Borba za pravdu je preteška

Marija Lukić iz Brusa, ovogodišnja dobitnica Nagrade „Osvajanje slobode“, postala je ikona borbe protiv seksualnog uznemiravanja i borbe za pravdu uopšte. Žena koja je sama, u početku bez ičije podrške, ustala i digla glas protiv lokalnog moćnika, predsednika Opštine Brus Milutina Jeličića Jutke. O njoj je pisao i CNN, navodeći da u tom srpskom #MeToo slučaju ona vodi bitku sama. Lukić je CNN tada rekla da će u ovom procesu istrajati do kraja, a ako pravdu ne bude dobila u Srbiji, ići će do Suda za ljudska prava u Strazburu, makar i peške. Podsetimo šta se sve događalo.

Marija je Jeličića upoznala 2015. na preporuku svog oca. Dugo je bila nezaposlena, i već na prvom razgovoru za posao počele su seksualne insinuacije i neprimerene šale. S vremenom, odnos se pretvorio u agoniju tokom koje je Marija doživela neprimereno dodirivanje, konstantne nepristojne predloge i neverovatnih 14.000 SMS-ova od Jeličića. Nije bila jedina. Prijave protiv Jeličića podnelo je ukupno sedam žena, ali samo je Marijina prihvaćena. No, to nije bio početak puta ka pravdi jer se Jeličiću isprva sudilo u Brusu, gde je apsolutni gospodar života i smrti. Kasnije je proces prebačen u Kruševac, gde još uvek traje. Marija je izložena konstantnom maltretiranju, počev od korišćenja njenih slika sa mora u kupaćem kostimu, objavljivanja detalja iz zdravstvenog kartona, optužbi za promiskuitet, pa sve do toga da Jeličić Jutka na svako ročište dolazi sa hordama svojih pristalica. Na sreću, ni Marija nije bez podrške. Nekoliko ženskih organizacija za svako ročište dolazi u Kruševac kako bi joj pružilo podršku.

Koliko vam znači podrška ljudi koji dolaze da vas podrže na svakom ročištu?

Podrška mi jako puno znači i neizmerno sam zahvalna svima koji su uz mene. Nisam mislila da će se sve ovako odvijati, očekivala sam suđenja na koja će Jeličić dolaziti sa advokatom, kao i ja, ali je on „povukao nogu“ skupom kome su prisustvovale „spontano okupljene“ žene koje bi me vređale. Javnost je bila uznemirena tim prizorom i sada simbolično na suđenje dolazi grupa divnih ljudi koji su podrška i ostalim ženama koje su ga prijavile, i naravno, meni.

Šta misliste da je glavni motiv tih ljudi, zapravo, većinom žena, da svaki put dođu u Kruševac?

Mislim da ih motiviše nepravda koja se događa pred njihovim očima. Borba za pravdu, koja je preteška. Činjenica da je gotovo svaka žena, u nekom životnom periodu, doživela nešto slično. Tu su i muškarci, naravno. Neki su preživljavali slično od strane nadređenih žena, ali i muškaraca, a neki jer se vode mišlju da se isto može desiti njihovim majkama, suprugama, devojkama, sestrama i kćerkama.

Na konferenciji Digital 2019. početkom septembra učestvovali ste na panelu na kom ste pominjali žene čije tužbe protiv Jeličića nisu uvažene, sa kojima ste u kontaktu. Na koji način ste podrška jedne drugima?

U kontaktu sam sa gotovo svim ženama. Sa Snežanom i Danielom u intenzivnijem kontaktu nego sa ostalim ženama, možda zato što su i one bile dosta izložene javnosti kao i verbalnim napadima, pa smo u istom sosu. U kontaktu sam i sa ženama koje ga nisu prijavile, ali koje su gotovo isto preživele i dosta lično sve ovo doživljavaju.

Koliko znači ta vrsta podrške žena koje imaju isto iskustvo kao vi, pa ne morate jedna drugoj da objašnjavate one najbolnije stvari?

Verujem da znači puno. Zapravo, znam po sebi. Razumemo se pogledima. Mislim da je najemotivnije kada me sretnu žene srednjih godina ili starije, prepoznaju me i jako se zagrlimo. Samo mi tiho kažu na uvo – „Drži se, prošla sam isto“, suznih očiju. One godinama zbog straha i sramote, koja nikako nije njihova, ćute o tome.

Na svakom ročištu, tu su uvek i ljudi koji podržavaju Milutina Jeličića Jutku. Šta mislite o njima?

Ne mogu da imam lepo mišljenje ni o kome ko je, uglavnom iz interesa, podrška nekom ko je optužen za takvo krivično delo. Pritom, podržavaju ga tako što brutalno vređaju mene, ostale žene koje su se odvažile da ga prijave, kao i ljude koji su na našoj strani. Inače, on jeste osuđivan, protiv njega je podneto više krivičnih prijava, a neki predmeti su godinama u tužilaštvu.

Da li ste videli prizore iz Lučana, kada su radnici došli da podrže direktora fabrike „Milan Blagojević“ kome se sudi za pogibiju dvojice radnika i vređali porodicu poginulog kolege?

Nažalost, da. Danima me je proganjao taj prizor, uplakane sestre i majke, oca koji se trudi da stoički podnese sve to i špalir ljudi koji pričaju najgnusnije stvari. Nešto najtužnije i najjezivije što sam videla u poslednje vreme. Želim im puno snage da izdrže sve to i sačuvaju zdravlje i zdrav razum.

Iz vašeg ličnog iskustva, koliko je važno biti solidaran, osetiti solidarnost ili pokazati da si solidaran sa nekim?

Životinje su solidarnije od nekih ljudi koje znam, nažalost. Ne mislim samo prema meni, već generalno. Nema empatije. Teška materijalna situacija izvlači ono najgore iz ljudi. Ili oni možda i jesu takvi. Ne bi moglo da izađe iz njih nešto što ne nose u sebi. Kako bilo, jako je važno da u ovom vremenu, kada je pravda gotovo nedostižna i selektivna, budemo bar ljudi i da se solidarišemo.

Ima li nam spasa ako nema ljudskosti i solidarnosti?

Teško. Svaka promena počinje od nas samih. Ne možemo menjati društvo ako se mi sami ne promenimo. Inače, postaćemo robovi jutki, simonovića, milovanovića… Ili još gore, postaćemo oni.