Još od nekih suđenja poznatim piscima u devetnaestom veku nisu se intelektualna elita i čitava javnost Pariza i Francuske tako uzburkale i oštro podelile kao u slučaju suđenja Mišelu Ulbeku, u septembru prošle godine. Posle objavljivanja njegovog trećeg romana Platforma, koji obiluje kritičkim i „uvredljivim“ pasažima o islamu, pisac je dolio so na ranu svim islamskim duhovnicima i muslimanskim vernicima svojim intervjuom u časopisu „Lir“. Zvaničnu tužbu su podneli skupa predstavnici najvećih džamija u Parizu i Lionu, Francuska islamska zajednica i Svetska islamska liga. U odbranu Ulbekovog prava na slobodnu reč stali su mnogi francuski intelektualci, ali i Salman Ruždi, objavljujući svoje mišljenje u britanskom „Gardijanu“.
Platforma je dinamično pisana pripovest o pariskom činovniku koji naprasno otkriva čari turističkih putovanja na Daleki istok. Junak romana se zaljubljuje u devojku koja radi u turističkoj organizaciji. Kroz njihova putovanja i frivolne avanture, pisac oslikava civilizacijski transfer između Istoka i Zapada, kritikujući naporedo nemilosrdno i prirodu zapadnog liberalizma. Nekada o ljudima sa Dalekog istoka junak govori pozitivno u odnosu na zapadnjake, ali na nekoliko mesta se strahovito ustremljuje na islam, izražavajuci čak na jednom mestu da svaki put zatreperi od sreće kada vidi ubijenog palestinskog teroristu. Junak Platforme suviše liči na Ulbeka da bi neko mogao pomenute izjave da pripiše samo junaku romana. On je ulbekovski samosvojan, buntovnički raspoložen, uvek oponent društvenom sistemu. Platforma se završava napadom grupe terorista na dalekoistočno letovalište u kome gine devojka glavnog junaka. Njegov život se nakon toga obesmišljava. Ali da je Ulbekovo ustremljivanje na islam ostalo samo na pomenutom romanu, do tužbe po svoj prilici ne bi ni došlo. Međutim, Ulbek daje intervju časopisu „Lir“, u kome beskrupulozno denuncira islam nazivajući ga „idiotskom religijom“. Usledila je zajednička tužba pomenutih francuskih islamskih organizacija, skupa sa Ligom za zaštitu ljudskih prava, kojom je zahtevano da se u ime prava na poštovanje muslimana autor osudi. Ulbeku je pretila godina zatvora i 45.000 eura kazne.
U međuvremenu, Ulbekova izdavačka kuća Flamarion distancirala se od njega i poslala pismo izvinjenja pariskoj džamiji. Pored toga, Flamarion je prošle godine objavio i knjigu Dalila Bubakera, glavnog duhovnika pariske džamije.
Uz nezabeleženo interesovanje javnosti u septembru prošle godine započelo je suđenje Ulbeku. Sud je svoju pažnju fokusirao na analizu pomenute rečenice iz „Lira“. Tužba se oslanjala i na kontroverzne pasaže iz Platforme, navodeći da je intencija uvrede islama nesumnjiva. Ulbekova odbrana se konstituisala oko distinkcije između stava pisca o pojedinačnoj monoteističkoj religiji, sa jedne strane, i njenih vernika, sa druge. Odbrana je navela da pisac ne spominje u spornom intervjuu vernike, nego daje svoj vrednosni sud o islamu. Ulbek je, uostalom, kritičar svih monoteističkih religija, argumentovala je odbrana. Sam pisac je poricao bilo kakvu averziju prema muslimanima, ali je potvrdio svoj prezir prema islamu.
Sud je najpre procenio da Ulbekovi teološki, literarni i umetnički sudovi jesu nesumnjivo njegov individualni stav, bez obzira na njihovu formulaciju. Termin „idiot“ je, po proceni suda, uvredljiv, odnosno u krajnjoj istanci prezriv, ali spornom rečenicom su na različit način pogođene sve religije, i ona ne cilja posebno muslimane. Rečenica ne sadrži želju da se potcene ili uvrede grupe ljudi koje su sledbenici religije, analizirao je sud. Sudije su odbile pravo na nekažnjivost literature i pisca, pogotovo u slučaju kada se on izražava ne u svom radu nego kroz novinarske forme. Ali, isto tako, oni su procenili da izražena mržnja prema islamu nije mržnja prema muslimanima i da ta izjava ne poziva nikoga da podeli mržnju ili da preduzme diskriminatorske konsekvence prema bilo kome.
Ulbek je oslobođen optužbe. Advokati islamske zajednice i njeni lideri su odmah potom objavili svoju ekstremnu razočaranost i najavili tužbu. Jedan od advokata, M. E. Šemsedin Hafiz, rekao je kako oni procenjuju da su Ulbekove opaske poput hrane za islamofobiju, da bacaju ljagu na islam, i da sadrže suviše zla da bi danas imale bilo kakvo utemeljenje u Republici.
Salman Ruždi je objasnio, u tekstu objavljenom u britanskom „Gardijanu“, povodom suđenja kako ne pokušava da piše o Ulbeku, zato što u ovom vremenu ma koji autor da dođe u konflikt sa, kako se izrazio, preosetljivim braniocima islamske nepovredivosti, on postaje novi Ruždi. A samom Ruždiju je deprimirajuće da postaje negativna literarna kategorija za kontroverzne pisce, za potencijalnog bangladeškog Ruždija, kineskog Rušdija i, potencijalno, prvog Ruždija u svemiru. Salman Ruždi je analizirao Ulbekovu konstataciju o islamu kao o najglupljoj religiji i poređenje Kurana i Biblije u korist Biblije, jer su, kako je napisao Ulbek, „Jevreji imali više literarnog dara“. Ako neko kaže da je za njega Kuran neuporedivo bolji od Biblije, da li je i to uvreda, zapitao se Ruždi. U tom tekstu on odbija čitanje literature u biografskom ključu, po kome prelomnu stavku za razumevanje animoziteta predstavlja činjenica iz Ulbekovog privatnog života, da je njegova majka prihvatila islam kada se preudala za muslimana. Tada je Mišel promenio ime i od Thomasa postao Ulbek. Ruždi navodi da je Platforma dobar roman, a Ulbek odličan pisac, koji piše iz ozbiljnih pobuda, i da niti on niti njegove knjige ne zaslužuju da budu prokažene. Na kraju, Ruždi navodi da su obe strane u ovom slučaju gubitnici, Ulbekova reputacija je narušena, a njegovi islamski oponenti su se pokazali kao protivnici slobodne reči.
