Prihvaćeno je u javnosti, a vidimo i danas da je ovo godina u kojoj Srbija treba da dobije novi ustav, a i Ustavna povelja je propisala da se ustavi država članica moraju u roku od šest meseci uskladiti sa Ustavnom poveljom. Ja ne mislim da je ova godina dobra da Srbija dobije novi ustav. Nisam od onih koji smatraju da će nam novi ustav rešiti probleme, da će rešiti krizu legitimnosti koju svi ovde osećamo na svojoj koži.
Pre bih se skoncentrisao na to zašto prethodni Ustav, u vreme Miloševićeve vladavine, nije poštovan. Da li nije poštovan zato što je imao oznaku Miloševićev, pa je samim tim bio loš, negativan, autoritaran itd., ili je u pitanju nešto drugo? Možda je u pitanju relativno dugotrajna nesposobnost političkih elita na ovim prostorima da poštuju pravnu normu, da se vladaju saglasno pravu, da pokušaju da to pravo legitimno promene, ali da ga do promene poštuju.
Institucija predsednika Republike kao da nije postojala, a sada je u navodnim ustavnim diskusijama ona glavna. Da li ćemo predsednika birati javnim glasanjem ili u parlamentu, da li će predsednik biti arbitar ili će biti kočničar i td., a dve godine taj predsednik u smislu ustavne realnosti nije postojao. Tačno je da je potpisivao zakone koje je Skupština izglasavala, ali nije postojao. Pojavio se tek onda kada je to postao međunarodni problem, kada je trebalo da ode pred Haški tribunal. Predsednik republike se pojavljuje kao problem zato što se smatra da na ustavan i neustavan način vršilac dužnosti predsednika jeste predsednik, odnosno da nije.
Godinu i po dana Ustavni sud Srbije za vreme DOS-ovske vlasti nije postojao. Imao je samo troje sudija, u početku dvoje pa potom troje, ali onaj cenzus koji Ustav predviđa, a to je pet, nije postojao. Ustavni sud je izabran, odnosno dopunjen sa šest novih sudija u junu prošle godine, kada parlament koji ga je birao ne samo što nije bio legitiman nego nije bio ni legalan. Poslanici koji su birali sudije Ustavnog suda Srbije, kasnije se ispostavilo, nisu bili poslanici ili su možda bili. U svakom slučaju, samim izborom narušen je legitimitet Ustavnog suda Srbije koji treba da bude konačan arbitar ustavnosti.
Da pomenem samo šta se dešava sa revindikacijama autonomije Vojvodine. Dakle, imamo situaciju da određene političke snage smatraju da Ustav Srbije nije legitiman zato što je na nelegalan ili na nelegitiman način oduzeo neku autonomiju koja se pretpostavlja da Vojvodini pripada. Pitanje je po kojoj proceduri je ta autonomija stečena, koji je opseg i koje su granice te autonomije, da li ćemo nju prethodno definisati na nivou srpskog ustava pa tek onda postavljati revidikacioni zahtev ili ćemo ih prosto preuzimati, prigrabiti ono što se prigrabiti dâ u dobu neizvesnosti.
Kada se sve ovo ima u vidu, ja uopšte nisam optimista da će novi ustav, ma kako sjajan tekst bio i ma kako ga umne glave donele, biti delotvoran, učinkovit. Ovde je sve što se tiče Ustava u sporu, jer je nepoštovanje ustava tradicija i praksa. Pragmatizam traži jedan osnovni akt koji će se poštovati. Ovaj prethodni se očigledno ne poštuje, ne samo zato što ga akteri ne poštuju već zato što je izgubio istorijsku legitimaciju, Kosovo i Metohija više nije u sastavu Srbije, predsednika Republike nemamo itd. Ja bih naglasak stavio na taj pragmatički aspekt neprimene, ili problema u primeni, postojećeg normativnog teksta. Ustavne izmene, bile one amandmanske ili u smislu novog ustavnog teksta treba da se baziraju na onim problemima koje osećamo u primeni postojećeg ustava. Čini mi se da mnogo pragmatičnije moramo da razgovaramo o ustavnim promenama, bez velikih tema koje bi išle ka tome da će novi ustav rekonstruisati zajednicu, narušiti legitimitet zajednice, ponovo pronaći izgubljen identitet naroda i građana i tako dalje.