Guru u ostavci

Toliko sam pritisnut srpskom sudbinom i propadanjem da ne mogu ništa ozbiljno i pametno da radim. Na šta ću da utrošim ostatak života? Na brigu za Srbiju? Kome je potrebna ta briga? Nikome! Ima u toj brizi i neke glupe megalomanije. Nema u njoj mudre skromnosti – osećanja mere, sopstvene moći, ličnih prava.

                                   D. Ć. : Piščevi zapisi, knjiga četvrta (1992–1993), str. 23

Postoji škola mišljenja koja kaže da je Leto Gospodnje 1986. bila poslednja uistinu mirna godina Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: koliko one sledeće, zahuktale su se turbulencije koje će dovesti do rata. To je verovatno tačno, ali ja sam najveći deo te godine proveo u vojsci, što čoveku pomalo menja perspektivu… Moji brojni sapatnici i ja, skupljeni odasvud od Kavadaraca do Dravograda, trošili smo tupe i duge soldatske dane u kasarni „Maršal Tito“ na beogradskom Topčideru, i kada smo toj užasnoj besmislici već počeli da naziremo konac, kada smo nekako dogurali dotle da broj preostalih dana švejkovskog služenja socijalističkoj domovini bude manji od broja onih već odrobijanih, dogodilo se nešto uznemiravajuće. Baš nekako s proleća, blizu đurđevdanka-hajdučkog-sastanka, „predstavnici ugroženih Srba i Crnogoraca sa Kosova“ (to je bio oficijelni jezik Epohe) zaputili su se u prestoni Beograd – ni prvi ni poslednji put – da se bune, žale i traže pravdu. Hm, od koga? E, to kanda ni oni sami nisu baš znali, zemljom je vladalo „kolektivno rukovodstvo“ borniranih Titovih siročića kojima duboka starost nije produbila pamet, a budući Vođa još je bio tek anonimni birokrat s tripoznom ženom koja je služila za uveseljavanje užeg kruga posvećenih u Tajnu njenog čudesnog sveta. Pri tako jadnom i bezličnom izboru, Dobrica je Ćosić, kao skoro dve decenije izvikani – hm, više kafanski izmrmljani – „otac nacije“, bio logična adresa, samorazumljivo rame za plakanje: ko će ih razumeti, ako on neće? Ko će ih posavetovati, ako ne onaj koji se zarad njih odavno razišao s Maršalom?

UZBUNA: Jakako, na Dobricu Ć. nije se u vlasti baš dobro gledalo u to vreme, pa je svaki organizovani kontakt s njim bio neka vrsta poluilegalne političke demonstracije i provokacije… Sve to danas valjda izgleda nadrealno i kao izmišljeno, kao da je pisao Hašek a preveo i priredio Basara, ali mi smo – „Prvi gardijski bataljon veze“, bog te?! – stvarno danima živeli pod permanentnom mekom uzbunom, tj. u stanju „povišene borbene gotovosti“, jerbo se u našoj neposrednoj blizini odigrava Organizovana Neprijateljska Aktivnost, tj. samo zato što nekoliko uznemirenih, poluizgubljenih kosovopoljskih palančana ide na patriotski čampraz-divan s jednim vremešnim piscem debelih i staromodnih romana, državnim penzionerom, uzor-titoistom premetnutim u „barda srpskog nacionalizma“, kako ga je krstila zvanična štampa. Kako god bilo, kakve je, pobogu, Vojska imala veze s tim – pa još vezisti?! Da nije trebalo da nasrnemo na vajne Neprijatelje Socijalizma induktorskim telefonima, i da ih vežemo žicom sa motalice, i takve ih predamo Narodnoj Miliciji na dalje postupanje?! Živ stojim da većina mojih kolega u nevolji, veselih devetnaestogodišnjih ignoranata, nije ni znala „ko je uopšte taj… kako-ste-druže-kapetane-rekli-da-se-zove“, ili su, u najboljem slučaju, mislili da taj odavno živi u lektiri, a ne na Dedinju; ja sam pre vojske već bio pročitao sve njegove romane i najveći deo političke publicistike, pa me sve to što se dešava nije ni najmanje čudilo: mogao sam samo da uživam u predstavi, drugo mi ionako nije preostajalo; vreme sam radije prekraćivao čitanjem „Mladine“… Predveče bih pušio i, tamaneći napolitanke i pivo, gledao s prozora spavaonice, tamo, preko Drajzerove pa uzbrdo, ka uličici koja spaja Tolstojevu i Užičku, ka vili u kojoj stoluje – i danonoćno Brine Za Naciju – pisac Vremena smrti, pitajući se šta li se tamo gore dešava, i imaju li oni tamo pojma koliko mi zbog njih patimo, ni krivi ni dužni… Ne može se (legalno) ni u grad, sunce ti žeženo! A kada danas čitam Ćosićeve dnevničke zapise iz tog vremena, ne mogu da se ne nasmejem: pisac tu nešto baja oko toga kako policija, eto, možda i ne zna s kim se to on tih dana domunđava (pa se sve nešto kriju u podrumu, biva, da ih ne prisluškuju; šta ćeš, deca!), a ovamo, cela jedna ogromna vojna kasarna u njegovom komšiluku spava s čizmama pored kreveta zarad njega i društva mu…

