General sa ružom

Pre neku nedelju Slobodan Orlić, član Predsedništva Socijaldemokratije i savezni sekretar za informisanje, odgovorio je na pitanje novinarke „Glasa javnosti“ Lune Lu „ima li seksa u DOS-u?“ veoma lapidarno: „Isuviše.“

Postoji osnovana sumnja da je već tada znao šta i zašto govori, jer se u ponedeljak pojavio kao predvodnik grupe od petnaest članova Predsedništva Socijaldemokratije koja je javno, na konferenciji za novinare, zatražila ostavku predsednika stranke, gen. dr Vuka Obradovića, a zbog: „najopskurnijeg seksualnog zlostavljanja saradnica u Vladi, kao i članica stranke“, izvrdavanja dogovora da se sam mirno povuče i „otvorenih pretnji… nekim članovima Predsedništva i ženama koje su bile zlostavljane“. Zahtev za ostavku potpisalo je 6. maja 15 članova Predsedništva Socijaldemokratije: Ýiljana Nestorović, portparol stranke i odbornik u Skupštini Beograda; Nataša Milojević, narodni poslanik u Skupštini Srbije i internacionalni sekretar stranke; Jelena Milenković, narodni poslanik i predsednica Kluba mladih Socijaldemokratije; Gordana Petrović, predsednik Gradskog odbora stranke i član gradske vlade; Slobodan Orlić, zamenik predsednika stranke, savezni poslanik i savezni sekretar za informisanje; Branko Gligorić, predsednik Političkog saveta stranke i narodni poslanik; Meho Omerović, sekretar Predsedništva stranke i narodni poslanik; Rodoljub Šabić, potpredsednik Skupštine Srbije; Aleksandar Jevtić, predsednik Gradskog odbora za Novi Sad i poslanik u vojvođanskoj skupštini; Simeon Pobulić, predsednik Odbora za međunarodne odnose stranke; Srđan Hofman, predsednik Odbora za nauku, kulturu i umetnost stranke; Jablan Obradović, predsednik Odbora za socijalna pitanja i zdravstvo stranke; Bora Kuzmanović, predsednik Saveta za razvoj stranke i savezni poslanik; Slobodan Lalović, predsednik Izvršnog odbora stranke i sekretar vladine Komisije za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja (čiji je predsednik Vuk Obradović); i Dragan Vučinić, predsednik Odbora za međunarodne integracije stranke. Dakle, ekipa jakih ličnosti za svaku stranku, pa i za Socijaldemokratiju.

ABERI I AFERA: Stvar je pukla u nedelju 5. maja, predveče: tada se aber proširio čaršijom. Po nekim izvorima, toga dana je bilo došlo do jedne neformalne koordinacije DOS-a i nekih novinskih urednika oko kafanskog stola; navodno se neko iz novina požalio dosta odlučno na postupanje Vuka Obradovića prema izvesnoj koleginici – i to u povratu – i to je poslužilo kao detonator skandala. Neki svedoci kažu da je poruka, otprilike, glasila: ili vi to raščistite, ili mi idemo u javnost s tim sami… Koja je kap prelila čašu strpljenja ovih petnaest članica i članova Predsedništva Socijaldemokratije – nije jasno, ali je očigledno da se stvar kuvala izvesno vreme. Termin „kap“ ovde nije samo metafora: već jedno dve godine čuju se primedbe na odnos Vuka Obradovića prema alkoholu, što bi moglo da igra ulogu u ovoj priči. Uostalom, među nekim funkcionerima DOS-a Obradović je barem jednom opisan terminom „pijani general“. E, sad: niti je on jedini čelnik nove vlasti za koga se priča da je veselije naravi, niti je jedini od njih koga bije glas da je sklon ženskinju, štaviše i da ima „rukopipateljnih“ sklonosti; ali je – za sada – jedini čiji je šarm dospeo u javnost na ovakav način. Vuk Obradović tvrdi da je reč o lažima, unutarpartijskom puču i subverzivnoj operaciji protiv njega po poznatim metodima Državne bezbednosti, a zbog njegovih aktivnosti u borbi protiv korupcije u Srbiji; to je argument koji treba uzeti u obzir. On je iznenađen okolnošću da se „gest pažnje prema ženama“ tumači na ovakav način.

U svojoj izjavi za javnost, gen. dr Vuk Obradović, „u jednom od najtežih trenutaka u svojoj političkoj karijeri i životnom veku“, kaže – između ostalog – i da postoje „pismene izjave deponovane kod advokata“ na tu temu i da će njegovi partijski drugovi i drugarice na osnovu njih tražiti njegovo smenjivanje sa partijskih i državnih funkcija. On kaže da nije sklon da govori o ženama sa kojima je bio, a pogotovo ne o onima sa kojima nije bio; da sa onima koje je navodno zlostavljao nije ni bio; da su „neke osobe u međuvremenu priznale da su izjavu koju su dale povukle i da su je dale pod pritiskom“. Celu priču on naziva „pučem“ i podseća da mu se pretilo i preti već duže vreme, „čak i fizičkom likvidacijom“. Pored toga, žali se i na sopstvenu političku naivnost: „hrani kuče da te ujede“, „guje u njedrima“, „lepo su mi ljudi govorili, a ja nisam slušao“ i već u tom pravcu. Çegova je politička procena slučaja sledeća: „Socijaldemokratija je uzrasla i počela je nekome da smeta… Lično sam angažovan na jednom teškom projektu borbe protiv korupcije, i možda ga treba kompromitovati i bar privremeno zaustaviti. To možda nije interes ovih ljudi, pa i nekih od ‘zlostavljanih’ žena, koje su mi oni, do poslednje, dovodili iz svojih zgrada i kolektiva za moje saradnike, čak i bez članskih karata Socijaldemokratije, već nekih drugih“ (misli valjda: „sa članskim kartama drugih stranaka“). Pa kaže: „Nemam restorane ni poslovne prostorije na ekskluzivnim mestima u Beogradu. Ne nosim Armanijeva odela niti me ima na televizijskim reklamama. Ne primam platu na nekoliko mesta. Nemam dve lične karte niti dva pasoša. Ne šećkam se Evropom o tuđem trošku, ne tražim ambasadorska mesta u sedamdesetoj godini, ne tražim mesta generalnih direktora velikih kompanija niti učestvujem u bilo kakvim zaverama…“ Ko se prepoznao – prepoznao se, mudrima dovoljno itd.

