Karta za samo jedan smer

Readmisija je dobrovoljan ili prisilan povratak lica koja neosnovano borave na teritoriji neke države u njihove zemlje porekla. U ogromnom broju slučajeva reč je o odbijenim potraživaocima azila, ali ima i drugačijih slučajeva.

U takve spadaju slučajevi osoba kojima je istekla viza: one prvenstveno podležu deportacijama koje se obavljaju po drugačijoj (i za zemlju porekla manje obavezujućoj) proceduri. Grčka, na primer, minibusom dovozi ilegalne imigrante do granice i ostavlja ih u međugraničnom prostoru, pa izbačeni najčešće pešače do granice Srbije gde se sami prijave policiji, a posle kako se kome zalomi što se tiče prevoza do kuće i ostalog. Osim azilanata, readmisija obuhvata i lica bez državljanstva, ali se radi samo o onim licima za koja se nedvosmisleno utvrdi nekakva veza sa Srbijom. To može biti viza ili dozvola za boravak izdata u Srbiji, ili činjenica da je lice nezakonito ušlo u zemlju kroz tranzit preko Srbije. I poslednja, „specijalna“ kategorija jesu lica koja potpadaju pod zakonsku osnovu za dobijanje državljanstva Srbije.

Opšta bojazan u vezi s readmisijom odnosi se na navodni dolazak izuzetno velikog broja Roma koji će u Srbiju biti proterani bez nekog reda i obzira prema domaćim kapacitetima za njihov prijem. Potom, da će tu biti jako puno i Roma i Albanaca sa Kosova koje nemamo gde da smestimo, a koji neće (bar Romi) nazad na Kosovo.

PROCEDURA I LJUDSKA PRAVA: „Sporazum između Evropske zajednice i Republike Srbije o readmisiji lica koja nezakonito borave“, kako se tačno rogobatno zove ugovor kojim je definisan proces readmisije, do u detalje definiše prava i obaveze zemalja potpisnica. U njemu se kaže da se potpisuje „sa željom da se uspostavi brza i delotvorna procedura identifikacije, te bezbednog i urednog povratka osoba koje ne ispunjavaju uslove ulaska, boravka ili nastanjivanja na teritoriji Srbije ili neke od država članica Evropske unije, kao i olakšavanja tranzita ovih lica u duhu saradnje„. Prava i obaveze podjednako se odnose na obe ugovorne „stane“, i podvučeni „duh saradnje“ govori zapravo o tome da su naše vlasti od prvog do poslednjeg trenutka readmisije uvažene i obaveštene, što će reći direktno umešane. Pre svih ostalih naših službi, najpre od svih angažovan je MUP Srbije, i ova institucija definitivno ima najbolji uvid u proces readmisije od svih drugih institucija.

Procedura readmisije je, ukratko, sledeća: policija zemlje molilje (definicija po Sporazumu zemlje u kojoj boravi lice koje podleže readmisiji) započinje proceduru potvrđivanja državljanstva osobe čiji je zahtev za boravak ili nastanjenje u toj zemlji odbijen: MUP Srbije dobija molbu za potvrdu identiteta, a potom, na osnovu potpisanog Sporazuma (koji je obavezujući), šalje pozitivan odgovor na zahtev za readmisiju policije države molilje. U roku od tri radna dana ambasada ili konzularno predstavništvo Srbije u toj zemlji izdaje putni list za vraćanje lica koje treba da preuzme Srbija.

U isto vreme, država molilja daje rok povratnicima po readmisiji, najčešće od tri meseca, da sami napuste zemlju. Ukoliko se opredele za dobrovoljni odlazak, dobijaju novac za put i jednokratnu novčanu pomoć. Dobrovoljan odlazak je uvek najbolja odluka, jer se povratnici mogu pripremiti za put tj. sačuvati svoju pokretnu imovinu, a najvažnije od svega je što mogu pribaviti potvrde o završenom stepenu školovanja za decu i tako izbeći mnoge kasnije glavobolje.