Dobro, šta je to uopšte bilo? Da li je taj čovek uistinu bio tako opasan i značajan da je jedan njegov mig mogao da zatrese Državu, ili je u pitanju već posve imbecilna i groteskna paranoja jednog sistema na samrti? I da li je Ćosić bio (i ostao?) respektabilna moralno-intelektualna vertikala, ili je taj i takav sklerotični sistem nekako i svoje najrazvikanije protivnike modelovao po svojoj meri, u skladu s onom zimzelenom o svecu i troparu? I da li je danas uopšte moguće na to dati „rezak“ i nedvosmislen odgovor, a da on ne bude neotklonjivo nepravedan, obremenjen nedopustivo visokom koncentracijom „naknadne pameti“ po kubnom santimetru teksta? Za početak, radije ću mirne savesti da posvedočim kako mi je to tada izgledalo: iako mi se kod njega štošta nije dopadalo, zbunjivalo me ili me čak direktno odbijalo, Ćosića sam ipak respektovao, kao i valjda bilo ko drugi ko se tada zanosio „antirežimskim“ idejama bilo koje vrste. Daleko premlad da bih pamtio Ćosića iz njegovog „vremena vlasti“, doživljavao sam ga kao krupnu disidentsku figuru; ne, nisam mario za njegove ideje – mario sam za njegov građanski otpor i izvansistemski položaj, ili za njegovu simboličku težinu u svemu tome; bez ikakve sumnje: da sam tada imao prilike da ga upoznam, to bi mi imponovalo, ništa manje nego da sam upoznao, štajaznam… Petra Lovšina! Zanimljivo, svega dve-tri godine kasnije, sve je već bilo sasvim drugačije (mada se ni Ćosić ni ja nismo promenili): Ćosićeva „aura“ počela je drastično i velikom brzinom da kopni onog trenutka kad je nešto okvirno nalik na njegovu viziju otrovnog spoja socijalizma i nacionalizma počelo da se ostvaruje, pa još u karakteristično međeđe suptilnoj izvedbi Slobodana Miloševića i njegovog lumpen-društva provincijskih luzera, sveg onog taloga komunističke partije, koji se jednog jesenjeg dana – preobražaj dostojniji Harmsa nego Kafke – probudio s novim, „srpskim“ ideološkim svrabom. Pa kad je to, bogo moj, krenulo da se do krvi raščešava uzduž i popreko po Jugoslaviji, bilo je spasavaj se ko može! Dakako, neće proći dugo, i Milošević i Ćosić – te s njim i celo ono društvo „nacionalno odgovorne disidencije“, mahom iz SANU-a i Francuske 7 – pronjuškaće se i srećno pronaći, da bi se razišli tek onda kada to više nije imalo nekog osobitog značaja, jer je glavnina epohalne štete za Srbiju već učinjena. Pa dobro, hoće li Ćosić, nakon svega, reći bar jedno „ups“? Ne, naravno: taj čovek ima fascinantnu osobinu da čak i sopstvene zablude nekako transferiše drugima.

