Pre nego što izložim svoje viđenje i razumevanje teme, želim da podsetim na činjenicu da za epohu postmodernizma istorija nije ništa drugo do diskurs. Njoj odgovara Deridina tvrdnja da „ne postoji ništa izvan tekstova“. Time želim skrenuti pažnju na pitanje recepcije koje ne podrazumeva samo čitanje, nego i pisanje, jer ako se slažemo sa činjenicom da čitati tuđe diskurse o našoj istoriji istovremeno znači i pisati/stvarati vlastitu, onda smo na dobrom putu da počnemo misliti istorijski. Ali, misliti istorijski ne znači samo misliti kritički i kontekstualno. Misliti istorijski znači prihvatiti da svako prizivanje prošlosti podrazumeva preispitivanje/resaznavanje sadašnjosti. Stoga mislim da je vreme da ozbiljno promislimo jednu krajnje kontaminiranu mitološku paradigmu koja se odnosi na nas Balkance.
Sve je počelo u srednjem veku, kada su Vatikan i Carigrad, najmoćniji centri društvenog i crkvenog autoriteta, centralne delove Balkana proglasili skloništem jeretika (refugium hereticorum). Time je bilo izrečeno prokletstvo koje je istorijski preraslo u anatemu i koje, nažalost, i danas poprima različte oblike. Razlog za tu anatemu bili su bogomili. Tako su, kaže makedonski filozof Ferid Muhić, oni koji su hteli biti mili Bogu, paradoksalno ali istinito, postali omraženi svojim prvim susedima.
STEREOTIPI: Međutim, nakon što su sebe promovisali u bogove, naši prvi susedi, ocenjivači Balkana, razni evropski misionari i diplomate, potrudili su se da pod maskom naučnosti stvore jednu kobnu matricu koja je nas, skeptične subjekte ovog homotipičnog podneblja, dramatično promovisala u necivilizovane i violentne Druge. To je rezultiralo u višestruke političke, filosofske i književno-umetničke stereotipe. Čak smo i mi sami, opterećeni tom evropskom „trivijalnom istinom o nama“, podlegli raznim stigmatizacijama, mnogim imagološkim, kulturološkim i istorijskim zabludama. Jednostavno, počeli smo sebe gledati očima evropskog teorijskog establišmenta i kao posledicu toga nekako smo olako prihvatili taj antibalkanistički, grubi diskurs međusobnog stigmatizovanja i diskvalifikovanja. Time smo, u stvari, samo doprineli mistifikaciji balkanske stvarnosti. Naime, realna činjenica je – i mi to ne možemo poreći – da je u poslednjih deset godina Balkan upao u jednu parapolitičku situaciju koja je uspela veoma brzo i, nažalost, veoma uspešno potvrditi sve one evropske stereotipe o nama, Balkancima. Prihvativši ružnu sliku o sebi i nekako saživevši se s njom, mi smo, nasuprot vlastititim životnim pragmama, stvorili novu i krajnje opasnu mitologiju u stilu doktora Džekila i mistera Hajda. Njoj su, svakako, kumovali različiti geopolitički i ekonomski interesi velikih i manje velikih sila. Aktuelni evropski žargon ju je uporno pothranjivao, medijska kulturna industrija ju je redovno koristila za svoje ciljeve. Tako se i naš diskurs transformisao u diskurs nasilja, postao platno za projekciju naših vlastitih istorijskih frustracija. Time smo direktno prihvatili ulogu „unutrašnjeg Drugog“ (Marija Todorova), onog Drugog koji sebi postavlja uvek ista pitanja: „Kako je moguće da se sve što je lepo dešava Drugima?“, „Gde smo omanuli?“ Čak je i naša, balkanska književno-umetnička produkcija stvorila klasične primere takve (nepoželjne) autoimagologije: setimo se samo izvanrednih filmova bosanskog reditelja Emira Kusturice ili tekstova makedonskog dramaturga Dejana Dukovskog. U našim životima Balkan je postao realno mesto etničkih tenzija, građanskih i bratoubilačkih ratova, nemira i strasti. Mi smo postali ukleti junaci osuđeni da sami sebi sipamo vrelo olovo u rane. Tako smo, svi zajedno, upali u jedno – ako se tako može reći – pretpolitičko stanje, lišeno dijaloga i kreativnog delovanja, ali zato prepuno nasilja. I čini se da smo zaboravili kako smo vekovima bili najbolji deo Evrope, da se upravo na ovim prostorima začela civilizacija koja danas dominira u svetu, da su i Sokrat i Alkibijad, Platon i Aristotel, Evripid i Sofoklo punokrvni Balkanci, jer dugovekovna istorija Balkana nije iskonski varvarska. Naime, ona nije proizvela Inkviziciju, nije patentirala koncentracione logore, atomsku bombu, bojne otrove. Ona je stvarala civilizaciju. Nije čak ni zagovarala promenu granica: kada je nenasilnim rušenjem Berlinskog zida svrgnut politički tabu o nepromenljivosti granica, stvoreni su uslovi za sprovođenje evropskog ksenofobičnog modela jednonacionalnih država u jugoistočnoj i istočnoj Evropi. Time su zbrisani svi tragovi onog globalnog i univerzalnog koncepta koji je kao kulturno-politička konfiguracija postojao na Balkanu u liku bivše SFRJ ili, recimo, Sovjetskog Saveza.
