Kako je privreda preživela virus korona? Šta će se događati na proleće naredne godine? Kako izgledaju dosadašnje mere za pomoć koje je država uputila? Šta je sa platama u javnom i državnom sektoru?
O ovim i drugim pitanjima razgovaralo se na tribini nedeljnika „Vreme“, realizovanoj u okviru projekta „Država i solidarnost: pogled uprt u evropsko pravo“, koji finansira Evropska unija preko svoje delegacije u Srbiji. Govornici su bili Dejan Šoškić, profesor EKOF-a i bivši guverner NBS, Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca i Sara Bradaš, istraživačica Centra za demokratiju, a razgovor je moderirao Radmilo Marković, novinar nedeljnika „Vreme“.
O DOSADAŠNJIM MERAMA
„Da bismo mogli da ocenimo dosadašnje mere države, trebalo bi da imamo pouzdane podatke o tome kakvi su efekti njima postignuti“, kaže za početak Sara Bradaš, ističući da je važno videti kakva je situacija na tržištu rada. „Poslednji podaci koje imamo jesu oni o radnoj snazi iz drugog kvartala 2020. godine i za razliku od onoga što čujemo, da je stopa nezaposlenosti nikada manja, podaci govore nešto drugo – do smanjenje stope nezaposlenosti došlo je usled povećane neaktivnosti, odnosno prelivanja u neaktivnost koja je prešla oko 100.000 ljudi, a da vi praktično u zaposlenosti niste imali nikakvog pomaka u odnosu na prvi kvartal prošle godine“, objašnjava Sara Bradaš. Prema njenim rečima, najveći gubitnici ove krize su oni koji su neformalno zaposleni, njih oko 35.000, a koji su u odnosu na prvi kvartal 2020. godine ostali bez posla: „Ključno je što su to ljudi koji su potpuno nevidljivi za sistem kada je u pitanju profesionalna zaštita i bilo kakva vrsta podrške. Doduše, ne prolaze mnogo bolje ni ostali, zato što je kod nas paket socijalne zaštite zanemarljivo mali u odnosu na životne potrebe i na broj ljudi koji takve potrebe imaju.“
Sara Bradaš je takođe pomenula da je interesantno što su mere koje se odnose na subvencionisanje minimalne zarade, a koje su proglašene merama usmerenim na zaposlene odnosno na zadržavanje posla, suštinski bile podrška poslodavcima. „Jer oni koji su nastavili da rade i koji nisu imali smanjene prihode imali su istu mogućnost da konkurišu za ove mere, zajedno sa privrednim subjektima koji nisu bili u stanju da nesmetano rade. Mislim da imamo podatak kako su subvencije dodeljene za oko milion i sto hiljada zaposlenih. A kada pogledate podatke za drugi kvartal 2020. godine, vidite da je oko 200.000 ljudi imalo manje radnih sati – zbog toga što su prestali da rade. Znači, ako uporedite, nekih osamsto do devetsto hiljada ljudi dobilo je istu pomoć iako su oni nastavili da nesmetano rade, kao i ovih 200.000 ljudi koji nisu mogli da rade.“
Kao drugu važnu stvar, Sara Bradaš ističe da su oni kojima je podrška najviše trebala i koji su najranjiviji, dakle, preduzetnici i mikro preduzeća, u početku imali strah da se upuste u ceo proces, da prihvate pomoć. Jer, obaveze dolaze od prvog januara naredne godine, a oni su u neizvesnosti šta će se desiti posle tog datuma kada im dospeju svi porezi i doprinosi koje nisu plaćali usled ovih mera. „Za sve to vreme – oni imaju neke fiksne troškove: što za zakup, što za razne parafiskalne namete… Znači, moj utisak je potpuna neusmerenost ovih mera koja će dovesti do toga da država neće imati mogućnosti da naredne godine pruži podršku onima kojima ta podrška zaista bude potrebna“, zaključila je Sara Bradaš.
BEZ ANALIZE I CILJANJA
Kako je primetio Radmilo Marković, stručna javnost je najviše kritikovala meru podele po sto evra svakom građaninu, dok su ostale mere u suštini ocenjene kao dobre, iako je Ministarstvo finansija tek u maju reagovalo i podelilo prvu pomoć u vidu isplate od po tri minimalne zarade radnicima firmi koje su se za to prijavile. U oba slučaja, nije se vodilo računa o tome da li postoji potreba za tim ili ne.