PAD S LINIJE: Nema nekog naročitog smisla nabrajati opšta mesta njegovog opširnog životopisa: ima taj čovek već svoje biografe, željene i neželjene. Kao mlad skojevac iz „rasinskog okruga“ (Velika Drenova kod Trstenika) odlazi u partizane, da bi s njima u oktobru 1944. kao oslobodilac umarširao u Beograd (bez namere da izmaršira po obavljenom zadatku). O tome je u prvom tomu Vremena vlasti ostavio svedočanstvo vredno (multidisciplinarne) pažnje. Tokom sledeće dve decenije, biće prvo visoki funkcioner, a potom „slobodni pisac“, ali i kao takav opet član „važnih partijskih foruma“ i nesumnjivo pripadnik vladajuće titoističke nomenklature. Družiće se i s „jereticima“, naročito iz književne branše, ali će ostati veran „strateškoj liniji“ Tita i Partije sve do druge polovine šezdesetih. Neobično: u vreme čvrste represije četrdesetih i pedesetih je bio lojalan komunista i „Jugosloven“, a od režima će početi da se udaljava upravo u vreme koje se smatra „jugovinom“, vremenom kada su stege rigidne ideologije počele vidljivije da popuštaju. Tačka preloma je Titov „odstrel“ Rankovića, koji Ćosić doživljava kao Brozovo smišljeno uklanjanje prvog Srbina među komunistima (ili obrnuto), em zato što mu je mogući takmac, em zato što je Ćosić opsesivno uveren u to kako Zli Tandem Broz-Kardelj radi na marginalizaciji i diskriminaciji Srbije i „svega srpskog“ u YU-federaciji. Koju, uostalom, vajka se Ćosić, ubrzano pretvaraju u konfederaciju, kao prelazni oblik ka dezintegraciji. Dobro, nije li se Jugoslavija vaistinu raspala, što će reći da jer Ćosić bio Prorok? E, kad bi to bilo tako jednostavno: postoji izvesna vrsta samoostvarujućih proročanstava koja se „obistinjuju“ iz razloga na koje „proroci“ nemaju nijedan razlog da budu ponosni. Drugi (i konačni) povod Ćosićevog razilaska s Linijom je Kosovo: on tačno uočava da se na Kosovu nešto događa, i da je o tome besmisleno ćutati; doktrina „bratstva i jedinstva“, međutim, ne sme biti dovedena u pitanje. Problem s Ćosićem, dakle, nije bio što je video nešto čega nema, nego što je iz toga izveo hm, specifične zaključke. Naime, Ćosićeva, vremenom sve jasnije formulisana doktrina kaže da je SFRJ država pogrešno – sve pogrešnije! – ustrojena, i to najviše ili isključivo na štetu Srbije, te Srba izvan Srbije. Naravno, mora se napomenuti da će Ćosić vremenom evoluirati do nekovrsnih „demokratskih“ pozicija koje će ga odvesti ka disidentstvu (sloboda govora, politički pluralizam etc., mada se nekog nedefinisanog „demokratskog socijalizma“ nikada neće otresti), ali će se sve to nekako ipak doimati bledunjavim, kolateralnim i odviše apstraktnim u poređenju s njegovom pravom političkom strašću: „nacionalnim pitanjem“. Rečnikom samog titoističkog režima kazano, nije slučajno, čak je vrlo znakovito, da Ćosić nije „pao na Đilasu“, nego baš na Rankoviću, čoveku dosledno boljševičkog političkog habitusa, ali zato „pravom Srbinu“ (tu je Đido vazda bio malo sumnjiv…). Tako „ugroženost srpstva“ postaje njegova opsesija, ona se ogleda svugde i u svemu, svi su drugi nezahvalni, sebični, eksploatatori, „mrze nas“, sanjaju da nam zabiju nož u leđa, a čak i vodeći komunisti iz drugih republika – ovo je važno – „nisu iskreni Jugosloveni“. Ovo će postati lajtmotiv celokupnog Ćosićevog sagledavanja „srpskog pitanja“ najkasnije od konca šezdesetih do danas, i te će se ne preterano pronicljive mantre ovaj čovek dosledno pridržavati kroz sve predstojeće mene, svoje i društvene. I tu će doći do vrlo primetne rezonance s jednim u (uglavnom polutanskim, rurbanim) „masama“ sve popularnijim (ne)raspoloženjem – koje je nekako paralelno i (su)kreirao i na njemu „surfovao“ – zarad kojeg će u poslednjoj Titovoj dekadi, i u prvoj posle njega, steći status neoficijelnog „Oca nacije“, onog čija sabrana dela moraju biti vidno istaknuta u svakoj srpskoj kući koja drži do sebe, pa taman ih nikada niko i ne otvorio…

