Život mladih oficira

Kao i svake godine u ovo doba, 19. septembra je 138 najmlađih oficira Vojske Srbije svečanim defileom i bacanjem šapki u vazduh ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu proslavilo dobijanje čina potporučnika. Za vreme promocije centar Beograda nadletali su avioni Ratnog vazduhoplovstva, a pred skupštinom je bilo nekoliko hiljada Beograđana. Na promociji je mlade oficire pozdravio i predsednik Srbije Boris Tadić, koji je najboljoj trojici studenata u rangu uručio oficirske sablje, dok je ministar odbrane Dragan Šutanovac pištoljima sa posvetom nagradio najuspešnije studente po bataljonima.

Za razliku od ranijih godina, kada su odmah posle promocije odlazili u jedinice da preuzmu dužnost, od ove godine mladi potporučnici prvo stažiraju šest meseci u jedinicama Vojske Srbije da bi dopunili znanja koja su stekli tokom školovanja. Posle toga počinje život oficira, koji po rečima Saše, poručnika koji je Vojnu akademiju završio 2003. godine, kao i u svakom zanimanju često izgleda drugačije od onoga što se na fakultetima uči.

Saša kaže da se za vojnički poziv zainteresovao slušajući priče porodičnog prijatelja koji je bio pilot. Nije uspeo da postane pilot, zbog male alergijske reakcije pronađene na lekarskim testovima, ali je upisao na Akademiji drugi smer. „Normalno je da većinu ljudi privuče siguran posao posle završetka Akademije, koji nije zagarantovan ni na jednom drugom fakultetu, solidna plata i sigurna egzistencija“, kaže Saša.

„Plata poručnika komandira voda je 40.500 dinara. Postoje i dodaci za uvećane troškove stanovanja (UTS) ako ni ti ni supruga nemate stan, ako supruga ne radi, ako ne živiš u mestu u kome radiš, kao i dnevnice, službene, trupne, ako si u kopnenoj zoni bezbednosti. Da li je to velika ili mala plata zavisi iz kog se ugla gleda. Ako tako mnogo ljudi radi za 12.000 dinara ili prima neredovan minimalac, to izgleda mnogo. S druge strane, ovo je posao sa završenim fakultetom, koji ima mnogo specifičnosti.“

Jedna od specifičnosti oficirskog poziva su česti „tereni“, ali Saša kaže da je teren mali problem u poređenju s prekomandom. „Teren traje sedam, 15, mesec dana, pa prođe, osim toga i od roda vojske zavisi koliko se vremena provede na terenu, ali jasno je da je naveći problem oficirskog života to što postoji mogućnost da se svakih nekoliko godina seliš iz jednog grada u drugi.“

U bivšoj Jugoslaviji, seobe sa kraja na kraj one zemlje bile su česte, a centara za određene rodove bilo je mnogo. Danas oficiri svake specijalnosti znaju da će biti upućeni u određene gradove i prekomande su ređe nego ranije, ali to je još uvek najveći stres koji prati oficirski poziv u miru.

„Deca su pošla u školu ili vrtić, supruga je radila. Onda dođeš negde gde nikoga ne poznaješ, a kod nas je tako da ti za sve treba neko poznanstvo ili veza, od upisa u obdanište do traženja posla. Onda biraš ili da se suočiš sa problemima koje nosi preseljenje cele porodice, ili si vikend-tata koji porodicu viđa kad može. Nije lako ni stvarati nova prijateljstva iz početka u sredini gde nikoga ne poznaješ.“

Stan je veliki problem. „Nije lako uzeti stan na kredit ni kada neko ima sigurnu i sređenu egzistenciju, a kamoli kada ne znaš koliko ćeš godina živeti u nekom mestu.“ On kaže da su uslovi pod kojima mladi oficiri mogu dobiti stan manje-više isti kao i za druge mlade ljude u zemlji.

General-potpukovnik Miloje Miletić, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, 9. avgusta ove godine je u intervjuu Tanjugu naveo da je trenutno bez stana 10.213 profesionalnih pripadnika vojske, a da u neadekvatnim stanovima živi njih 2567. Osim toga, bez stana je 3980 vojnih penzionera, a u neadekvatnim stanovima još 3926. Miletić je rekao i da se vojni poziv mora učiniti atraktivnijim, a da je jedan od načina i sigurnije rešavanje stambenog pitanja. Osnovna ideja je da se ubuduće stambena problematika rešava putem kreditiranja.

Inače, problem stanovanja nije još rešen ni za oko 4000 vojnih lica i oko 12.000 članova njihovih porodica koji su ostali bez stanova i celokupne imovine u bivšim jugoslovenskim republikama i žive u kasarnama, samačkim hotelima, kolektivnim centrima.

