Deltina alfa i omega

Miroslav Mišković, prvi čovek Delta holdinga u Beogradu, koji je, po oceni jednog varšavskog lista, lično težak oko 1,5 milijardi evra, ponovo je pod lupom slovenačkih i srpskih medija – jer se razglasilo da se našao u srpsko-hrvatsko-slovenačkom društvu poslovnih ljudi koji su namerili da međusobno „izmešaju“ svojinu nad tri velika, domicilna trgovačka maloprodajna lanca na Balkanu – te se tako, svaki u svom dvorištu, odupru najavljenoj najezdi trgovačkih giganata iz velikih zapadnoevropskih država na naše Poluostrvo.

Ta velika afera koja se stvorila oko slovenačke trgovačke kuće Merkator, to jest oko planiranog investiranja Delte u ovu firmu, posebnu draž u velikoj srpskoj brbljaonici ima u tome što se sam Mišković i ovoga puta ne oglašava nikakvim izjavama i intervjuima. Kao i kada je napuštao Miloševićevu srpsku vladu 1991. godine, kao i kada je finansirao julovce Mirjane Marković polovinom devedesetih godina, kao i kada je pružio finansijsku podršku Đinđićevom DOS-u 2000. godine, kao i kada ga je kidnapovao zemunski klan 2001. godine.

PASIVNI POTPREDSEDNIK: Za svih proteklih 15-16 godina, koliko se nalazi na glavnoj privrednoj sceni Srbije, ako sećanje dobro služi, samo jednom je učestvovao u TV dvoboju (protiv Živka Pregla, potpredsednika Savezne vlade Ante Markovića, na RTS-u 1990. godine), dao je jedan ili dva „servirana intervjua“ beogradskom „Nedeljnom telegrafu“ i dva-tri puta se oglasio kratkim javnim govorima na rođendanima svoje kompanije. A oni koji ga poznaju, pri tome, tvrde da uopšte nije ćutljiv čovek. Ta ćutnja, koja toliko odjekuje, može se objasniti na mnogo načina – ali ovde treba izneti bar dve hipoteze: ili su mu poslovi i planovi takvi da o njima nikad nije zgodno pričati, ili mu iskustvo govori da radi u zemlji u kojoj je javnost loš saveznik, a izvrstan neprijatelj. Da pokušamo, ipak, da skiciramo njegov bar „poslovni profil“, ne „po živom modelu“, nego po poslovnim akcijama koje je preduzimao.

Miroslav Mišković je rođen u Kruševcu 1945. godine. Nakon što je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, radio je u deviznom sektoru Jugobanke u rodnom gradu. Odatle je nakratko prešao u Trajal, a potom u komšijsku Hemijsku industriju Župa, u kojoj je ubrzo izabran za generalnog direktora (1982. godine). Kao uspešan privrednik 1989. godine je dobio prestižnu jugoslovensku Avnojevu nagradu. Sve su to bili argumenti koji su Radmilu Anđelković, čuvenu Radu Lambadu, kadrovika Socijalističkog saveza Srbije, ponukali da Miškovića predloži, tada već svemoćnom Slobodanu Miloševiću za republičkog premijera, to jest za predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije. Ovaj se, međutim, već bio odlučio za dr Stanka Radmilovića, pa su Miroslav Mišković i Duško Mihajlović samo pro forme, radi „javne rasprave o više kandidata“, bili konkurenti za ovu visoku funkciju, da bi kasnije (5. decembra 1989. godine) bili izabrani za potpredsednike RIV-a (istu titulu u tom organu imali su još i Momčilo Trajković, dr Živadin Stefanović i Filip Grujić).

Na Miškovićevo razočaranje, brzo se ispostavilo da je biti direktor jedne socijalističke firme (u kojoj se već bio navikao da nijedna vrata ne mora sam da otvara) mnogo moćnija, unosnija i efikasnija funkcija, od položaja jednog potpredsednika zaduženog za „brz oporavak“ srpske industrije – koji tada nije mogao da naređuje, već samo da ubeđuje svoje stare kolege na terenu, šta treba da rade „u javnom interesu“, i sanja šta je po volji, a šta nije glavnom političkom gazdi. Svedoci tvrde da se pretenciozni Mišković već kroz nekoliko meseci „zasitio“ visokog državnog položaja i shvatio da se našao na poziciji koja ne obećava brz uspeh, već mučno rvanje za truplo SFRJ – tim pre što je odmah prokužio i da se njegova shvatanja o procesu privatizacije srpske privrede, većini oko njega čine „preuranjenim“. Otaljavao je svoju funkciju još sedam-osam meseci, ne radeći politički gotovo ništa, jer tada Miloševiću nije bilo zgodno da mu se sopstvena vlada raspada usred jugoslovenskog raspada. Mišković je odustao od trke za novu vladu, koja je formirana posle prvih višestranačkih izbora (11. februara 1991. godine), kada je premijerski položaj zauzeo dr Dragutin Zelenović.