Boriti se danas protiv te anateme a istovremeno živeti s njom nije nimalo lak posao – to podrazumeva večito traženje načina da se progovori o sebi, o svojoj kulturi i istoriji, precizno iščitavanje i novo ispisivanje balkanske istorije, njenu remistifikaciju ili – ako hoćete – remitologizaciju naše zajedničke balkanske stvarnosti. Zato se moramo zamisliti nad kliširanim pojmovima „Balkan“ i „balkanizacija“. Da li ta imena stvarno podrazumevaju neku posebnu političku ideologiju, neki sasvim neobičan sistem vrednosti suprotan evropskom, jedan destruktivni model ponašanja koji sadrži moćnu formulu za balkanizaciju sveta? Formulu koja će proizvesti konflikt civilizacija, Orijenta i Okcidenta? Svakako ne, jer ono što ocrnjuje ovaj region, ono što ga pravi „ukletim“, nije rezultat sudbine ili genetskog sklopa. To je rezultat jedne – u istorijskom, političkom i ideološkom smislu – kompleksne situacije koja se mora promeniti. Ali, kako i čime do te promene?
IDENTITET, IMPLANTACIJA ILI KATAHREZA: Mislim da ne treba posebno ukazivati na to da su balkanistički i antibalkanistički diskursi stvorili dve suprotne i nepomirljive slike stvarnosti. Nije čak ni potrebno ponavljati da su ta dva različita diskursa stvorila uslove za postojanje manje-više različitih istorija na ovom području. Ovo saznanje nameće pitanje legitimnosti naših vlastititih znanja, nasuprot legitimnosti znanja civilizovane Evrope koja naše diskurse doživljava kao svoje derivate. To nas samo udaljava od zajedničkog idioma. Ali kako to prevazići? Kako govoriti o svojoj istoriji, o svojoj kulturi a da to bude prihvatljivo i relevantno za evropski teorijski establišment? Kako prevazići ili korigovati znanja koja se odnose na mene, na moju istoriju i kulturu, a koja nisu moja?
Naizgled, postoje dva načina. Samo naizgled, jer budemo li o svojoj istoriji i kulturi govorili folklornim jezikom, može nam se desiti da čujemo kako smo previše autoreferentni, da naš diskurs ne komunicira sa etabliranim diskursom Evrope. Budemo li o sebi govorili pozajmljenim, tuđim diskursima, bićemo osuđeni da smo neinventivni. Jedno je sigurno: balkanski subjekt odbija da sebe vidi kao asimetričnog Drugog, kao Id, sliku primitivnog i nagonskog. Lepo kaže Šijaković, mi ne želimo da prihvatimo sebe kao neme i bezlične objekte znanja, mi odbijamo da budemo „figure za etnografski muzej Evrope“. Čini se da smo suočeni sa Liotarovim raskolom (le differend), ali i sa Fukoovim moćima znanja.
Pitanje identiteta je, u stvari, pitanje jezika i imena, pitanje vlastite istorije. Zato govoriti o sebi, o svojoj istoriji i kulturi, znači suprotstaviti se implantiranom diskursu Zapada, znači tražiti rešenje ne u direktnoj upotrebi, već u namernoj i kreativnoj zloupotrebi tog znanja. Tu „zloupotrebu“ nazivamo katahrezom i njome izbegavamo implantaciju tuđih diskursa. Ona postaje modalitet otpora, način da se namernim izvrtanjem tuđih diskursa govori o sebi.
Ali gde je Makedonija povodom tog pitanja? Da li Makedonci imaju istoriju koja se može naučno legitimisati ne nasuprot, već uporedo sa istorijom zapadnog teorijskog establišmenta, ili je ona samo mit? Koji diskurs najviše odgovara makedonskim teoretičarima?
