Siromaštvo i nuspojave

Oko 120.000 dece u Srbiji (9,5 odsto) živi u apsolutnom siromaštvu, dok je oko 35 odsto u riziku od siromaštva, pokazuju podaci UNICEF-a objavljeni u novembru prošle godine povodom obeležavanja Dana deteta (20. novembar). Nuspojave siromaštva, kao što su dečiji brakovi i trgovina ljudima, najviše pogađaju najsiromašnije – decu iz ruralnih porodica i romskih zajednica. UNICEF-ova statistika (MICS, 2017) kaže da se 57 odsto devojčica iz romske zajednice uda pre punoletstva.

Prema poslednjem izveštaju Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije za 2017. godinu, prihode ispod linije apsolutnog siromaštva (12.045 dinara) imalo je 7,2 odsto stanovnika u Srbiji. U izveštaju se, takođe, navodi da bi taj postotak iznosio 8,9 odsto da domaćinstva u ruralnim sredinama nisu dopunjavala potrošnju proizvodima iz sopstvene proizvodnje. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz iste godine, četvrtina stanovništva, odnosno oko 1,8 miliona ljudi u Srbiji nalazi se u riziku od siromaštva. „U Srbiji su gotovo iskorenjeni ekstremni vidovi siromaštva i smanjena je stopa rizika od siromaštva“, izjavila je premijerka Srbije Ana Brnabić u februaru ove godine povodom Trećeg nacionalnog izveštaja o socijalnom uključivanju i smanjenu siromaštva (izveštaj se odnosi na period 2014–2017. godine, a objavljen je u decembru 2018. godine, prim. priređivača).

MALOLETNIČNI BRAK KAO BEG OD SIROMAŠTVA

Jelena Hrnjak iz NVO „Atina“ ocenjuje da je u 2019. godini izuzetno neumesno pričati o iskorenjenosti apsolutnog siromaštva. „Pred Novu godinu zamoljeni smo od strane državne institucije da se uključimo u pripremanje novogodišnjih paketića za decu žene koja je bila žrtva trgovine ljudima. Mi smo sa ženom kontaktirali, pitali smo da li im nešto treba i ona je rekla da bi bilo zgodno da deca dobiju cipelice i patikice“, priča Jelena Hrnjak. Međutim, na pitanje koje brojeve obuće deca nose, majka nije umela da odgovori. „Rekla nam je da deca nikada nisu nosila svoj broj, nego su uvek dobijala obuću od nekoga ili su nosila ono što nađu u kontejneru“, priča ona i ističe kako siromaštvo sa sobom povlači razne oblike nasilja. „U Srbiji imate decu koja ne idu u školu, što je uskraćivanje jednog prava“, rekla je Jelena Hrnjak i podsetila da 90 odsto građana Srbije koji nisu predstavnici romske manjine završava osnovnu školu, što je slučaj samo sa 28 odsto Roma.

„Stopa dečije izloženosti siromaštvu i dalje je visoka“, smatra Vesna Dejanović iz UNICEF-a. Ona ocenjuje da novčana davanja koja imaju za cilj da utiču na smanjenje stope siromaštva (novčana i socijalna pomoć, dečiji dodatak) ne daju efekat jer, kako smatra, „nisu dobro usmerena“ i „nemaju dovoljno velik obuhvat“. Dejanovićeva takođe ocenjuje da iznosi nisu adekvatni. „Novčana i socijalna pomoć doseže samo do 11 odsto najsiromašnijih, a dečiji dodatak ima nešto veći obuhvat, od ukupno 45 odsto dece, tj. oko 70 odsto dece iz grupe najsiromašnijih“, rekla je ona i istakla da siromaštvo kulminira u pojavama kao što su dečiji brakovi i sa njima povezana trgovina ljudima.