Nezgodna strana dobrovoljnog povratka jeste što se često povratnicima potom gubi svaki trag: iako proces readmisije traje još od 1996. godine (ako se držimo posledica ratnih procesa devedesetih, a ne ranijih emigracija), spominju se veoma okvirni podaci o dosadašnjem broju povratnika. To je jedan od najvećih razloga panike lokalnih vlasti kakva je recimo ona u Senti, koja je ovog oktobra požurila da među prvima izglasa odluku da „nema mogućnosti da učestvuje u aktivnostima kolektivnog naseljavanja kosovskih Roma“.

Ako se radi o nevoljnom povratku, za povratnike nastupaju mnogobrojni problemi i, kako je pokazala dosadašnja praksa, otvara se prostor za ozbiljno kršenje ljudskih prava.

Sudeći po svedočenjima iz izveštaja koji su se mogli čuti na konferenciji Saveta Evrope nedavno održanoj u Beogradu, koja je bila posvećena pitanjima problema Roma, raseljenih lica i povratnika po readmisiji na Balkanu, kršenja ljudskih prava su prethodnih godina bila svakodnevica povratnika po readmisiji. Ocena ogromne većine etničkih udruženja i nevladinih organizacija na sednici SE-a bila je da je readmisija „rasistička“, te da se ne sme zaboraviti da je „ljudska dimenzija“ ovog problema primarna. Evropa je, rečeno je, pokazala svoje najnekulturnije lice; zaboravlja se da na samom početku, negde, u onom trenutku kada se donosi odluka da se krene na dalek put, leži ozbiljna opasnost, rat, glad… „Niko ne napušta svoju kuću i mesto gde je rođen ako za to ne postoji jako velik razlog, i Evropa je to zaboravila“, istaklo je više sagovornika.

Nesavesna postupanja ticala su se policija zemalja Zapadne Evrope tokom procesa deportacije, dok je Srbiji prigovorena neodgovornost u procesu integracije nakon povratka (o čemu će biti reči kasnije).

Zoran Panjković iz Službe za ljudska i manjinska prava naveo je niz frapantnih slučajeva kršenja ljudskih prava: na Aerodrom „Nikola Tesla“ pristigla je porodica sa osmogodišnjom devojčicom koja je dva dana pre deportacije imala tešku operaciju glave, bilo je više slučajeva osoba kojima su data teška umirujuća sredstva, potom onih na čijim je rukama bilo krvavih tragova od lisica. Ima slučajeva da se deportuju osuđivana lica koja se puštaju iz zatvora pod uslovom da potpišu ugovor o povratku. Očekivano, dosta je onih koji su se bavili prosjačenjem ili živeli od socijalne pomoći, i koji u potpunosti zavise od blagovremenog prihvata u Srbiji. Bilo je brojnih razdvajanja porodica, čiji su članovi deportovani u nekoliko navrata i koji su prolazili kroz agoniju dok se ponovo nisu okupili. To je odličan primer flagrantnog kršenja obaveza potpisnica Sporazuma, u kojem je princip porodice primaran i u kategorizaciji lica koja podležu readmisiji, ali i u pravima tih lica.

Srbija se, naime, obavezala Sporazumom da prihvati „bez posebnih formalnosti“, osim onih definisanih Sporazumom, lica koja ne ispunjavaju uslove za boravak ili nastanjenje na teritoriji države molilje (koja je podnela zahtev za tranzit), a potom i njihovu maloletnu decu, čak i ako su rođena u inostranstvu, a isto tako i supružnike koji imaju državljanstvo neke druge zemlje (sa uslovom da dobiju pravo ulaska i boravka od Srbije). Isto tako, Srbija se obavezuje da prihvati i lica koja su se ranije odrekla srpskog državljanstva.

Među najveće probleme spada prekinuto školovanje dece, kao i ona deca koja se deportuju bez dokumentacije. Jedan od mnogobrojnih slučajeva je šesnaestogodišnja devojka koja ni četiri godine nakon povratka u Beograd nije nastavila školovanje. Problem je što nema dokaza da je u Nemačkoj, gde je i rođena, išla u školu, a po pravilima našeg školstva (kako je rečeno njenim roditeljima) ima previše godina da krene u prvi razred.

