Bitka za „spasavanje islama“ od destruktivne moći modernosti je izgubljena. Uprkos suprotnim pojavama, bog egzoteričnog sunitskog islama koji se pre svega manifestuje kroz nepromenljive strukture zakona je na samrti, iako još nije mrtav. Kako se muslimani susreću sa sve više pluralističkim svetom, nerefleksivna ortopraksa, koja je rukovodila svakodnevnim aktivnostma i društvenim odnosima, sve je više osporavana. Dani kada je „prosečan musliman“ ponavljao rituale po navici i bez razmišljanja prihvatao nasleđenu tradiciju davno su prošli. Kao što je primetila Anita Vajs, antropološkinja koja radi sa ženama u Lahoru, u Pakistanu,: „Kombinacija nove međunarodne podele rada i revolucija globalnih komunikacija ima veći uticaj na društvene norme u okviru muslimanskog društva nego što je neka spoljna sila ikada imala. Globalizacija i tehnologija moderne komunikacije čine svest o pluralizmu i posledično religioznom izboru čvrstom životnom činjenicom. Muslimanski identitet, koji se svesno potvrđuje u selektivnom primenjivanju na zakon u pojedinim oblastima, na primer u zakonima koji uređuju muško-ženske odnose, ili tako što razumeva kuranski šibolet u kažnjavanju amputacijom za krađu, suočava se sa pritiscima brige za čovečnost koja dolazi spolja i prisiljava na rastvaranje iznutra. Kriza modernog islama je u manjoj meri kriza duhovnosti nego kriza autoriteta: ko ima moć da izmeni zakon, da sagleda da će nova tumačenja, u skladu sa potrebama modernog sveta, biti prihvaćena? U odsustvu nespornog religijskog autoriteta u islamskom glavnom toku, svaki pokušaj da se reformiše zakon ili da se izvrši usklađivanje sa modernim zakonodavstvom rizikuje da bude žrtva populističkog slogana: ‘ublažavanje zakona je u suprotnosti sa vladavinom boga’!“
Izazov koji islam danas ima je u tome da pronađe oblike islamskog izražavanja i ponovnog potvrđivanja u eri globalizacije koja može da povrati dostojanstvo i značenje muslimanskom svetu slomljenom pod uticajem modernizacije. Rešenja bi, verujem, trebalo potražiti u onim islamskim tradicijama koje su se oduprle zloupotrebama populističke ortoprakse u prošlosti, naročito u duhovnim disciplinama sufizma i u orijentacijama modernog islama koje gledaju unapred. Ugledni američki naučnik Peter Fon Sivers povezuje pojavu modernog islamskog pokreta sa opadanjem sufijskog reda. Bez misticizma, tvrdi fon Sivers, savremeni islamisti su uhvaćeni u dve intelektualne dileme. Modernisti, prilagođavajući ideje evropskog prosvetiteljstva, počinju sa zahtevima za „racionalnou“ religiju. Završavaju okretanjem protiv religije u celini. Slična skučenost stanovišta, upućuje on, pojavljuje se i kod islamista koji su, reagujući protiv modernista, uhvaćeni u „sve-ili ništa“ stanovište. Fon Sivers veruje da, bez oživljavanja misticizma koji dopušta nivo pluralizma u društvu, islamisti nikada neće biti sposobni da izađu u susret svim muslimanskim vernicima. Viljem Čitik, još jedan veliki američki naučnik, na sufizam gleda kao na „viziju jedinstva ili jednosti“ kao na „srce i dušu islama“. Ukoliko je „razumevanje unutrašnjeg domena islimaskog iskustva izgubljeno . . . nije ostalo ništa osim zakonskog cepidlačenja i teoloških svađa. Modernizam, čiji su današnji modernisti naslednici, počinje da izgleda preplašeno, ne samo u Iranu. „Danas“, smatra Čitik, „slabljenje zapadnog kulturnog identiteta i svest o ideološkim korenima ideja poput progresa i napretka učinili su da modernisti deluju naivno i sterilno.“
Američki naučnik P.J. Stjuart veruje da islam lako može postati glavna religija u svetu i da će prevazići hrišćanstvo u sledećem veku. Argument koji navodi u velikoj je meri originalan. U skladu sa nedavnim istraživanjima, religioznost, poput drugih nadarenosti, može da se prenosi genetski. U hrišćanstvu i budizmu, tvrdi Stjuart, religiozno nadareni osuđuju svoje gene na nestajanje preko prakse celibata. U islamu nema celibata, a sufijski red, koji je u prošlosti delovao kao neka vrsta duhovnog vrenja u društvu, može biti nosilac i čuvar vitalnih genetskih komponenti. Danas su sekularisti ili islamski reformatori, i islamisti ili „teopolitičari“, kako ih naziva Stjuart, zatvoreni u raspravu koja namerno isključuje sufizam. Ipak, budućnost islama mora da leži u obnovljenoj mističkoj orijentaciji gde dubina religioznog osećanja može da bude povezana sa metaforičkim razumevanjem Kurana i proročke tradicije.
Prev. Tatjana Popović