Navodno, nije ni pokušao da se vrati u tadašnju „društvenu privredu“ nego je iznajmio sobu u hotelu „Slavija“ u Beogradu i odmah osnovao uvozno-izvoznu firmu Delta M (dvostruko M – Miroslav Mišković). Treba pri tome imati u vidu da je iz vremena direktovanja Župom, koja je bila uspešna jer je praktično samo namešavala hemikalije iz uvoza, dobro znao da uvozničke firme iz Slovenije dobro zarađuju i u Srbiji, snabdevajući njenu industriju uvoznim repromaterijalom – pa mu je tadašnji, prvi ekonomski rat sa Slovenijom otvorio mogućnost da kao uvoznik „supstituiše“ raznovrsnu robu koju su ovde prethodno isporučivale ljubljanske i firme iz drugih republika (a kasnije da okolo-naokolo uzima i njihovu robu). Ipak, neki njegovi poznanici kažu da je razdoblje „uhodavanja“ privatnih poslova tokom 1991. godine nazvao njegovim „najtežim danima“, jer je u početku navodno radio potpuno sam, ponekad i bez sekretarice.

OSNIVANJE BANKE: No, kako je imao dosta direktorskih i političkih veza i iskustva u spoljnotrgovinskim i deviznim operacijama, kao i u poslovanju sa bankama, ti „teški dani“ izgleda da su trajali veoma kratko, jer je veoma brzo stekao „prvi milion maraka“, navodno, „više na tuđu glupost, nego na sopstvenu pamet“, kako je jednom rekao. Pre će biti da je tajna njegovog munjevitog uspeha bila u jednom drugom poslovnom kredu, koje je, navodno, jednom priznao: nijedan posao ne raditi sa privatnim srpskim sektorom, nego sa direktorima preduzeća u društvenoj svojini, koji se mogu „servisirati“ u okviru za „nijansu“ povišene cene aranžmana (što se više nego opravdavalo spoljnim sankcijama). U stvari, mehanizam ekspresnog bogaćenja u Srbiji 1991–1994. godine zasnivao se na jednostavnim operacijama u kojima se „otkupljivala“ izvozna roba putem jeftinih kredita državnih banaka i centralne banke ili proizvodila u ortakluku sa sopstvenim „deviznim repromaterijalom“, a profit se delio prema diktatu onoga koji je omogućio proizvodnju, ili su se uvozna roba i devizni prihod prodavali za „čvrstu valutu“ po „komercijalnom kursu“ itd.

Kada je stvorio prve veće pare, uspeo je ne samo da se iz Slavije preseli u stan koji je prethodno napustio sam Milošević nego i da uđe u spisak tada poverljivih i „podobnih“ biznismena, koji su stekli i privilegiju da sve te operacije „zaokruže“ i dobiju dozvolu da sami sebi osnuju poslovnu banku. Tako je dozvolu za rad stekla i Delta banka, po kapitalnom cenzusu od dva-tri miliona evra, a takve dozvole za bankarsko poslovanje, u postupku preprodaje, poslednjih godina, kalkulišu se u ceni transakcija i sa stotinak miliona evra (samo je Đelić, sa Meridijan bankom, prošao jeftinije). Delta banka se relativno lako afirmisala u zemlji, a brzo je konstituisala, kao i mnoge tadašnje srpske „privatne banke“, i svoju filijalu u Moskvi – pa je „vežbanje tranzicije“ moglo da počne.