Vesna Dejanović dodaje da ne postoji formula koja bi sa sigurnošću pokazala koja konstelacija uzorka najviše doprinosi učestalosti maloletničkih brakova. „Neosporno je da sa većim stepenom integrisanosti porodice stopa maloletničkih brakova u romskoj zajednici opada“, kaže ona i dodaje da je ova tendencija uočena tokom rada UNICEF-a u više od dvadeset romskih zajednica. Vesna Dejanović takođe ocenjuje kako siromaštvo neosporno jača tradicionalne prakse poput dečijih brakova, koji predstavljaju jedan od mehanizama preživljavanja. Jelena Hrnjak skreće pažnju da se broj ranih brakova zasniva na broju sklopljenih brakova – u uzrastu između 16. i 18. godine, kada je u Srbiji moguće legalno sklopiti brak, ali da ne uključuje vanbračne zajednice u koje stupaju deca. „Najveći broj identifikovanih žrtava trgovine ljudima u Srbiji su deca“, istakla je ona i dodala da je najveći broj žrtava među maloletnim devojčicama koje stupaju u brakove sa znatno starijim muškarcima.

Jelena Hrnjak navodi kako svedočenja devojčica ukazuju na takve brakove karakterišu razni oblici zlostavljanja i zloupotreba: primoravanje na prošnju, vršenje krivičnih dela, seksualno iskorišćavanje, „i to ne samo od članova jedne porodice, već od strane šire zajednice“, ističe J. Hrnjak. „Prinudna prostitucija maloletnih lica predstavlja oblik trgovine ljudima. Kada su pitanju maloletna lica, nema dobrovoljnosti, već se radi o iskorišćavanju dece za krivično delo prostitucije“, kaže Jelena Hrnjak i podvlači da je dužnost svih građana da prijave trgovinu ljudima. Ona preporučuje dokumentovanje i prijavljivanje slučaja policiji, a zatim i stupanje u kontakt sa nekom od organizacija civilnog društva koja ima kapacitete da slučaj isprati do kraja. J. Hrnjak ocenjuje da će pitanje odnosa zakona prema prostituciji u budućnosti u Srbiji biti veliko pitanje. „Iako će se u budućnosti raspravljati o pitanjima dekriminalizacije i legalizacije prostitucije, kakva god odluka da bude doneta na zakonskom nivou, ona se neće odnositi na maloletničku prostituciju, koja ostaje neprihvatljiva.“

RASLOJAVANJE I ETIKETIRANJE

Bojana Selaković iz Udruženja „Roditelj“ smatra da, pored ekstremnih slučajeva trgovine ljudima, može da se govori o mnogobrojnim primerima koji nisu tako drastični, ali jesu posledica lošeg sistemskog odnosa prema deci. „U bivšoj zemlji jedan od obaveznih resora bio je društvena briga o deci“, podseća Bojana Selaković i podvlači da je to ukazivalo na jasnu stratešku opredeljenost države. Ona ocenjuje da danas imamo situaciju u kojoj je svako dete u Srbiji takoreći apsolutno prepušteno svojim roditeljima ili starateljima. „S jedne strane, imamo priču kako deca treba da se donose na svet, a sva odgovornost se prebacuje na roditelje, od čijih kapaciteta apsolutno zavisi sudbina deteta“, ističe B. Selaković.

Jovana Gligorijević konstatuje da ekonomsko raslojavanje dece počinje u vrtiću: deca za koju nema mesta u državnim ustanovama mogu zahvaljujući subvencijama da se upišu u privatni vrtić. Međutim, subvencije predviđaju osnovni paket usluga, pa tako neke od aktivnosti koje treba dodatno platiti za pojedinu decu ostaju nedostupne. Bojana Selaković podseća da Pravilnik o bližim kriterijumima za prepoznavanje oblika diskriminacije od strane zaposlenog, deteta, učenika ili trećeg lica u ustanovi obrazovanja i vaspitanja zabranjuje bilo kakvu vrstu podele nad decom. „Iz ugla logistike, roditeljima je svakako lakše da deca imaju engleski ili ples u vrtiću, pa da ne moraju da ih dodatno vode na te aktivnosti. Međutim, pošto govorimo o javnom obrazovanju“, smatra Bojana Selaković, „onda dostupnost svih usluga treba da bude ista za svako dete“.

