Ludilo, vradžbine ili loš dan

„Dobar i smiren čovek“, tridesetdevetogodišnji Nikola Radosavljević, koji se do pre godinu dana „nikada nije posvađao ni sa komšijama, ni sa rođacima“, prošlog petka, 27. jula, u rodnom selu Jabukovac, iz „čista mira“ ubio je devet osoba, a teško ranio dve osobe. Uglavnom komšije. Šest jabukovačkih porodica izgubile su toga dana svoje voljene, a Nikola Radosavljević je dobio status najmasovnijeg „bezrazložnog“ ubice u novijoj istoriji Srbije.

Dugogodišnji sezonski poljoprivredni radnik, angažovan na periferiji Beča, ručao je pasulj u petak po podne u porodičnoj kući u selu Jabukovac, sa svojom suprugom Jelenom. Pošto je nju brutalno prebio (polomio joj je nos i vilicu), pokušao samoubistvo davljenjem u bunaru (sprečio ga je i izvukao komšija Dragoslav Badžikić), Nikola Radosavljević je uzeo očevu lovačku pušku, komšiju oterao kući pod pretnjom da će ga ubiti, a onda krenuo zemljanim putem koji vodi od njegove kuće do asfaltiranog dela ulice Albanske spomenice. Epilog te naoružane „šetnje“ je devetoro mrtvih Jabukovčana i dvoje teško povređenih koji se oporavljaju na Hirurškom odeljenju Hirurške klinike Kliničkog centra Niš.

Prilikom gotovo dvadesetominutnog pucanja po selu, Radosavljević je ispalio tačno dvanaest hitaca. Svaki metak je pogodio po jednu žrtvu – jedno dete, tri žene i petoricu muškaraca, a dvoje teško ranio. Sve žrtve su bile osobe koje su se našle u njegovoj blizini dok je, opasan redenikom, prolazio seoskim drumom. Svi su u trenutku pucanja bili u uspravnom položaju (Radosavljević je, prema rečima jednog od specijalaca koji su učestvovali u akciji hapšenja, poštedeo jednu ženu koja je legla preko svog deteta, kao i staricu koja je pala). Najstarija žrtva je sedamdesetogodišnja Marina Barbucić, a najmlađa – petnaestogodišnji Srđan Badžikić.

Kada su ga prilikom hapšenja na seoskom groblju na porodičnoj grobnici njegovih roditelja (gde je ponovo pokušao sebi da oduzme život), pola sata posle ponoći pripadnici antiterorističke jedinice pitali da li zna šta je uradio, Radosavljević ih je samo unezvereno gledao i ponavljao da ne zna.

Pitanje kojim se poslednjih dana bave stručnjaci, domaći mediji i šokirana javnost je – šta se desi u čoveku da ga navede na ovako stravičan čin?

STUDIJA SLUČAJA: U slučaju Nikole Radosavljevića, prema dosadašnjim pretpostavkama, u obzir dolaze psihički slom, neuzimanje lekova, vrućina, „fenomen gastarbajtera“ i opsednutost vlaškom magijom.

Prvi veliki Radosavljevićev ispad dogodio se prošle godine, kada je u autobusu na putu iz Austrije ka Srbiji napao nekoliko ljudi. Posle toga su ga brat i supruga odveli na Institut za neuropsihijatrijske bolesti „Laza Lazarević“ u Beogradu. Radosavljević je na Institutu boravio samo jedan dan. Primljen je 14. maja, a već sutradan po njega je došla porodica i odvela ga na dalje lečenje u Austriju. Lekari u „Lazi Lazareviću“ su konstatovali da pati od akutne paranoidne psihoze – imao je osećaj ugroženosti i stalno umišljao da neko hoće da mu naudi, što su pratile sumanute ideje o magiji. Radosavljevića su iz Beograda odveli direktno u austrijski grad Kostenajburg gde se nalazi jedna od najboljih bolnica za takve slučajeve. Odande je sa prepisanom terapijom bio pušten nakon tri nedelje. Posle nekog vremena Radosavljević je prestao sa uzimanjem lekova da bi u oktobru (ovoga puta u Austriji) nasrnuo na kolegu, zbog čega je „opet bio malo u bolnici“.