Mišković tada, kao i Karići i još desetak okretnih „pionira novog srpskog kapitalizma“, kreće u izgradnju „poslovne imperije“ širokog spektra (svi su bili opsednuti prethodnim uspesima Geneksa i Ineksa, pa su pokušali da ih zamene). Logika ove imperije je da treba raditi sve što donosi brz profit, pa Mišković tokom narednih godina kreće u sve i svašta – uzima trgovinu sportskom opremom, osniva osiguravajuće preduzeće, kupuje preduzeće za proizvodnju bicikala, fabriku deterdženata, mineralnog đubriva, maloprodajni lanac trgovina, a kasnije će postati i ekskluzivni uvoznik i zastupnik proizvoda firmi Fijat, Lančija, Alfa Romeo, Nivea, Mulineks, Ferero, Najki, Spido, Eskada, Meks itd. No, za razliku od većine skorojevića u biznisu, on pokazuje da zna da posluje u svim uslovima, a ne samo u ratnim vremenima.

TIPOVANJE NA ĐINĐIĆA: Iako je, kako mnogi tvrde, Mišković uvek plaćao „caru carevo“ i mada svojevremeno nije izbegavao ni ugušujući zagrljaj „finansijskog političkog krila“ Miloševićevog fronta (JUL-a), krajem prošloga veka, ima indicija da je, kada je za to došlo vreme, počeo potiho, uglavnom indirektno, da investira i u „demokratske snage“. Tako je 5. oktobar 2000. godine, stiče se utisak, dočekao spremniji od većine drugih ljudi sličnih poslovnih uspona, tim pre što je precizno pogodio da će prvi vodeći čovek „novog sistema“ biti Zoran Đinđić, a njegova Demokratska stranka okosnica nove vlasti.

Istina, uprokos svemu tome, Mišković će se naći na onom famoznom spisku „ekstraprofitera“ iz Miloševićevog vremena, koji je premijer Đinđić iz raznih razloga selektivno koristio u naplati vanrednog, naknadnog poreza, pa će i on platiti nešto novoj vlasti i po tom osnovu, ali će ga mimoići krupniji pritisak kakav je bio krenuo u pravcu Karića. Tim pre što je verovatno bio dobro obavešten o Vladinim nedoumicama, šta da radi sa privrednom elitom koju je zatekla, jer je, moguće čak i na njegovu preporuku, šef Đinđićevog kabineta postao Nemanja Kolesar, mladić koji je zanat počeo da peče baš u Delti. Iz te činjenice, međutim, ne bi trebalo izvlačiti neke baš debele zaključke, jer, na primer, kako je pisac ovih redova svojevremeno čuo, iz dobro obaveštenih izvora, premijer Đinđić u jednoj kombinaciji za privatizaciju naftne privrede u Srbiji nije prihvatio da nosilac projekta bude Delta banka (što su predlagali stranci), nego je nudio da to bude Komercijalna banka. Slično je bilo i kada se Mišković ponudio da kupi jedne ovdašnje novine i stavi ih na raspolaganje Vladinom, a ne predsednikovom uticaju – Đinđić to nije primio itd. Ergo, stiče se utisak da na toj relaciji Mišković–Đinđić, prvi nije bio suviše navalentan, a drugi ne samo da se nije osećao suviše zaduženim nego je s vremena na vreme „molio“ Miškovića da priskoči svojim novcem nekim poslovnim operacijama vladinih agencija – kada je budžet bivao u škripcu. Takve molbe, to je Mišković znao, nikad se ne odbijaju.

Mnogo kasnije, Mišković će se ipak požaliti na razdoblje „proveravanja“ njegovog poslovanja na prelazu iz starog u novi sistem, pa će reći: „Zar se samo dobri kontrolišu? Zašto neko ne kontroliše firme koje su u prethodnom periodu otišle u stečaj, u likvidaciju? Šta je sa onima koji su imali sve uslove da dobro posluju, a loše su poslovali? To stvara utisak da je u Srbiji dobar – loš. Jer, ako neko dobro radi „tu mora da se nešto krije“.

KIDNAPOVANJE I KUPOVINA: Taman se Mišković potpuno stabilizovao nakon promena 2000. godine, kada ga je početkom 2001. godine stigla nevolja u režiji domaće mafije, kada je zemunski klan uzeo u svoje ruke i za svoj račun naknadnu preraspodelu dobiti iz vremena prethodnog režima. To je već poznata priča o kidnapovanju na Novom Beogradu (u osam ujutro, 9. aprila 2001), koje se po njega srećno završilo u narednih 16 sati, jer je Narodna banka Jugoslavije istog dana (prema „Politici“ od 4. jula 2004) elektronskim putem uplatila sedam miliona nemačkih maraka otkupnine, na anonimni račun jedne švajcarske banke, pa je on pušten, posle ponoći, negde u centru Beograda. Kasnije je oprezno izjavio da su otmičari prema njemu korektno postupali, ali da ne može da ih prepozna. Ubrzo će otmičari (Dušan Spasojević i kompanija), kao što je poznato, biti uhapšeni u Francuskoj – ali će „u nedostatku dokaza“ biti pušteni na slobodu. To je još jedna afera koja služi na sramotu srpskom pravosuđu i tadašnjoj vlasti.