Naš sagovornik kaže da posao oficira nije lak, i da disciplina, obaveze i rad nisu slabiji nego u godinama pre rata. „Problem je i što se vojska smanjila a obaveze ostale iste, pa je veće opterećenje na onima koji rade“, kaže Saša. On smatra da se, kao i kod većine zaposlenih u drugim zanimanjima u Srbiji, svakodnevni oficirski život svodi na naporan rad posle koga se dolazi kući, i da oni koji imaju porodicu i decu imaju i malo vremena za bilo kakve „vannastavne aktivnosti“.

I Saša i njegov kolega Zoran, takođe poručnik, kažu da, kao i u svakom zanimanju, oficir tek kada dođe u trupu može zaista da shvati šta je oficirski poziv. „Međuljudski odnosi su isti kao u svakom kolektivu, ali nije svako za svaki posao, naročito za rad sa ljudima, neko to otkrije tek kada počne da radi.“

Od sredine devedesetih je broj onih koji su upisivali vojne škole drastično počeo da pada, što i nije čudno kada se pomisli na ratove koji su tada besneli na teritoriji bivše Jugoslavije i rizik koji je oficirski poziv sa sobom nosio. Osim toga, standard vojnih lica je tih godina, kao i standard svih stanovnika Srbije, drastično opao. Međutim, u poslednjih nekoliko godina broj zainteresovanih za upis u vojne škole raste. Za upis na Vojnu akademiju se 2006. godine prijavio 21 kandidat, 2007. njih 128, 2008 – 313, a 2009. godine je za 240 mesta konkurisalo 982 kandidata, od toga 742 mladića i 240 devojaka. U istom periodu, za upis u Vojnu gimnaziju se 2006. prijavio 141 kandidat, 2007. njih 287, 2008. bilo je 500 kandidata, a 2009. je za 70 mesta konkurisalo čak 895 kandidata.

U aprilu 2009. stručnjaci Instituta za strategijska istraživanja Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane sproveli su istraživanje među srednjoškolcima na teritoriji cele Srbije. To istraživanje je pokazalo da je svaki deseti maturant zainteresovan za oficirsku profesiju. Istraživanje je pokazalo i da kandidati češće dolaze iz seoskih sredina, iz porodica sa prosečnim finansijskim primanjima, čiji roditelji imaju srednju ili višu stručnu spremu, a rezultati nisu potvrdili uvreženo mišljenje da potencijalni pitomci dolaze iz nerazvijenih okruga. Inače, Ministarstvo odbrane redovno sprovodi i promotivne kampanje za upis u Vojnu akademiju i Vojnu gimnaziju.

Interesovanju sigurno doprinosi i činjenica da su studije pitomaca na Vojnoj akademiji potpuno pokrivene iz budžeta, da su obezbeđeni sva potrebna literatura i pribor za rad, ali i džeparac koji nije beznačajan – za studente četvrte godine iznosi 12.210 dinara mesečno. Prednosti su i organizovana obuka van Beograda, skijanje, ekskurzije.

Saša kaže da je danas prednost oficirskog poziva i to što mladi oficiri, zavisno od smera za koji se opredele, stiču i diplome drugih fakulteta. Vojna akademija sklopila je ugovore o saradnji i zajedničkim programima sa pet fakulteta u Beogradu – Fakultetom za bezbednost, Saobraćajnim, Mašinskim, Elektrotehničkim i Fakultetom organizacionih nauka. Na osnovu ovih ugovora studenti koji su upisali Akademiju po novim programima imaće mogućnost da pored diplome oficira dobiju i diplomu jednog od ovih fakulteta.

Ima i onih koji tvrde da je oficir, u stvari, „rob države“ koja može sa njim da radi šta hoće i seljaka ga po svom nahođenju. Saša tvrdi da je svako ipak morao da bude svestan koje su prednosti i nedostaci tog poziva kada je upisivao Vojnu akademiju. „Nema tog poziva u kome se ljudi neće žaliti na nešto, pa ni oficirskog. Uostalom, svako može da ode ako mu nešto ne odgovara, naročito sada, kada se na Akademiji dobijaju i diplome drugih fakulteta.“

Možda oficirski poziv i njegove izazove najbolje opisuje komentar koji je na vest o promociji mladih potporučnika napisao stariji oficir, koji je prošao i period mira i blagostanja i period ratova u bivšoj Jugoslaviji. „Dok se u miru radi, sve je u redu, samo neka tako i ostane.“