„Podatak da je u maju prošle godine Nikola Radosavljević bio pregledan u bolnici ‘Laza Lazarević’ i da mu je tom prilikom bila postavljena dijagnoza akutne paranoidne psihoze, značajan je iz više razloga“, kaže za „Vreme“ prof. dr Jelena Vlajković, specijalista klinički psiholog. „Prvo, ovaj podatak govori o tome da je Nikola Radosavljević već neko vreme ispoljavao neuobičajeno ponašanje. Drugo, očigledno je da je tada pored njega bilo ljudi koji su njegovo ponašanje tačno procenjivali kao bolesno. To su bili ljudi koji su ga nagovorili da potraži psihijatrijsku pomoć i sasvim sigurno zajedno sa njim došli u ovu psihijatrijsku ustanovu. Šta se na tom pregledu dešavalo i zbog čega Nikola Radosavljević nije hospitalizovan, zbog čega nije pokrenut postupak da mu se oduzme oružje, pitanja su na koje je danas moguće dobiti odgovor.“ Dijagnozom akutne paranoidne psihoze označava se duševni poremećaj za koji su karakteristične sumanute ideje odnosa. Bolesnik veruje da mu neki ljudi iz okoline čine zlo, da mu rade o glavi, da žele da ga unište i zbog toga smišlja najrazličitije načine odbrane. Ovaj akutni duševni poremećaj povezan je sa izrazitim strahom i bolesnik rešenje vidi ili u tome da uništi sebe, ili da uništi one za koje veruje da su mu neprijatelji. „Ne treba zaboraviti da je Nikola Radosavljević prvo pokušao da skoči u bunar, a kada je u tome sprečen, uzeo je oružje i počeo nasumice da puca“, ističe dr Vlajković.

Kod osoba sa mentalnim poremećajem među stradalima su najčešće počinilac i članovi njegove najuže porodice/okruženja. Nasumični odabir žrtava učinio je ubistva u Jabukovcu drugačijim od ostalih. Pre pet godina, na isti dan, 27. jula, Dragan Čedić (32) je hicima iz automatske puške, na tri različita mesta u Leskovcu, ubio bivšu suprugu Biljanu (28) i šestoro članova njene familije, dok je četvoro članova tazbine i prijatelja ranio. Ukupno sedmoro mrtvih i četvoro teško povređenih. Čedićeva „minutaža“ ubijanja je ista kao Radosavljevićeva – 20 minuta, ali žrtve nisu bili prolaznici, već članovi familije i prijatelji. S obzirom na to da je Čedić više puta pretio da će se „osvetiti svima onima koji su doprineli propasti njegovog braka“, pretpostavka je da glavni motiv ubistva predstavljaju „neraščišćeni porodični odnosi između Biljane i Dragana“. Čedić je pronađen tek mesec dana nakon zločina. Mrtav. Vladimir Rovčanin, pripadnik BIA, 2002. godine je u Nišu hicima iz „heklera“ u službenim prostorijama ubio petoro i ranio troje svojih kolega. Tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović proglasio je Rovčanina „žrtvom vijetnamskog sindroma“ o čemu je i „Vreme“ pisalo (br 665). U januaru prošle godine Milan Zeković iz Zemun Polja ubio je petočlanu porodicu Roganović u Herceg Novom. Najviše uboda nožem – 27, naneo je dvanaestogodišnjem Željku Roganoviću. Zekoviću se trenutno sudi u Podgorici, a veštaci su procenili da boluje od paranoidne šizofrenije.

FAKATURI I KAPITALIZAM: Ubistvima iz koristoljublja i strasti Srbija ne manjka, ali skoro nijedno masovno ubistvo ovde do sada nije pravdano bremenom kapitalizma. Na ovaj uzrok ukazao je još u aprilu u intervjuu Tanjugu upravnik Instituta za sudsku medicinu prof. dr Branimir Aleksandrić. Pomenuvši zločine sa višestrukim žrtvama, svojstvene Zapadu, posebno Americi gde se, neretko, događa da nekom „pukne film“, zbog čega se popne na vrh solitera i počne nasumice da puca na ljude, prof. Aleksandrić je konstatovao da „takvih zločina kod nas još nema, ali da će i za to doći vreme“. „Suština masovnih, ‘bezrazložnih’ ubistava, poput ovog u Jabukovcu, jeste otuđenje čoveka koje donosi surovi kapitalizam, u kome se običan čovek sve više gubi u trci za boljim životom ili golom egzistencijom“, rekao je 31. jula za „Večernje Novosti“ prof. Aleksandrić.

Skoro da je nezapamćeno i to da je neko ubistvo pratilo „fenomen gastarbajtera“. Ljudi na privremenom radu u inostranstvu neretko se u pečalbi osećaju ugroženo, kod nekih se razvije paranoja da ih neko proverava/proganja, neki „čuju“ glasove. Prema rečima dr Gorana Bogojevića, načelnika zdravstvene službe u bolnici Centralnog zatvora u Beogradu, taj strah ponekad toliko eskalira da se dogodi da gastarbajter nekog od sugrađana ili običnih prolaznika na ulici prepozna kao „mučitelja“. Neki samo nasrnu na te ljude, neki ih tuku, a neki i ubiju. Prof. dr Jelena Vlajković, međutim, podseća da odlazak u neku stranu, nepoznatu zemlju, često bez znanja jezika i poznavanja osnovnih kulturnih obrazaca koji u njoj postoje, predstavlja veliki ispit za svaku osobu, ali da, iako ponekad veoma mučan, proces akulturacije obično teče bez velikih problema. Iako ne isključuje mogućnost da kod nekih osoba teškoće na tom putu prilagođavanja mogu da budu okidač za ispoljavanje različitih psihopatoloških stanja, dr Vlajković kaže da je, bez podataka o tome kada je otišao u inostranstvo, s kim boravi tamo i kako se tamo ponašao, teško reći da li se to dogodilo i Nikoli Radosavljeviću.