NABEDILI DUŠMANI: Dobro, Ćosić Dobrica je, dakle, zli (veliko)srpski nacionalista, slučaj je rešen, hajde da polegamo? Ne, nikako ga ne bih ostavio na tom mestu, tu tek postaje zanimljivo. Celokupna Ćosićeva politička publicistika nakon razlaza s Titom (Moć i strepnje, Stvarno i moguće, Srpsko pitanje, četvorotomni Piščevi zapisi etc.) i svakovrsna njegova javna istupanja i „društveni angažman“ svedoče o jednom naizgled čudnom dvojstvu, koje je istinski epicentar jedne kobne zbrke: iako o(t)pisan kao „Srbenda“, Ćosić se sve vreme muči i traži, čas je „Srbin“, a čas „Jugosloven“ – čak i nakon definitivnog sloma „brionske Jugoslavije“, koja je za njega izvor svega zla – nikako da se odluči i ustali… Bez sve šale, on taj „problem“ deli s milionima ljudi, cela je „antibirokratska revolucija“ nastala na toj nedokuvanosti. Kada se, naime, pozabavi „nacionalnim pitanjem“, a to stalno radi, iz Ćosića izbije specifična sorta sebe-nesvesnog-nacionalizma. Hoću da kažem: Ćosić stalno ponavlja kako „su ga dušmani nabedili da je nacionalista“, a on zapravo voli sve ljude, čak i one koji možda i nisu baš sasvim Srbi. Poslednji se put na tu temu povajkao pre samo mesec-dva, u intervjuu Televiziji Beograd. Reći ću vam nešto: ja mu sasvim verujem. To jest: verujem da se Ćosić iskreno uvredi kad ga nazovu nacionalistom, jer je nacionalista neko ko je, recimo, „pristrasan u korist svoje nacije“. A on to nije, po sopstvenom dubokom ubeđenju. Njegovi su spisi prožeti jezikom „humanizma i renesanse“: nije on na strani Srba što su Srbi, nego što su u pravu. Da su, recimo, Hrvati ili Albanci u pravu u balkanskim „nacionalnim sporovima“, i on bi im držao stranu, ali zar je on kriv što nisu?! Ova vrsta nacionalističkog diskursa koji je savršeno nesvestan sopstvenog postojanja veoma je česta kod nekadašnjih komunista i „Jugoslovena“, tj. kod ljudi koji su navikli da razmišljaju u „univerzalističkim“ kategorijama, ali bez tome primerene metodologije: krajnji rezultat je partikularizam koji sebe doživljava kao univerzalizam, ropska doživotna zatvorenost u svetu kolektivno samoljubivih predrasuda, sistematski lišenom sposobnosti empatije, do te mere da olako sklizne u šovensku ogavnost (neki od spontanih iskaza uvređene netrpeljivosti i kolektivnog karakterisanja Drugih u Piščevim zapisima u tom su smislu upravo antologijski!), a koji pri tome o(p)staje u uverenju kako barata kategorijama Istine i Pravde (koje su tek pukom slučajnošću koju mi Objektivno Konstatujemo nekako uvek na „našoj“ strani). Postoji i drugačiji, samosvesni nacionalistički diskurs, nazovimo ga „crnčevićevski“, jer mi iskazi ovog pisca počesto deluju kao ogledni primer : on otvoreno ne mari za „univerzalne“ kategorije, nego za partikularni interes, za dobrobit „svojeg“: neka svet propadne, samo da je „Srpstvu“ dobro! Taj je „crnčevićevski“ jezik – kao i mentalno-vrednosni svet iz kojeg se rađa – u osnovi nihilistički i brutalan, ali je barem „čist“ u svojoj golotinji. „Crnčevići“ nemaju pretenzija da govore u ime bilo čega osim prisne plemensko-rođačke proizvoljnosti: postoji „moje“, i postoji „tuđe“, a ja sam za „moje“ zato što je „moje“. I kraj priče. „Ćosićevski“ je diskurs u poređenju s njim „mekan“, ali na neki sasvim obeshrabrujući način „pokvaren“: on unapred destruiše svaku mogućnost „univerzalističkog“ sagledavanja bilo kojeg problema i spora – pa tako i onog „međunacionalnog“ – baš tako što beslovesno, tj. „bespravno“ prisvaja, okupira univerzalistički jezik kontaminirajući ga partikularističkim tumačenjima, programski slepim tačno za onu parčad neke idealne celokupne Istine koja mu ne odgovaraju. Nije, recimo, čudno da su oni „praksisovci“ koji su zavrnuli ka nacionalizmu njegovi verni zatočnici: isto kao i Ćosić, oni nisu primetili/osvestili sopstveni nacionalizam (osim u građanski relativno benignoj i lako odbranjivoj formi „rodoljublja“); i što su dublje u njemu, to su manje šanse da ga uoče, jer je njihovo merenje sveta nominalno i dalje takoreći kantovski nepristrasno: nije njima do „srpstva“, nego do Istine i Pravde; a sad, to što se one tako često nastanjuju baš u „srpstvu“ i borbi za ovaploćenje njegovog interesa – koji tako postaje Sveopšti Interes, samo su Drugi odvuše glupi da to uvide, ili odviše pokvareni da to priznaju – pa, to već nije njihov problem, zar ne?!