DEJAN ŠOŠKIĆ: „Mislim da je svako ko ostvaruje određeni dohodak dužan da plati odgovarajući porez. Srbija ima ugovore o izbegavanju dvostrukog oporezivanja sa nizom zemalja i, ukoliko ljudi nisu platili porez u inostranstvu, trebalo bi da to učine ovde. Mogu dati lični primer. Kada sam držao predavanja na univerzitetima u inostranstvu, uvek sam plaćao porez – nekad u tim zemljama, a nekad u Srbiji. Što se tiče aktivnosti frilensera, trebalo bi da i one budu poreski zahvaćene. Ne možemo očekivati da jedna kategorija naših zaposlenih ima tu vrstu privilegija da ne plaća poreze na svoj dohodak od rada. Otuda ne vidim da oko toga treba praviti problem. S druge strane, ukoliko nekom dospe obaveza da plati nešto za pet godina unazad, opravdano se postavlja pitanje – da li je i kako moguće da je poreska administracija bila do te mere neefikasna. Mislim da takvo ponašanje nije dobro i unosi dozu neizvesnosti. Nema uslova za planiranje. Ukoliko se tako nešto dešava, to svakako nije primer koji bi trebalo slediti.“
„Meni se čini da bi bilo kakva vrsta linearnog davanja bez dublje analize i ciljanja onih kojima pomoć zaista treba zapravo bila opravdana samo ukoliko su mere bile brzo sprovedene“, smatra Dejan Šoškić i potom nastavlja: „Mislim da se to u našem slučaju nije desilo. Na samom početku sam imao određeno razumevanje prema toj linearnoj distribuciji sredstava građanima, upravo verujući da će ‘naciljati’ one koji su najugroženiji. Međutim, videlo se da je ta mera počela da se sprovodi tek dva meseca od početka vanrednog stanja i neposredno pred izbore – što je tim merama dalo sasvim drugu konotaciju.“
Ukratko, po mišljenju Dejana Šoškića, kao i za minimalni lični dohodak koji je upućivan firmama, „potrošene su pare koje možda nisu morale da budu potrošene na taj način. Sad imamo ocenu Fiskalnog saveta po pitanju rebalansa budžeta da je to negde više od 1 odsto BDP-a otišlo tako nenamenski“.
Kada je reč o merama Narodne banke za podsticanje privrede, Dejan Šoškić kaže da su one išle ka tome da se Narodnoj banci Srbije otvori mogućnost da kupuje obveznice privatnih kompanija koje se emituju u ovih nekoliko meseci do kraja godine: „To je mera koja se može kritikovati iz najmanje dva ugla. Prvo, NBS nije iscrpla sve klasične mehanizme monetarnog odgovora na krizne uslove. Ta činjenica mora da se ima u vidu pre nego što počnu da se razmatraju neke nestandardne mere. Države prvenstveno treba da koriste standardne mere monetarne politike.“
Komentare da je reč o modernim merama ili da su iste mere sprovođene u razvijenijim zemljama, Šoškić naziva netačnim. Eventualno, kako objašnjava, može se reći da se nešto slično radilo u SAD, i to tek nakon što se ušlo u takozvanu zamku likvidnosti, gde centralne banke dođu do kamatnih stopa koje su bliske nuli ili su negativne – pa nakon toga počinju da se sprovode kvantitativne olakšice u različitim vidovima.
Naime, Šoškić je to objasnio ovako – prvo se sprovode mere prema likvidnim državnim papirima, gde centralna banka može da ih kupi. Nakon toga, banka kupuje likvidne papire državnih agencija ako takve postoje u sistemu. A tek u trećoj teraciji američke banke su išle na kupovinu likvidnih korporativnih obveznica i to sa dužim rokom dospeća, sa ciljem da se pojeftini finansiranje kompanijama koje žele da uđu u tehnološke inovacije i podignu svoju konkurentnost na srednji i dugi rok. Dakle, to su mere koje se donose u veoma poznoj fazi monetarnih mera koje mi uopšte nismo ispunili; drugo, kada se eventualno dođe u tu situaciju – opet se kupuju samo likvidne hartije od vrednosti“, kaže Šoškić. Prema njegovim rečima, kod nas je, s druge strane, otvoren prostor da se kupuju i hartije od vrednosti koje nisu likvidne, te se otvara pitanje ko može da tvrdi da ono što je kupila centralna banka zaista toliko i vredi.
