Sprejom protiv džibera

Na prelazu između sedamdesetih i osamdesetih, u Beogradu je na muzičkoj sceni vladalo poprilično mrtvilo. Otvoren je prvi pravi kafić Zlatni papagaj, gde su se udomili „šminkeri“ sa frizurama „talijankama“ i „lakosta“ majicama, koji su slušali nešto što bi se danas zvalo dens, a tada se zvalo disko-muzikom. Bilo je važno videti i biti viđen, kao i danas, kada takvih mesta ima na svakom koraku. Pored njih je dignutog nosa prolazila „intelektualna elita“ čupavaca koja se od ranog popodneva skupljala na platou ispred Filozofskog fakulteta čekajući da se u sedam naveče otvori diskoteka u kojoj su samo do 23h mogli da mlate kosama uz bajate ali srcu mile hitove iz šezdesetih i sedamdesetih. Kafane u Knez-Mihailovoj, kao i u celom gradu, radile su do deset, kada su se otprilike „šabani“ vraćali sa Folkoteke na Kalemegdanu zapišavajući usput ulaze po Vasinoj i Knez-Mihailovoj. Po parkovima se skrivala nova ekipa – pankeri.

Po ondašnjim merilima, pankeri su izgledali šokantno, a uz to su se upinjali da se, ako okolnosti dozvole, tako i ponašaju: na njima zihernadle, kožne jakne, bedževi, kose ofarbane u zeleno ili roze, a u njima neutaživa želja za kakvom bilo zajebancijom i negiranje svakog autoriteta. Izdržavani srednjoškolci baš i nisu to mogli lako da postignu. Izvesni Đomlija, besan na roditelje koji ga teraju da uči i brane mu da farba kosu u ljubičasto, izgovorio je jednom prilikom istorijsku rečenicu: „Jao, samo da završim taj fakultet, koji ću onda klošar da budem!“ (Tada zaista nije mogao ni da sanja da je upravo prorekao sudbinu svojih ispisnika koji su odavno posvršavali fakultete i ne žive mnogo bolje od klošara.) On je u međuvremenu otvorio pa zatvorio kafić, sad ga ponovo otvara…

Inače, pankeri su ispočetka bili omiljene žrtve „silosa“ i „šabana“, koji su vo vremja ona digli ruke od hipika, ustremljujući se svom snagom na novu, živopisniju supkulturnu grupu: „Vidi ovi kaki su, ‘ajde da ih bijemo.“ Upravo ih je činjenica da su se, što reče jedan od ondašnjih pankera, „najeli batina više nego ‘leba“ naterala da promaljaju noseve tek kada bi se svi ostali razišli kućama.

OJ, KOZARO: „Prvi“ pankeri skupljali su se kod Save Kranj, na izlazu iz dragstora u Nušićevoj prema Kosovskoj ulici. Kasnije su prešli u park ispod hotela Moskva. Tamo su se lepo provodili sve dok ih nisu otkrili pitomci Vojne gimnazije, koji su, posle nekoliko kratkih i brzih „gerilskih“ akcija, jedne večeri izveli snažan taktičko-operativni udar na parkić. Epilog: Žgaru su prebili, a ostale (pet-šest nesrećnika koji nisu uspeli da uteknu) naterali da međusobno ukrste ruke, uhvate se u kozaračko kolo i na sav glas otpevaju istoimeni partizanski hit. Posle su ih još malo terali da rade sklekove.

Ovakav i slični događaji naveli su izvesnu pankerku Gagu da u dokumentarnoj emisiji Radio-televizije Beograd posvećenoj novom društvenom fenomenu koji se iz Ujedinjenog Kraljevstva prelio u Socijalističku Federativnu Republiku u jednoj rečenici definiše problem: „Razlika između Londona i Beograda je u tome što tamo pankeri biju sve druge, a ovde svi biju pankere.“

Onda su pankeri malo ojačali, preselili su se u parkić kod hotela Palas (zbog spomenika vojvodi Vuku nazvan „kod četnika“), i jednom prilikom, uz bučnu podršku čupavaca s druge strane bojišnice, priredili spektakularnu tuču (tačnije gađanje flašama) sa šminkerima ispred Zlatnog papagaja. Počele su da pristižu i devojčice, a neke od naivnijih dale su se ubediti da je za ulazak u ekipu neophodan određen obred inicijacije. Time su dale doprinos novom talasu kalemegdanske seksualne revolucije nazvanom „redaljka“.

POSLEDNJA IGRA: Prvu pravu priliku da uživo sluša muziku koju voli ovo društvo imalo je na pank-maskenbalu u hali Pinki, gde je Cane iz Urbane gerile (od ’82. naovamo Partibrejkersi) poprskao nekim sprejom prve redove publike njačući: „Uaa, sprej protiv džibera“, ali je na svoju nesreću prsnuo i nekog nezgodnog džibera. Epilog: slomljena vilica i poduže pijuckanje na cevčicu. „Radio TV revija“ objavila je s tog koncerta sliku frontmena Paste ZZ Đoleta Rahaju prerušenog u Čarlija Čaplina uz komentar u stilu: „Momak očigledno imitira Hitlera!“ U ovom listu je, inače, krstaški rat protiv novog talasa vodio izvesni Zoran Predić (sada čelnik YU info televizije) koji ih je, valjda u želji da dokaže kako socijalistički novinar uvek mora da bude na oprezu, osim zamerki da su bez razloga ružni, prljavi i zli, prozivao da su i nacisti. A oni su u većini bili (ili su bar tako mislili) anarhisti ili ultralevičari. Kukaste krstove po varoši crtao je samo Zlaja Sid, namćor koji je relativno brzo iščezao. Zato su nesrećnom Risti Bugarinu, uhvativši ga kako na fabričkom zidu ispisuje „Dole crvena buržoazija“, nakačili sve grafite po gradu, uključujući i te svastike, i oterali ga u zatvor na tri meseca!?