Gordana Novaković iz Saveta za štampu kaže da se u medijima o siromaštvu često govori kroz akcije koje se organizuju u cilju pružanja pomoći ugroženim porodicama. „Ne sumnjam u dobre namere. Međutim, iako etika nije egzaktna nauka, smatram da se treba zapitati da li je opravdano da neko dete obeležite na taj način do kraja života“.

KRŠENJA KODEKSA

Kada je u pitanju izveštavanje koje uključuje maloletnike, Savet za štampu je tokom poslednjeg objavljenog monitoringa poštovanja Kodeksa novinara Srbije u dnevnim novinama (za period avgust-decembar 2018) evidentirao 222 teksta o maloletnicima, u šest od analiziranih osam dnevnih novinskih izdanja. U ovim tekstovima uočeno je čak 386 primera kršenja Kodeksa novinara Srbije. Gordana Novaković kaže da se najviše prekršaja odnosilo na povredu privatnosti maloletnika, kao što je objavljivanje ličnih podataka deteta ili podataka na osnovu kojih javnost može da prepozna o kojem se detetu radi.

Jovana Gligorijević podseća na izveštavanje o istrazi povodom ubistva pevačice Jelene Marjanović i način na koji su pojedini tabloidi pisali o njenoj maloletnoj ćerki Jani. „Ovaj slučaj je verovatno najdrastičniji“, ocenjuje Gordana Novaković i dodaje da je pominjanje dece u kontekstu porodičnih tragedija vrlo problematično. Novakovićeva kaže da je Savet za štampu prošle godine primio tri žalbe koje se odnose na objavljene tekstove. „Žalbe najčešće dolaze od nevladinih organizacija, a građani se vrlo često ne žale jer ne znaju da imaju pravo da se žale, a ponekad i zato što osećaju da su pristali na učešće time što su dali saglasnost za izjavu deteta ili su sami dali izjavu“. Ona podseća da uznemirujući sadržaji koji povremeno pronalaze put do dnevnih novina, kao što su slike preminule dece, nije dozvoljeno. „Na objavljivanje takvih sadržaja morali da reaguju Ministarstvo kulture i informisanja jer je po Zakonu o javnom informisanju zaštita maloletnika u njihovoj nadležnosti“, ističe ona.

Gordana Novaković podseća i na posetu predsednika Srbije Aleksandra Vučića Odeljenju hematoonkologije pri Institutu za majku i dete u Beogradu iz februara ove godine, kada se predsednik Srbije u bolnici slikao sa dečakom Zlatanom tokom sezone gripa i pritom spustio hirurušku masku. „To je još jedna situacija u kojoj se može preispitivati etička komponenta: iako je majka dala pristanak, ostaje pitanje njenog kapaciteta da donese takvu procenu“, smatra Gordana Novaković.

Diskusiji se iz publike priključila Iva Eraković, izvršna direktorka Prijatelja dece Srbije. Ona je skrenula pažnju na, prema njenim rečima, u Srbiji zapostavljen problem koji se prožima sa drugim problemima. „U Srbiji se teško može stići do dečijeg psihijatra“, istakla je ona i navela da je, prema poslednjim statistikama, za oko 60 odsto dece bez roditeljskog staranja potreban ovaj vid podrške. S obzirom na mali broj dostupnih psihijatara, prema rečima Ive Eraković, većina dece može da se okrene isključivo terapiji lekovima. Ona je skrenula pažnju i na moguće zloupotrebe dece u političke svrhe. „Naša organizacija je svoj rad započela u ratnom okruženju, a sada imamo teško kršenje dečijih prava van ratnog okruženja. Ako samo pogledate sajtove pojedinih stranaka, može se zaključiti da je tome najizloženija populacija uzrasta 16-18 godina“, navela je Iva Eraković.