Panjković je na Konferenciji odbio da navede koje su zemlje Zapadne Evrope počinile te prekršaje jer bi se time „mogli narušiti delikatni diplomatski odnosi“. Rekao je, međutim, da je Služba pripremala izveštaje koje je potom slala odgovornim zemljama, te da su se nakon tih izveštaja znatno poboljšali tretmani prisilnih povratnika.

Prisilni povratak je pod potpunom kontrolom policije: povratnici su uvek u pratnji službenih lica, a MUP Srbije je uvek obavešten o njihovom dolasku.

INTEGRACIJA: Srbija je, pored Sporazuma koji je potpisala sa Evropskom unijom (18. septembra, potpisnik ministar policije Dragan Jočić, Skupština ratifikovala početkom novembra), potpisala još bilateralne sporazume o readmisiji (osim sa zemljama EU-a, još i sa Norveškom, Rusijom, Kanadom i Švajcarskom). Nemačka je bila prva u tom nizu, a do danas je ostala i kao zemlja sa najvećim brojem naših državljana koji čekaju povratak u Srbiju.

Pored toga, na snazi je Sporazum koji je UNMIK potpisao i koji on i sporovodi u vezi sa građanima sa Kosova. Iako najveći broj povratnika u readmisiji koji su rođeni na teritoriji Kosova zapadne zemlje šalju direktno u Prištinu, postoji (nepoznat) broj onih koji dolaze u Beograd. Povratnici imaju prava da se izjasne u vezi s destinacijom, ne samo kada je u pitanju grad već i u slučaju da poseduju dvojno državljanstvo (na primer izbegli iz BiH) imaju prava da se opredele za Srbiju ili BiH. Takvi slučajevi su verovatno među najosetljivijima: UNHCR je naime već poslao preporuku da se povratnici sa Kosova koji se opredele za Beograd ne šalju na Kosovo.

„Sekundarno raseljenje je veoma opasno, i u tom smislu najpoželjnije od svega je da se ono izbegne tako što će se povratak stanovništva sa Kosova odložiti na neko vreme. To je dogovor koji pokušavamo da postignemo sa zapadnim zemljama“, kaže Bojan Anđelković, pomoćnik ministra za rad i socijalnu politiku zadužen za readmisiju.

Anđelković kaže da je nemoguće dati bilo kakva predviđanja u vezi sa onim što Srbiju čeka u procesu readmisije: nepoznat je profil ljudi koji će se vraćati, pa time i da li im je i kakva pomoć potrebna. U predlogu budžeta sa narednu godinu, kada će pasti prva iskušenja, nema stavke o readmisiji; Anđelković objašnjava da svako ministarstvo koje je uključeno u proces planira određena sredstva za ove potrebe, ali da će ta sredstva biti određivana po potrebi.

„Naš zadatak je da stvorimo klimu za istinsku integraciju, da se ne bi zatvorio krug ponovnim odlascima povratnika. Osnovali smo Radnu grupu za izradu Strategije za integraciju povratnika po readmisiji. Planiramo da stvorimo Tim za implementaciju koji će biti još operativniji. Konačno, neophodno je otvaranje prihvatnih centara gde će povratnici boraviti kraće vreme pre odlaska u mesto prebivališta“, objašnjava on.

Ovaj začetak infrastrukture za povratnike bio bi gotovo idealan da je obrazovan pre nekoliko godina; malo je razloga za poverenje u strategije i integracije u ovoj zemlji, nakon iskustva kroz koje je prošlo oko 700.000 izbeglih i raseljenih u ovoj zemlji. Integracija povratnika po readmisiji podrazumeva zaposlenje, zdravstvenu zaštitu, školovanje i pre svega ostalog stanovanje. „Tačan broj tih lica se ne zna, ali imamo okvirni presek iz 2003. godine. U Srbiju je već vraćeno 18.000 a trebalo bi da se vrati još 47.000 ljudi, najviše iz Nemačke, Holandije, Švajcarske, Belgije i Luksemburga“, rekao je ministar Jočić u Skupštini Srbije.