Posle pomenutog maskenbala, domaći pank i nju vejv bendovi svirali su po nekoliko puta nedeljno u Dadovu, pa i u Studentskom kulturnom centru ili novobeogradskom Klubu 22. Maltene svaka ulica imala je svoj bend. Godina 1980. ostaće upamćena po koncertu „Poslednja igra“ krajem juna i reprizi pod istim nazivom početkom jeseni u SKC-u. Oba puta svirali su Šarlo, Orgazam i Idoli, ali su se na scenu popeli i Urbana gerila, Defektno efektni, Krvna zrnca, Pasta ZZ, čak i neki zalutali kosijaneri Igra staklenih perli. Nikome od prisutnih nije bilo jasno kako onoliko ljudi može da stane u salu sa glomaznim (kasnije uklonjenim) stolicama i kako je u onih prvih pet-šest redova uopšte uspevalo onoliko ljudi da skače, da se šutira, poliva pivom i od silne razdraganosti pljuje izvođače.

U SKC-u su još mogli da se gledaju filmovi, izložbe fotografija, ili da se prosto čitav dan bleji u klubu. Mešali su se fotografi sa filmofilima i filmotvorcima, pankeri sa pozorišnim ljudima, nju vejv zvezde iz tri najizvikanija benda sa svojim obožavaocima… Manje popularni muzikanti ionako su bili integralni deo ekipe. U takvoj atmosferi desilo se da je jedan performans u kome je glumica na stepenicama igrala agoniju grubo prekinut jer je redar Dragan počeo da se dere na publiku: „Jebem vam mater, šta gledate, pomozite devojci.“

Za običnu raju alternativa SKC-u bio je rahmetli bife Sandžak (sada sendvičarnica) u Ždanovljevoj, ili – boca vina u parku iza SKC-a iz kojeg su prethodno, uz manje ili više brutalnu upotrebu sile, proterani homoseksualci. Tu se našlo dva-tri ara livade za fudbal (popularna Grbavica), na zidovima SKC-a pisalo se „Hoćemo igralište“ ili „Igrajte fudbal, a ne rat“, a dokolica se ubijala igrama asocijacije, ideološkim palamuđenjem o anarhiji i „pravom“ komunizmu ili povremenim obračunima sa vojacima iz obližnjeg Starog generalštaba. „Fensi“ ekipa iz Orgazma, Šarla i okoline išla je na sutlijaš u ekspres-restoran Zagreb (sada, a i pre ’45. Ruski car). I svi su se dobro provodili.

PANK FASCIKLA: Onda je došla 1981. godina, snimljen je Paket aranžman, zatim i Artistička radna akcija, novi talas izborio je svoje mesto na tada skučenom medijskom prostoru, a u SKC-u su počeli da naplaćuju karte. To je bio početak kraja, mada su se još dugo ređali istorijski koncerti Buldožera, Azre (pet dana uzastopno, plus još jedan zbog interesovanja publike) ili Angelic Upstartsa, istorijski pokušaji švercovanja kroz baštu, istorijski požari u SKC-u, istorijska privođenja u policiju, batine i inspektor Milan Blanuša koji je u fascikli na kojoj je pisalo „Punk“ i slovo „a“ u krugu imao sve podatke o svima koji su kod kuće imali „Never mind the bollocks“ ili štogod slično. Svi privođeni su se vadili da slušaju valjda zbog petokraka dozvoljeni Clash. Pomenuti g. Blanuša sada je upravnik Okružnog zatvora u Beogradu. Ako na ovom poslu bude revnostan kao u vreme kada se uporno raspitivao ko žvrlja po zidovima, onda se bivši predsednik nalazi u sigurnim rukama.

Poslednja velika pank fešta bio je koncert „Za Salvador“ u prepunoj Hali Pionir. Sudbina članova tri benda s Paket aranžmana manje-više je poznata. Kada je reč o ostalim sviračima, Cane i Antun iz Butika napravili su do danas nenadjebive Partibrejkerse, Srđan Dragojević iz TV morona uspešno se posvetio režiji, a Vladimir Arsenijević iz Urbane gerile dobio je NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine. Od publike, nekolicina ode u novinare (jedan je čak i kolumnista u kulturnoj rubrici tiražnog dnevnog lista), neki postadoše njuške kao „alternativni umetnici“ svih boja, neki snimatelji i organizatori na televiziji, a Vlada Pionir, bogami, obreo se i u opštinskoj vladi.

Kada je o publici reč, onima koji nisu doživeli trideset petu broja se ne zna. Mnogi su napustili zemlju, a nekima se posrećilo da ostanu u Londonu, Obećanom Gradu. Kako im je tamo, oni znaju. „Je l’ se sećaš, brate, šta smo radili? Pa tu ima ne za roman, nego za sabrana dela“, veli za „Vreme“ jedan od od retkih koji su ostali i opstali. Ovo je, nažalost, samo novinski tekst.