Ipak, kada se posmatra finansijski uspon Delta holdinga, može se zapaziti da se tek u vremenu „posle Miloševića“ on probio u sam vrh privrede Srbije (drugi je po snazi, po mnogim pokazateljima), a u vrtoglavom usponu posebno je značajno razdoblje posle 2002. godine. Tako je za poslednje četiri godine Mišković kupio Pekabetu, Sunce, Juhor, PZP „Beograd“, Autokomandu, Podunavlje, Bazar, Seme, Obuću, poljoprivredna dobra Napredak, Jedinstvo, „Sombor“, a suvlasnik je i PIK-a „Bečej“ i još niza drugih firmi. U Vojvodini je već, sa kupljenih ili zakupljenih oko 20.000 hektara zemlje, na nivou najvećih veleposednika. Uostalom, kompanija koja ove godine predviđa investicije od 264 miliona evra, a već zapošljava blizu 16.000 radnika – sigurno zaslužuje svaki respekt.

Kada je Mišković, međutim, prošle godine počeo da ulazi i u domen građevinarstva, pa krenuo i u avio-saobraćaj, Velimir Ilić, ministar za kapitalne investicije u Koštuničinoj Vladi Srbije, upravo na televiziji Braće Karić (s kojima se Mišković porodično „orodio“ udajući ćerku Ivanu za Gorana Karića, sina Sretena Karića), pokazao je da je izgubio živce, pa je u jednom grubom monologu zatražio od Miškovića „da malo prikoči“ i da se ne meša u sve (pri tome je, u svom prostačkom stilu, vređao krhki Miškovićev stas). Ovaj ispad, na ovom mestu, naveo je sve posmatrače na zaključak da Karićev lobi nema više Miškovićevu finansijsku potporu.

U stvari, kada je nakon DOS-ove vlade, na čelo Srbije izbila Koštuničina koalicija, stalno se merkalo kako će se sada postaviti Mišković, koji se prethodno prilično približio sada već opozicionoj Demokratskoj stranci. Početkom 2005. godine on se, sa izvesnom kritičkom notom, na skupu dobavljača Maksija, Pekabete i Tempa (3. februara 2005), obratio toj najnovijoj vlasti: „Pozivam Vladu Srbije da u saradnji sa privrednicima što pre započne rešavanja najkrupnijih ekonomskih problema, kao i medije da se više bave ekonomskim temama. Jedino stvaranjem dobre klime za uspešno privređivanje možemo ojačati našu ekonomiju, a bez jake i uspešne ekonomije nema ni podizanja životnog standarda stanovništva niti rešenja najvažnijih političkih pitanja. Pre 15 godina, prema ekonomskim pokazateljima, Hrvatska je bila 20 odsto uspešnija od Srbije, a Slovenija 55 odsto. Danas je Hrvatska dva puta, a Slovenija čak tri i po puta ispred nas. To su alarmantni podaci, ali nisam primetio da su se zbog toga zabrinuli oni koji o tome treba da brinu.“

U ovom govoru on je rekao i nešto što će se tek nešto kasnije, kada krenu priče o ulasku Delta holdinga u vlasništvo slovenačkog Merkatora, potpuno razumeti: „Konkurentske firme iz našeg okruženja nesmetano kupuju u Srbiji i prave nove investicije, a mi, u pokušaju da učinimo to isto kod njih, nailazimo na skrivene prepreke i opstrukcije koje zbog politike tih zemalja nije moguće savladati.“ Podsećajući na Deltine neuspele pokušaje, od pre nekoliko godina, da dobije lokaciju u Ljubljani za izgradnju Maksi supermarketa, Mišković je još dodao da, učestvujući na slovenačkoj berzi, srpska preduzeća i dalje mogu kupiti minimalne procente kapitala neke njihove firme, ali da je potpuno preuzimanje praktično nemoguće.