Malo razloga za poverenje pokazale su i državne institucije i nevladine organizacije koje se bave pružanjem pomoći: pokazalo se da je lična korist najčešće bila ispred efikasnog rada na dobrobit onih zbog kojih je novčana pomoć pristizala u zemlju. Kada je readmisija u pitanju, dosta je dugo trajalo prepucavanje oko primata nadležnosti između institucija pod kontrolom DS-a i DSS-a, iz tako trivijalnog razloga kao što su značajna sredstva koja se očekuju kroz pomoć za povratnike po readmisiji. Sada su poslovi otprilike podeljeni, i ostaje još samo da se nadležni prihvate ozbiljnog posla: iako nisu svi povratnici krenilu put Evrope iz kartonskog naselja iza beogradskog hotela Hajat, oni koji jesu krenuli odatle, ne mogu se tamo vratiti. Neko za njih mora da se pobrine.

Ramiz Adžaj

„Rođen sam 1986, ovde na Ledinama. U Narodnog fronta su se rodili i majka i otac. Otišao sam 1993. za Nemačku, sa roditeljima, burazerom i dve sestre, živeo sam tamo 12, 13 godina. Tamo nam se rodila jedna sestra. Mi smo imali pasoš, dobili smo vizu, stric nam je poslao garantno pismo i tako smo otišli. Tamo sam završio školu. Moji su tamo otišli zbog života: ćale je radio u IMT-u, mama je bila domaćica. Tamo je radio na građevinu, a mama je bila kući sa nama. Sećam se tih prvih dana, da je sve bilo neko čudo, puno ljudi, puno nacije. Upoznao sam se sa drugovima, i svi smo stalno bili zajedno. Bili smo u Malmeu, kod Štutgarta.

Odmah smo tražili azil, i uvek su nam davali po šest meseci, i tako 12 godina. Odeš tamo u opštinu i prijaviš se i oni te upišu, razlog je bio ratište, a ‘93. moji roditelji nisu ovde više hteli da žive. Posle 11 i po godina dobili smo rešenje da nas neće više Nemačka, ne samo nas nego uopšte, jer koliko ljudi tamo ima. Dobili smo rok i mi smo to ispoštovali. Skupili smo ono što je naše i došli. Oni su nam sve organizovali put, mi smo samo otišli na aerodrom. Bili su totalno ljubazni prema nama, niko nas nije ništa prisiljavao. Ima ljudi koje su deportovali usred noći i u pidžame, ali nas nisu. Moj drug i cela njegova porodica došli su u dva noću po njih i sve ih odveli, nazad u Arabiju.

Bio sam mnogo tužan kad su javili da idemo. Svi smo plakali. To je sad smešno, al’ tad nije bilo zato što je cela porodica. To je bio 19. januar 2004, oko sedam sati ujutru smo trebali da napustimo, od 50 do 60 ljudi bili su kod mene kući, svi su tu da me isprate, družili se cele noći, mama kuvala, jeli, pili… Onda je došao taj trenutak da idemo i svi se rastužili. I kao u filmu je bilo. U Nemačkoj ne pada puno snega, al’ taj dan je padao, i to je bio jedan od najčudnijih danova na svetu i to nikad nema da zaboravim.

Niko nam ništa nije pomogao, samo smo uzeli ličnu kartu u MUP-u. Nemci su nam dali pomoć, ja i moj burazer smo podelili i kupili nove patike.

Nedostajalo mi je i dan-danas drugara i evo danas sam pisao čestitke za Novu godinu. Sad mi je okej, al’ prvih godinu dana mi je bilo mnogo teško. Sad imam svoj život, al’ tada sam tugovao mnogo, sve mi je bilo nekako kao da sam neka tačka koja ne treba da bude ovde.

Sad radim u Koka-Koli. Bio je konkurs i dobio sam posao u magacinu, radim noću. Tamo sam trebao da budem stolar, to sam hteo da radim.“