„Jer, bez aktivnog sekundarnog prometa hartija od vrednosti mi nemamo realnu cenu. Zato može lako da se desi da NBS takvu stvar učini, da se u njenim bilansima jave korporativni papiri koji se knjiže po nekoj nominali, što u prvo vreme ne mora da izgleda kao da stvara gubitke, međutim, kada dođe vreme za naplatu i ako neka od tih kompanija defoltira, može se desiti da se ti gubici ispostave centralnoj banci sa zakašnjenjem od nekoliko godina“, smatra Šoškić, ističući da je, po njegovom mišljenju, ovdašnja centralna banka posegla za problematičnim setom mera, a pod izgovorom da na moderan način reaguje na izazove u kojima se privreda nalazi. Time je otvorena mogućnost za potencijalne zloupotrebe.
Takođe, na sajtu NBS, te odluke koje su pretrpele izmene nalaze se i dalje sa potpisom guvernera koji su bili na toj poziciji u vreme kada su odluke donošene: “ Dve odluke nose potpise mog prethodnika i mene iako su, sa ovim amandmanima, one izmenjene do te mere da svoj potpis nikada ne bih stavio na takvu verziju odluke. Dakle, ovo nisu teorijski opravdane mere, a u praksi mogu da izazovu okolnosti u kojima je moguće da se nova primarna emisija zapravo prosleđuje privatnim kompanijama bez ikakvih jasnih kriterijuma.“
Kao jedinu meru koju smatra smislenom, Šoškić je naveo meru garantovanja kredita, ali je naglasio da je u narednom periodu, na šta je ukazao i Fiskalni savet, prostor za dodatne fiskalne mere prilično sužen. „Trajektorija javnog duga u odnosu na BDP vrlo ubrzano se menja na gore. Verovatno ćemo godinu završiti sa više od 60 odsto duga (u odnosu na BDP) i to su okolnosti koje na izvestan način smanjuju prostor za neka reagovanja.“
SKORO IZVESNO POGORŠANJE
Govoreći o ekonomskim prognozama za narednu godinu iz ugla poslodavca, kao i merama države, Nebojša Atanacković je odmah napomenuo da je veoma nezahvalno praviti ih, jer imamo jednu nepoznatu koja je promenljiva.
„Što se tiče konkretne sadašnje situacije, za većinu poslodavaca u našoj zemlji ona je takva da ne treba očekivati poboljšanje. Nagomilani su mnogi troškovi. Na televiziji imamo prilike da čujemo da nas sledeće godine očekuje veliki rast BDP. Nadam se samo da neće opet biti meren u negativnom indeksu. Spreman sam da kažem da kada bi situacija bila kao ove godine – to bi bilo dobro“, kaže Atanacković dodajući da se plaši pogoršanja situacije u 2021. godini. A sve će zavisiti od pandemije odnosno njenog smirivanja, koje ne deluje izvesno. On je dodao i da smo u odnosu na industrijski razvijene zemlje imali „sreću“ što je struktura naše privrede takva da nismo imali padove poput njih, ali, s druge strane, te zemlje imaju neuporedivo bolji oslonac kada je reč o njihovim finansijskim mogućnostima.
Kada se radi o pomoći države u vidu minimalnih zarada, Atanacković smatra da je sada upitno da li će država išta moći da pomogne privredi sledeće godine, a bilo bi dobro da ta pomoć bude bar tolika kolika je bila ove godine.
NEBOJŠA ATANACKOVIĆ: „Ako se u Zapadnoj Evropi, pre svega u EU, primenjuje progresivno oporezivanje, a mi težimo tim sistemima i sledimo tamošnju logiku privrednog ponašanja – nema razloga da mi sami ne uvedemo nešto slično. Logično je da opšti trošak društva u većoj meri snose oni koji imaju više novca. Jasno je da se kod nas to izbegava kako bismo lakše privukli strane investitore.