KONTRAKCIJA KAPITALA: Treba imati u vidu da je ovaj javni nastup Miroslava Miškovića usledio nakon, za strategiju Delta holdinga, možda najindikativnije odluke o prodaji Delta banke italijanskoj Inteza banci. Bez obzira na naizgled fantastičnu cenu koja je postignuta u ovoj transakciji (277,5 miliona evra za 75 odsto vlasništva plus opcija za još sto miliona evra za potpuno vlasništvo) – svi su se upitali zašto Mišković prodaje svoju banku upravo u vreme kada mnoge strane banke pokušavaju da uđu na srpsko tržište. (Kasnije će prodati i Delta osiguranje, takođe Italijanima – jer to obično ide u paketu sa bankom.)

Mišković je to objasnio sledećim rečima: „Prodajom banke svetski poznatom partneru omogućili smo Delta banci da uđe u sistem jedne od najpoznatijih banaka u Evropi, što joj omogućava lidersku poziciju, a Srbiji pruža priliku da dobije jednu veliku svetsku banku koja će poslovati po svetskim standardima. Doneti takvu odluku nije bilo lako, ali bili smo svesni da Delta banka ne može da se nosi ravnopravno sa velikim svetskim bankama koje donose dugoročne izvore kreditiranja. Osim toga, za nas je ovo bila prilika da obezbedimo novac koji ćemo uložiti u dalji razvoj Delta holdinga, odnosno u izgradnju liderske pozicije ove kompanije u oblasti trgovine i proizvodnje hrane. Naš cilj je da dalje širimo mrežu tri brenda – Maksija, Pekabete i Tempa, a prioritet su tržišta Hrvatske i Slovenije, a zatim i tržišta BiH, Crne Gore i Makedonije, i da se više nego do sada uključimo u razvoj poljoprivrede i prehrambene industrije.“

Dakle, sve je upućivalo na zaključak da kad govori o pravcu svojih ulaganja prema Sloveniji i Hrvatskoj – on misli ozbiljno. Tako je i shvaćen u Ljubljani, pa je jedan tamošnji list odmah izračunao da kapital koji je Mišković dobio od Italijana vredi koliko osam Fruktala, tri Perutnine Ptuj i jednu i po Podravku. Tim povodom, možda najpribližnije spekulacije o stvarnim namerama vodećih trgovaca Srbije, Slovenije i Hrvatske iznesene su u hrvatskoj štampi početkom ove godine. Tamo je izneto da je već tokom prethodne jeseni postignut dogovor Delte, Konzuma (deo Agrokora) i Merkatora o „udruživanju“ u zajedničku kompaniju. U tom dogovoru je, navodno, koncipirano da će one kompanije iz ovog trougla, čija procenjena vrednost ne bude odgovarajuće visine (trećine), u novi „balkanski holding“ uneti nedostajuću novčanu vrednost, ali da će u zajedničko preduzeće ući samo onaj deo njihovog vlasništva koji je u rukama samih vlasnika koji učestvuju u pregovorima (Ivice Todorića, Miroslava Miškovića i Igora Bavčara).

PLANOVI S MERKATOROM: No, najzanimljiviji deo ove spekulacije je onaj da bi svaka od članica novostvorenog holdinga „pokrivala svoju teritoriju“, a to bi, navodno, značilo da bi deo Merkatora koji posluje na srpskom tržištu prešao u sastav Delte, a isto bi bilo i s Konzumovim trgovačkim centrom, čiju je gradnju Agrokor započeo u Beogradu – a sve to bi Delta platila investiranjem likvidnih sredstava u vlasništvo Merkatora i Agrokora. U stvari, ono što je zanimljivo u ovoj spekulaciji jeste lansiranje teze da Mišković ulaže u slovenačku i hrvatsku kompaniju – samo da bi preuzeo njihove poslove u Srbiji, to jest da bi kod kuće ostvario monopol u maloprodaji.

Kasnije će se, na onom vidljivom planu, ispostaviti da je Todorić trenutno ispao iz kombinacije, a da Delta holding u Sloveniji i dalje nailazi na zasad nepremostive političke prepreke, jer je značajan deo akcija Merkatora van Ljubljanske berze, u posedu Istrabenza i Pivovarne Laško, a taj posed im je omogućio upravo aktuelni slovenački premijer Janez Janša, koji se ne usuđuje da ih dalje pokriva u najnovijim planovima sa Miškovićem.