Čini se da je diskurs makedonskog naučnika po mnogo čemu sličan diskursu postkolonijalne kritike. Evo zašto: prvo, zbog pitanja jezika (spor oko priznavanja makedonskog jezika od strane zvaničnih bugarskih vlasti), onda zbog pitanja imena (nametnut spor sa Grčkom, članicom EU, oko referencije BJRM pri ulasku Makedonije u UN, NATO). To su, ako se ne varam, najčešće i najbolnije teme postkolonijalnih zemalja. Njihov se postkolonijalni diskurs može razumeti jedino kao mogućnost ukidanja transplantovanog i autoreferentnog znanja, jer u nastojanju da se pronađe „pravi“ diskurs, takozvani tuđi narativi postaju différance Žaka Deride. Na primer, u mnogim svetskim enciklopedijama i knjigama, makedonska istorija je pogrešno predstavljena, štaviše i nije predstavljena. To pokazuje da se strani teorijski subjekti nisu oslanjali na realnu situaciju u Makedoniji, nego su preuzimali gotove matrice, pa putem brikolaža stvarali vlastitu naučnost. Da li ih njihov „privilegovani“ vokabular legitimiše kao objektivne naučnike? Ovakve i slične situacije podrazumevaju katahrestičku reinskripciju postojećih znanja, jer se katahrezis suprotstavlja svakom znanju koje pretpostavlja neki privilegovan centar moći jer znanje koje dobijamo spolja, nije samo epistemologija već i politika. Ono nam ne može pokloniti identitet, ali nam zato može oduzeti delovanje i održati takozvani Liotarov raskol sa drugima oko nas. Zbog toga je veoma važno revidiranje istorije. Ali to revidiranje podrazumeva preispitivanje prošlosti koja direktno učestvuje u legitimisanju nacionalnog identiteta. Naime, kada se jednoj državi osporava prošlost koja je legitimiše, onda se automatski osporava i suverenost njenog naroda, pa takvi pokušaji pretvaraju njenu istoriju u mit. Ali osporavati istoriju jednog naroda znači osporavati njegovu državotvornost, njegove državne institucije. I opet jedna katahrestička situacija: kada intelektualci stranih država govore o našoj vlastitoj istoriji, o našem jeziku i kulturi, to znači da oni, u stvari, govore o svojoj istoriji, jeziku i kulturi. To nas pravi bliskim zemljama takozvanog Trećeg sveta, koje odbijaju ulogu objekta tuđeg znanja i time pružaju otpor hegemoniji zapadnim naukama. Ali koristeći postkolonijalni diskurs mi razobličavamo lažne narative o sebi otkrivajući time vlastitu kulturu kao anamnezu.
ZLI DUSI: Postkolonijalni diskurs je nastojanje da se narod seti svoje prošlosti, da pomoću svoje lukavosti progovori o svojoj vlastitoj istoriji, da kroz nju vidi svetsku, a ne obrnuto. Da se pomoću endogenih kreacija u literaturi, muzici, filozofiji, oslobodi zlih duhova koji ga progone. Jer narodu se ne može izbrisati sećanje. Njemu se ne mogu, kao androidu, implantirati lažne slike prošlosti. Stoga, svaka revizija istorije mora poštovati političku pažnju za očuvanje državnosti, mora poštovati iskustva minulog života jednog naroda, njegovu prošlost, sećanje na tu prošlost. Ali tu postoji jedan fenomen: fenomen zajedničkih slika. Naime, Makedonci, Srbi i Bugari imaju zajedničke slike o jeziku i teritoriji; Makedonci i Grci imaju zajedničke slike o imenu. Tu su onda i zajedničke istorijske ličnosti: slavjanski prosvetitelji Ćirilo i Metodije, Kliment i Naum Ohridski, Aleksandar Makedonski, Kraljević Marko…
Stoga, ako pripadnost jednoj kulturi ili istoriji predstavlja izvor emocionalne sigurnosti, onda to podrazumeva i primordijalnu lojalnost. Francuski filozof Žan-Fransoa Liotar kaže da postmoderno mišljenje oslobađa naš duh. Ono nas pravi osetljivim na razlike zbog kojih smo uvek Drugi među Drugima. Zato Balkan doživljava kao topos u kojem osim straha od Nepoznatog Drugog uvek postoji privlačnost življenja „pored“, privlačnost koja nas, balkanske subjekte, nagoni na rizik prihvatanja razlika, jer su one zavodljive, a mi smo osetljivi na njih, na susret sa Nepoznatim, na kontakt sa Drugima. Taj rizik svakako ne podrazumeva robovanje postojećim stereotipima, već podrazumeva ritual transcendencije, prelazak sa one strane granice, tamo gde susrećemo druge. To je ulaženje u svet Nepoznatog i različitog. Drugog, jer identitet nije determinacija, već vokacija, ali pre i iznad svega – provokacija. On je kompleksna, otvorena i nedovršena igra, koja neguje princip hibridizacije. Iz tog razloga, mi se više ne možemo identifikovati sa pozicije Istog, jer je nemoguće govoriti o samoidentifikaciji bez poznavanja i priznavanja kulture Drugog, bez svesti za „dvojni genitiv i za razliku u odnosu na sebe/nas“ (Derida). Stoga, smatram da je na ovom diskontinuiranom balkanskom prostoru pitanje identiteta veoma važno. Zato vas i molim da ovo moje izlaganje shvatite kao prilog imagologiji Drugosti, kao prilog projektima tipa „komšijskih kapija“ koji postaju važan segment u kreiranju balkanskog kulturnog identiteta, u afirmisanju podzaboravljenog sopstva onih (nas) koji žive (živimo) jedni pored drugih.