Doduše, mi često i ne znamo dogovore koji važe između države i stranog investitora koji se subvencioniše. Dalje, ne znamo ni kako se oporezuje profit tih firmi, a te firme su najčešće veliki uvoznici, da bi kasnije izvezli taj proizvod koji ovde rade uz pomoć jeftine radne snage. Plašim se da profiti tih stranih firmi na koje se plaća porez nisu iskazani na pravi način.“
„Dakle, privreda ne treba da sa mnogo optimizma očekuje narednu godinu, posebno iz razloga što su se nagomilali troškovi. Čak i oni srećnici koji su mogli da dođu do nekih kredita, koji su u tom periodu bili lakši za dobijanje, neće proći najbolje, jer će im većina odlaganih obaveza dospeti 2021. Takođe, te kredite su mogli dobiti samo oni koji su najsolventniji i uz pomoć države koja je garantovala vraćanje. Oni koji su najslabiji ekonomski – nisu mogli do njih da dođu. Mi to pričamo od početka vanrednog stanja. Moraju se izdvojiti oni privrednici kojima je pomoć zaista potrebna od onih koji rade relativno normalno“, istakao je Atanacković.
Kada je reč o savetima za preduzetnike, male porodične firme, za ugostiteljske i trgovačke radnje, njegovo mišljenje je da su privatnici koji spadaju u pomenute kategorije obično najsnalažljiviji: „Od njih se, po ko zna koji put u našoj bliskoj istoriji, očekuje ‘da se snađu’. Bilo bi dobro da se preterano ne zadužuju, a posebno da ne stavljaju u rizik svoju porodicu i ličnu imovinu.“ Atanacković smatra da bi oni trebalo da potraže neki konzervativniji način: da li je to više lično angažovanje ili otpuštanje dela zaposlenih, i da sačekaju da nepogoda prođe. „Isto tako očekujem da se jednom zaista počne ozbiljno raditi sprovođenje platnih razreda, a takođe i izrada socijalnih karata. Kad bismo imali socijalne karte, znali bismo kome bi trebalo pomoći.“
I ŠTA SAD?
Kako su govornici na tribini zaključili, deluje da su sve mere prerano primenjene; da je sve što je doneto i isplaćeno, učinjeno u prvoj polovini godine, pa se postavlja pitanje – sad kad je mnogo teža situacija, šta je preostalo državi od mera za privredu? Da li ima nekog prostora za 2021. godinu?
„Svakako država treba da zadrži mogućnost i slobodu da pomogne preduzećima koja imaju jedan održivi poslovni model koji je u domenu tzv. razmenjivog dela BDP-a. Ta preduzeća, dakle, imaju sposobnost da konkurišu na međunarodnom tržištu ili na domaćem tržištu stranoj konkurenciji; ona imaju kapacitet da u narednom periodu predstavljaju važnu kariku u ukupnom privrednom oporavku zemlje. Ne treba dozvoliti da takva preduzeća prestanu da rade za vreme pandemije zato što su se prezadužili ili iz nekog drugog razloga. To zahteva ozbiljnu analizu kada se radi o kriterijumima – koje bi kompanije ispunile uslove za dobijanje takve pomoći“, kaže Dejan Šoškić.
On naglašava da se mora biti pažljiv i sa vrstom pomoći: „Vidimo sada da se ulazi u, uslovno rečeno, vlasničke instrumente preduzeća…Ima tu dosta izazova i u određenim okolnostima bi zapravo neke od tih mera, iako postoji dobra namera, mogle da se pretvore u mehanizam u kojem novac nenamenski odlazi pojedinim preduzećima. Koji su kriterijumi za preduzeće, koja je cena, ko će to da proceni adekvatno, samo su neka od pitanja koje ovde imamo.“ Šoškić dalje smatra da bi bilo povoljnije pružati jednostavnije tipove podrške, ali onim preduzećima koja su sposobna da izvoze, a, recimo, koriste domaće repromaterijale i zapošljavaju domaće ljude itd…
Ulazak države u vlasničku strukturu firmi Atanacković vidi kao pitanje o kojem nema mnogo razmišljanja – „to znači da se novac poreskih obveznika daje onima koji su sami gubitaši. I sada, kada bi taj novac mogao da pomogne da oni prestanu da budu gubitaši, ja bih onda rekao da je to dobra investicija, jer će sutra te firme dati profit i biti na zdravim osnovama. Međutim, godinama se stvar ponavlja. Oni koji su uglavnom neopravdano gubitaši, oni neprekidno dobijaju naš novac da bi nastavili da budu gubitaši. Apsolutno ne podržavam takvu meru. Meni je to isto kao da im država daje nepovratna sredstva.“
PRIVATNI I JAVNI SEKTOR
Ministar finansija Siniša Mali je najavio da će biti povećane plate u javnom sektoru, kao i minimalna zarada za oko 6 odsto. S druge strane, poslodavci se često bune zbog povećanja minimalca sa argumentacijom da im se otežava poslovanje. Opet, taj minimalac je često manji od potrošačke korpe.