Mišković, međutim, ne odustaje od svojih planova, koje je „proširio“ i u svom tradicionalnom javnom istupu za dan firme, početkom februara ove godine. Naime, on je ovom prilikom rekao da mu je plan da u naredne tri godine osvoji okolna tržišta – Makedonije, BiH i Crne Gore, a potom su mu cilj proboji u Sloveniju, Rumuniju, Bugarsku, Mađarsku i Moldaviju. U ovogodišnjem govoru izneo je i nekoliko opaski koje su imale veoma širok odjek u javnosti. Tako je kritičarima stalne ekspanzije (Velji Iliću) uputio poruku da „u Delti ne mogu da stoje, jer ko stoji pada“, te da je za dolazak stranih velikih kompanija na naše tržište, to jest za dolazak velikih investicija „potrebno drugačije ponašanje naših radnika, koje je samoupravljanje razmazilo, a pare neće dolaziti tamo gde se skoro svakodnevno štrajkuje i gde se blokiraju putevi“. Istom prilikom on je zamerio srpskim političarima što su napravili dve velike čistke direktora, u vreme Miloševića i tokom vladavine DOS-a, te da „vlade ne mogu stvarati svoje privrednike“. U stvari, Mišković stalno varira svoju najčuveniju izjavu: „Bilo bi dobro da u Srbiji postoji Bil Gejts, ali mi takvog nemamo. Takvi smo kakvi smo, ali bolje od nas nemate.“

DINKIĆEVO POVLAČENJE: Sam Miroslav Mišković, međutim, ne može se u suštini požaliti gotovo ni na jednu vlast pod kojom je radio, pa ni na poslednju. Na primer, premijer Vojislav Koštunica lično je prošle godine posredovao prilikom transakcija oko okončanja privatizacije trgovinskog lanca C market, koji je godinama vodio Slobodan Radulović. Na kraju je Mišković dobio i ovu firmu, a Radulović, prema pisanju domaćih tabloida, otkaz iz firme, jer je, navodno, u njegovim radnjama nađeno mnogo prezervativa kojima je istekao rok. Koštunica je nedavno, čak, pre nego što će otputovati na samit premijera u Bukurešt (koji je održan 6. aprila), gde se zida balkanska zona slobodne (Ceftoslavija), primio Miškovića i Beka i indirektno podržao njihova nastojanja u regionu (znači i u Sloveniji), ističući načelo slobodnog investiranja u svim državama, po principu reciprociteta.

I ministar finansija Mlađan Dinkić je pokazao gotovo preteranu blagonaklonost prema Miškoviću mnogo puta (a Delta banku nije dirao ni kada je bio guverner), pa je još prošle godine CORD-u rekao: „Što se Miškovića tiče, on spada u preduzetnike koji će nadživeti svaku vladu i kao ugledan biznismen ima dobre odnose sa svim strankama koje se zalažu za ekonomski prosperitet. Mišković nikada nije zvao Ministarstvo finansija, a siguran sam ni Koštunicu da traži da se nešto specijalno učini za njegovu firmu“ („Danas“ od 7. jula 2005). Ovog proleća, Dinkić je, ne znajući više kako da narod uveri da Vlada nešto pokušava protiv inflacije, na brzinu krenuo s pričom da su trgovačke marže prevelike (aludirajući na monopole), ali mu ta neuspela kampanja nije smetala da u aferi oko Merkatora, eksplicitno podrži Miškovića, procenjujući, možda, da se njegova nastojanja u Sloveniji kod nas razumeju kao ispoljavanje „ekonomskog patriotizma“. Ispada da, kad je patriotizam u pitanju, previsoke marže nisu bitne.

Citirane izjave naših aktuelnih državnih funkcionera mogu se tumačiti i analizirati na mnogo načina, ali jedno je sigurno – posle uklanjanja Bogoljuba Karića, nije na redu Miroslav Mišković, pa se ni njegovo planirano „bekstvo kapitala“ iz siromašne Srbije u bogatu Sloveniju, ne može smeštati u politički kontekst, nego se mora posmatrati u matrici interesa jedne kompanije koja se širi, da bi opstala, i jednog dinamičnog i ambicioznog poslovnog čoveka, koji u stvari zna da kapital nema domovine.