Glavni motiv Radosavljevićevog zločina, kako je predstavljeno u javnosti, jeste njegova opsednutost vlaškom magijom. Osim što je bio nervozan jer su mu u nedavnim požarima uništeni šuma i salaš, Radosavljevića je proganjala ideja da su mu žene iz sela, konkretno žena njegovog brata i njena majka Anika Čogić (poslednja žrtva), „bacile vradžbine“. To uverenje potvrđuju i Radosavljevićeva supruga i otac Petar, koji je pronašao tamjan i kašiku na podu u kući gde je Nikola nasrnuo na ženu, zbog čega je pretpostavio da je na taj način pokušavao da se oslobodi vradžbina. U prilog tezi da je Radosavljević u ubijanje krenuo motivisan time što je na njega bačena crna magija ide i argument da je jedna od osoba koje su izbegle metak Radosavljevićeve puške, starica koja je na njegovo pitanje da li se bavi „fakaturima“ (vlaški naziv za crnu magiju) odgovorila da nikada u životu nije imala dodira sa tim stvarima.

Nijedan od ovih faktora sam po sebi ne čini masovnog ubicu. Najčešće se ispostavi da su to normalni i neupadljivi ljudi, koji se primete i pročuju tek kada počine zločin, a imaju izrazitu potrebu da nekome pripadaju, dok njihovo duhovno stanje prati raskorak između njihove ličnosti i očekivanja koja im nameće društvo. Klasičan profil masovnog ubice ne postoji, svi su individualci i ne postoje dva ista.

Da li je Nikola Radosavljević psihički bolesnik koji je doživeo slom ličnosti zbog toga što je prestao da uzima lekove? Da li je, kao što je to njegov otac rekao „bio na ratištu gde je morao da ubija, da ne bi i sam bio ubijen“, pa je ovo masovno ubistvo svojvrsna manifestacija srpskog „vijetnamskog“ sindroma? Da li je bio opterećen balastom kapitalizma, neprihvatanjem od strane okoline ili mu je jednostavno prekipelo od vrućine i od toga što su se komšinice urotile protiv njega? Šta bi se dogodilo da mu se puška nije zaglavila? Odgovore na ova pitanja trebalo bi da dâ istraga. Činjenica je, međutim, da deo odgovornosti za ovaj zločin nose i Radosavljevićeva porodica i društvo. Činjenica je da neuobičajeno vrelo vreme i loše vremenske prilike (kakve su vladale proteklih dana) mogu da utiču na pogoršanje stanja kod pacijenata sa teškim duševnim poremećajima, jer te osobe lako dehidriraju i prekidaju terapiju. Čak i kod osoba koje redovno uzimaju lekove zbog vrućina dolazi do poremećaja stanja, jer se usled dehidracije ili preterane upotrebe tečnosti remeti koncentracija leka. Činjenica je da je praćenje zdravstvenog stanja pacijenata koji žive u inostranstvu slabo organizovano, jer oni nisu u zdravstvenoj evidenciji. Činjenica je da Radosavljević nije bio pacijent ustanove „Laza Lazarević“, niti je lečen na tom institutu. On je 14. maja tamo samo dobio terapiju, a po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti osoba u psihijatrijskoj ustanovi mimo svoje volje može biti zadržana samo sudskim putem, ukoliko lekari procene da je toliko evidentno psihotična da ugrožava svoj život i život drugih. U Radosavljevićevom slučaju nije bilo takve procene. Činjenica je da Radosavljević nije imao problema sa zakonom i da je posedovao dozvolu za držanje oružja. Činjenica je da za dobijanje dozvole za držanje lovačke puške još uvek nije potrebno lekarsko uverenje već, osim dobre volje i obuke od strane stručnog lica, jednogodišnji staž u nekom lovačkom udruženju. Činjenica je da je Radosavljević, iako u stanju rastrojstva, precizno pogađao svaku svoju žrtvu. Konačno, verovanje u moći vlaške magije u kraju kao što je Timočka krajina, u kojoj se selo Jabukovac nalazi, nije novitet, ali se još nije desilo da je neko zbog slepih mačića, mrtve vode ili menstrualne krvi u kafi skinuo pušku s tavana i pobio pola komšiluka.

U već pomenutom intervjuu Tanjugu prof. Branislav Aleksandrić je predvideo „eksploziju“ ubistava koja, „najčešće, za posledicu imaju više žrtava“. Opravdanja za masovna ubistva i samoubistva pronalaze se u događajima koji poslednjih petnaest godina potresaju Srbiju i okolinu. Pitanje je zašto su postali učestali tek sada, a ne deset godina ranije.