Nebojša Atanacković kaže: „Treba reći da je minimalac već povećan. On se svakog septembra povećava za narednu godinu, shodno zakonu, i ove godine za 6,6 odsto. Pretpostavljajući da će inflacija biti oko 1,5 odsto, dolazimo do zaključka da će minimalac biti povećan za oko 5,1 odsto. Ne radi se tu samo o povećanju minimalne zarade, koju prima negde oko 370.000 zaposlenih, nego minimalac istovremeno čini i povećanje plata ostalih zaposlenih koji su u ‘niskoj zoni’ plata, a primaju više od minimalca. Razlog tome je što kada se određuje visina plate, polazi se od minimalca. Može se čak reći da kada se minimalac poveća, za sličan procenat se povećaju i ostale plate. Ako je određeno da će se u javnom sektoru plate povećati za oko 5 odsto, one su otprilike povećane za 5 odsto i u realnom sektoru. Međutim, to je velika razlika. Kada se plate povećaju u javnom sektoru – to je praktično od nekih sredstava koja nisu direktno vezana ni za produktivnost ni za situaciju na tržištu; kada se nametne da se u realnom sektoru povećaju plate za oko 5 odsto, to znači da je to povećanje troška privrednika.“
On nastavlja kako postoji opasnost da će to biti preko onoga što privrednik može da isplati i da će jednostavno doći do gašenja radnih mesta.
Sve ukupno, Atanacković kaže da ga situacija u kojoj smo podseća na onu iz 2008. i svetske ekonomske krize, „kada smo mislili da smo u prednosti u odnosu na druge zbog zaostalog privrednog sistema. Međutim, zbog toga smo došli u situaciju da je kriza u svetu odavno prošla, a da je kod nas tek tada došla. Dodao bih da se ne sme ići dalje na povećanje jaza u prihodima (zaradama) u javnom sektoru u odnosu na realni. Već sada ona iznose 25 odsto u korist javnog sektora. U svetu kažu da treba da bude obrnuto – da su zarade u realnom sektoru veće od zarada u javnom. Na primer, u javnom sektoru kad neko ode na bolovanje, ima pravo na 65 odsto zarade. Međutim, svedoci smo da se u poslednje vreme zaposlenima u javnom sektoru isplaćuje i 100 odsto od zarade kada su na bolovanju zbog kovida. I sada se to zahteva i za realni sektor. Mi bismo to mogli da prihvatimo, ali ne na štetu realne privrede, nego da, recimo, država dotira razliku od 35 odsto.“
Kako je i moderator tribine Radmilo Marković istakao, kada je reč o javnom i privatnom sektoru i platama, pre tri-četiri godine su plate u privatnom sektoru manje-više stigle plate u javnom sektoru. Od tada, kreće naglo jačanje dinara, pa fiksacija kursa, i sada postoji ogromna razlika u tim platama (koje su postojale i ranije). Postavilo se pitanje šta država hoće sa takvom politikom.