SUJEVERICE: Odlutasmo daleko? Ma jok, nikada nismo bili bliže. Opsednut Velikim Rečima poput „tragike naciona“ ili „tragike ideologije“, a bogme i istorije, Dobrica Ćosić uspeo je da ne promaši, da ne promine nijednu od kobnih ideoloških sujeverica modernog vremena. Pa bi se onda odrekao jedne zablude, a prigrlio drugu, besneći na one koji su još kod one prve, ili na one koji, hvala, ne bi nijednu… Nije on u tome ni mnogo gori ni mnogo bolji od drugih, i svaljivanje celokupne krivice za sve „što nam se dogodilo“ na njega, ili na Miloševića ili koga već, prilično je infantilno i plitko samoamnestiranje: kao što su za Miloševića glasali milioni (a da ih niko nije tukao po ušima), tako su milioni dugo gledali „gurua“ u Ćosiću, a ne u nekome drugome, jer im je ono što im je on nudio bilo blisko: to su bili oni. Sami pali, sami se razbili. I Dobrica? I Dobrica. I ti i ja? Ma, ko nas šta pita…

Najznačajniji period Ćosićevog života, uz poneki roman (pre svih Deobe i Bajka, ako mene pitate) ostaće taj njegov „disidentski“ period, koliko god bio obremenjen njegovim opsesivnim „utopijskim jugoslovenstvom“ (njegova definicija) koje je sasvim prirodno mutiralo u proizvoljnu, besprincipijelnu kašu-od-pojmova iz koje se nije više dalo razabrati ništa doli plačevnog tribalizma zaklonjenog iza Velikih reči. Jednom sam napisao, rado ću ponoviti: odvratni su mi oni koji sada pametuju kako je on bio „lažni disident“. A što ti, prikane, onda nisi lepo bio „pravi disident“, da ga zaseniš i postidiš, da mu pokažeš kako se to radi?! Ćosićeve stranputice i zablude monumentalnih su dimenzija, a postignuća (u smislu „angažmana“, jelte) više nego tanka; a dosta od onoga što je postigao – bilo bi bolje da nije; stigao je čak da bude i predsednik jedne autentične „kvazidržave“, a da ni u kojem smislu ne zaustavi jednu uistinu „epsku“ južnoslovensku tragediju čijoj je genezi i sam doprineo. Tačno je, „pametnije“ zemlje su po padu sovjetizma vodili ozbiljniji i vredniji ljudi, a ne zaplotnjački „rodoljubi“ koji nisu videli dalje od sopstvene tarabe, ali ni to nije slučajnost ili zla kob: svako uvek dobija po meri. Da je naša mera bio neko ko se u iskušenjima vremena razabirao bolje nego Ćosić, tog nekog bismo i prepoznali. Ovako, daleko je sunce, za grešnike i vernike podjednako!