IZVEŠTAVANJE I POSLEDICE PO DECU

Lični podaci žrtava nasilja i trgovine ljudima takođe pronalaze put do medija. „Informacije o toku sudskog postupka možete dobiti samo od nadležnih institucija“, kaže Jelena Hrnjak i dodaje je NVO „Atina“ više puta apelovala na institucije da porade na prevenciji curenje informacija. Jelena Hrnjak smatra da za curenje informacija treba da se podižu krivične prijave: „Za nas je indikativno da je došlo do curenja informacija ako u tekstu pročitamo da je u toku proces u vezi sa detetom koje je bilo u hraniteljskoj porodici, sa kojim je više muškaraca imalo seksualni odnos i koji neće biti gonjeni, nego će biti svedoci u postupku. Ohrabrujemo zaposlene u institucijama da prijavljuju zloupotrebe po službenoj dužnosti“, kaže Jelena Hrnjak i ocenjuje da u slučaju curenja informacija odgovornost nemaju samo mediji koji su je preneli. Gordana Novaković se nadovezuje da je Savet za štampu nakon razmatranja žalbe jednom prilikom utvrdio kako objavljene informacije, koje su navodno procurele, zapravo nisu bile tačne. „Nakon što je Poverenik naložio pregled zapisnika da bi se utvrdilo odakle informacije cure, ispostavilo se da te informacije ni ne postoje u zapisnicima“, kaže Gordana Novaković.

Predstavnice Fondacije SOS Dečija sela Srbije prisutne u publici navele su da linija mesečno primi oko 10.000 poziva od dece, među kojima ima i poziva koji se odnose na uznemirujuće medijske sadržaje. Željka Burgund, rukovodilac dečije linije, istakla je da uznemirujući medijski sadržaji izazivaju emocionalnu reakciju kod dece koja ne mogu sama da izvedu filtriranje sadržaja jer nisu dovoljno zrela. „Kada deca čuju da se nešto strašno dešava drugoj deci, bez obzira na to da li se radi o fikciji ili je u pitanju realna situacija, to ih podstiče da projektuju situaciju na sebe“, istakla je Željka Burgund. „Ako se radi o slučaju samoubistva, deca se stavljaju u tu situaciju, što vodi ka suicidnim mislima“, rekla je ona.

Jelena Hrnjak kaže da se NVO „Atina“ kroz svoju praksu upoznala sa slučajevima kada je neprofesionalno izveštavanje ostavilo trajne posledice. Ona navodi slučaj novinara koji je objavom o devojci žrtvi trgovine ljudima otkrio njen identitet. „Nakon tog članka, ona je isekla svoje lice da je niko ne bi prepoznao“, navodi J. Hrnjak i kaže da je „Atina“ o tom događaju obavestila autora teksta. „Nama je vrlo važno da ljudi shvate šta je proizvelo njihovo činjenje ili nečinjenje“, naglasila je Jelena Hrnjak.

Vesna Dejanović iz UNICEF-a kaže da ova organizacija svakodnevno prati objave u dnevnoj štampi, kao i da sprovodi sopstvena istraživanja u cilju kreiranja programskog odgovora na ove pojave. Ona podseća da UNICEF, kao organizacija pri Ujedinjenim nacijama, ima određena ograničenja u svom mandatu, te ne može da postupa po individualnim slučajevima. „Međutim, mi možemo da doprinosimo podizanju svesti i informisanju“, ističe ona i dodaje kako UNICEF ulaže napore da uključi medije u rad organizacije.

„Ovo u čemu mi sada živimo je jedno stanje samopomoći“, smatra Bojana Selaković iz Udruženja „Roditelj“. Ona kaže kako kapacitet roditelja da zaštiti dete od toga da postane deo neke ranjive grupe zavisi od povezanosti roditelja sa vladajućom strukturom, sa tim koliko je neko uporan i glasan u svojim nastojanjima. „Kad god se pojavi problem za čije rešavanje je potrebno uključivanje sistema – od trenutka kad zatrudnite, pa sve dok ne upišete dete na fakultet – vi igrate jednu igru neizvesnosti, u kojoj pravila zavise od toga koliko je neka grupa ranjiva i koliko je sposobna da se zaštiti ili da ostvari određeno pravo ili ne“, kaže Bojana Selaković i ocenjuje da u Srbiji postoji problem sa ostvarivanjem osnovnih prava i sloboda. Ona smatra da će, dok se ne reše problemi nezavisnosti sudstva i uticaja na tužioce, civilno društvo u Srbiji nastaviti da se suočava sa postojećim problemima.