Dejan Šoškić smatra da se radi o favorizovanja zaposlenih u javnom sektoru, koje nema opravdanje. „U javnom sektoru postoje određene aktivnosti koje zahtevaju visoki nivo stručne spreme, ali istovremeno vidimo da na univerzitetu, u zdravstvu, u naučno-istraživačkim centrima, gde je upravo visoki stepen obrazovanja, nisu visoke plate. Dakle, plate u javnom sektoru su očigledno formirane negde na višem nivou, verovatno na mestima gde se sa aspekta stručne spreme ne mogu pravdati. Šta je tu dugoročni cilj i interes?“
Šoškić smatra i da bilo neophodno da postoji debata o tome u društvu, a isto tako, da je potrebno uvesti red u državni sektor, u pravcu platnih razlika, jer inače imamo situaciju u kojoj se za iste poslove ljudi dijametralno različito nagrađuju novcem poreskih obveznika.
„To nije nešto što mi, kao platioci poreza, želimo da vidimo u svojoj državi. Mi želimo da vidimo da neke oblasti budu posebno favorizovane kao što su zdravstvo, obrazovanje, nauka jer to su razvojni potencijali našeg društva. Svakako ne mislim da su razvojni potencijali službe bezbednosti i policija.“
Konačno, Šoškić naglašava da su pred nama teška i izazovna vremena: „Mislim da se suviše optimizma čuje iz državnog vrha, a treba voditi računa ne samo gde ćemo završiti ovu godinu, nego i kuda idemo naredne. Taj optimizam nije opravdan i treba biti konzervativniji u procenama jer su neizvesnosti velike. Smatram i da se ekonomski efekat pandemije neće završiti krajem pandemije. Nakon toga će, verujem, biti vrlo rovito stanje jer su već potrošene, ili će do tada biti potrošene, akumulirane rezerve.“
Kada je reč o minimalcu, Atanacković je istakao da je problem i to što je minimalac u poslednjih nekoliko godina porastao za oko 30 odsto, a BDP ni blizu tome. Postavilo se pitanje o čemu se tu radi, ali i kako je moguće da je u Srbiji veliki deo zaposlenih na minimalcu. Da li je tako u drugim zemljama?
Sara Bradaš kaže: „Važno je neke stvari razjasniti: kod nas nije, kao u nekim drugim zemljama, minimalna zarada iznos ispod kojeg poslodavac ne sme da da platu radniku. Kod nas, minimalnu zaradu mogu isplaćivati samo oni poslodavci koji imaju teškoće u poslovanju. I ona je ograničena na šest meseca, nakon čega se opet vrši analiza. Ukoliko poslodavac unapredi svoje poslovanje, dužan je da radnicima isplati razliku do ugovorene zarade. Dakle, kod nas je minimalac samo za poslodavce koji imaju teškoće, a mi smo ga uzeli kao normu za mnoge druge stvari.“ Kao primer, ona navodi podatke iz istraživanja Republičkog zavoda za statistiku koje se odnosi na septembar mesec svake godine i u kojem se navode podaci o intervalima zarada. „Recimo, u septembru 2019. godine, četvrtina svih zaposlenih u Srbiji primala je 30.000 dinara i manje. Znači, ima ljudi koji primaju i manje od minimalca. Kada ovo pretvorite u broj zaposlenih, to otprilike znači da je pola miliona zaposlenih u Srbiji primala manje od 30.000 dinara mesečno. Poslednji podaci o avgustovskoj zaradi kažu da je medijana zarade, znači iznos koji prima polovina zaposlenih u Srbiji, 45.000 dinara. Znači, polovina ljudi u Srbiji prima ovih oko 400 evra mesečno i manje. Toliko o standardu.“
Ona takođe smatra da razlike između javnog i privatnog sektora, kada je reč o prosečnim zaradama, uopšte nisu toliko značajne: „Na primer, u javnom sektoru, u avgustu 2020. godine prosečna zarada je bila 66.492 dinara, a van javnog sektora oko 55.000 dinara. Međutim, ono što postoji kao velika razlika jesu prosečne zarade u javnim državnim preduzećima koja su kod nas partijski plen i služe za udomljavanje partijskih ljudi. Kod njih su najveće prosečne zarade bile oko 78.000 dinara. A imate i ljude koji rade na lokalu i čije su zarade manje nego u privatnom sektoru. Moramo reći da nije sav javni sektor isti, kao što, takođe, ni sav privatni sektor ne može biti isti. U javnom sektoru imamo zdravstvo i prosvetu, koji su totalno uništeni, a imamo, na primer, policiju gde je prosečna zarada daleko veća, iako je njihova obrazovna i kvalifikaciona struktura daleko niža nego kada je u pitanju zdravstvo. To pitanje treba sagledavati iz različitih uglova.“
Kao važno za naredni period Sara Bradaš ističe pitanje – šta će biti sa ljudima koji će ostati bez posla. „Pogotovu u ugroženim sektorima, kao što je ugostiteljstvo, umetnost, rekreacija… Kada pogledate te brojke u odnosu na ukupan broj zaposlenih – to nisu veliki brojevi. Ali, svaki čovek je priča za sebe i to jeste veliki problem. S druge strane, ti ljudi neće biti ni na jedan način zaštićeni ukoliko nisu radili u kontinuitetu minimum godinu dana. Čak i da su radili oko 20 godina, primaće novčanu naknadu nekih šest meseci i to u iznosu od 16, 17 hiljada dinara. A da bi dobili novčanu socijalnu pomoć, četvoročlana porodica mora da ima prihode manje od 23.000 dinara mesečno“, zaključuje ona.
SARA BRADAŠ: „Kada je reč o podacima vezanim za neaktivnost – tu treba znati kako se definiše ko je nezaposlen. To je osoba koja je, u mesec dana koje je prethodilo anketiranju, aktivno tražila posao. Razumno bi bilo pomisliti da u ovakvoj situaciji, kada postoje teškoće u zapošljavanju, onda neko i ne vidi smisao aktivnog traženja posla. Ukoliko probate da tražite posao redovnim kanalima, odete na sajt NSZ i vidite koja se radna mesta traže, jasno vam je da veoma mali broj poslodavaca uopšte oglašava da traži radnike, a najčešće se traže nisko kvalifikovani radnici. Međutim, drugi pokazatelj je ono što smo imali u saopštenju Republičkog zavoda za statistiku – o zastojima na tržištu rada. I sada, kada pogledate te podatke, vidite da je nezaposlenost negde oko 7,3 odsto, ali je skoro četvrtina onih (20 odsto) koji održavaju zastoj na tržištu rada. Ova brojka uključuje i sve nezaposlene, ali i zaposlene koji rade sa nepunim radnim vremenom. Takođe, uključuje i one koji ne traže posao, ali bi bili odmah spremni da rade ako bi im se ukazala prilika. Konačno, uključuje i mali broj onih koji aktivno traže posao, ali ne mogu da rade. Sve ukupno, oko milion ljudi.
Kada pitate ljude u anonimnoj anketi da vam kažu šta je njihov subjektivni status, dobićete nešto drugačiju sliku situacije na tržištu rada. Jer to što neko ne traži aktivno posao, ne znači da on nije nezaposlen.
Druga stvar, mi, nažalost, nikada nismo dobili zvanične podatke o tome koliko je ljudi ostalo bez posla. A takvi podaci mogu da budu dostupni, centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja ih ima zato što su poslodavci u obavezi da prijavljuju prekide, kako radnog odnosa tako i radnog angažovanja (privremeno-povremeni poslovi).
Mera za subvencije bila je kreirana na način da nije štitila sve zaposlene, a uopšte nije štitila one koji su radno angažovani, a nisu u radnom odnosu. Tako smo, s vremena na vreme, imali natpise u medijima poput ‘300 ljudi ostalo bez posla’.
Mislim da u tim brojkama uopšte nema radnika koji su zaključivali ugovor o radu sa agencijama, shodno Zakonu o agencijskom poslovanju, tako da ćemo tek biti u prilici da vidimo prave brojeve kad isteknu takvi ugovori. Radnici koji su imali ugovor o radu na određeno vreme, takođe su ostali nezaštićeni. Poslodavci su imali rok do kojeg nisu smeli da ih otpuste, kako ne bi bili u obavezi da državi vrate novac dobijen na ime subvencija, ali nije postojao mehanizam koji je štitio radnike nakon isteka perioda koji je država propisala, a to je, čini mi se, 31. oktobar. Tu dolazimo do situacije o kojoj pričamo od početka – ove mere su zapravo napravljene u cilju zaštite poslodavaca, a ne u cilju zaštite radnika i radnih mesta.“