Na kraju gen. dr Vuk Obradović preti krivičnim prijavama, kao što u svom saopštenju prete i njegovi partijski drugovi i drugarice iz Socijaldemokratije. Ili što kaže narod u Šumadiji – „ima i za tebe sud i zakon, pa će se vidi šta je bilo“. Do nekih tužakanja navodno je već došlo: Meho Omerović i Branko Gligorić kažu da su gen. Obradovića prijavili Dušanu Mihajloviću zbog pretnji proterivanjem, a gen. Obradović da je poslao pismo za Vojom Koštunicom u Njujork žaleći se kako Zoran Đinđić i Dušan Mihajlović stoje iza cele priče, a radi opstrukcije borbe protiv korupcije i kriminala… U celu priču umešani su i Karići, preko izvesnog broja aktera priče koji imaju prošle veze sa BK televizijom, a u sklopu teorije po kojoj Karići hoće da zaštite svoje interese kompromitacijom Vuka Obradovića, jer da BK Grupa navodno duguje neke grdne pare državi. Bogoljub Karić demantovao je tu priču energično u utorak popodne, priznajući da je bio samo među osnivačima Socijaldemokratije i ništa drugo; da nije čak ni član stranke.

U utorak su se radikali veselili u Skupštini Srbije ceo dan; afera je bila kao naručena za radikalski ukus. Toma Nikolić je skandal pominjao u skoro svakom od svojih redovnih istupa u diskusiji o amandmanima: „… trče po hodnicima Vlade sa spuštenim pantalonama“; „snimaju porno-filmove u Vladi Srbije“ itd.

AKTERI: Cela se afera sada kreće – barem po najavama učesnika – ka nekoj vrsti pravosudnog razrešenja. E, tu dolazimo na suštinu stvari. Naime, do sada se kao žrtva „seksualnog nasilja“ Vuka Obradovića javlja jedino Ýiljana Nestorović, portparol Socijaldemokratije, opisavši ponašanje svog šefa kao „agresivan nasrtaj lascivne prirode sa ciljem seksualnog intimiziranja“. Ýiljana Nestorović kaže da se takvo ponašanje Vuka Obradovića ponavljalo; da ona nije jedina žrtva: „njegove saradnice u Vladi, žene koje rade u stranci, a imam i saznanje da je reč i o novinarkama, u značajnom broju.“ Tu su informaciju za „Vreme“ potvrdile određene koleginice; neke kažu da ih je Vuk Obradović spopadao što „u pokušaju“, što uz „fizički kontakt“; odbranile su se kako su znale.

Ýiljana Nestorović kaže i da razume druge žene koje se nisu odlučile da istupe u javnosti i zatraže zaštitu, ali da želi da tu stvar istera i u njihovo ime.

Ona navodno ima snimljenu audio-traku na tu okolnost, što nije od neke pomoći, jer ne vredi kao dokaz na sudu. Ne zna se ima li svedoka, niti hoće li još neko podneti prijavu protiv Vuka Obradovića – i sa kakvim dokazima. Neki izvori iz DOS-a koji žele da ostanu anonimni upozoravaju na mogućnost da postoje i video-trake izvesnih scena, kao i da je šest-sedam žena spremno da svedoči; oni kažu da – po njihovim saznanjima – afera traje „dosta dugo“. Slobodan Lalović, jedan od petnaestoro, kaže i da su neki članovi Predsedništva „dobijali upozorenja od državnih organa“; sada izlazi na videlo da nije reč o ispadima, nego o obliku ponašanja koji traje jedno duže vreme. Narodni poslanik Nataša Milojević kaže za „Vreme“ da postoje kod advokata deponovane izjave više žena koje je Vuk Obradović napastvovao i da će stvar završiti na sudu. „Osim toga“, kaže ona, „nas petnaestoro ćemo morati da podnesemo tužbe, jer smo izvređani i nazivani raznim imenima; preko toga nećemo preći.“ Nataša Milojević veoma je razočarana celom pričom: „Učešće žena u rukovodstvima političkih stranaka treba upravo da ohrabri druge žene da se uključe u politički život. Ovaj skandal može da uništi sve naše dosadašnje napore na tom planu.“

Seksualno napastvovanje u našem krivičnom pravu – nažalost – računa se tek kao napad na dostojanstvo ličnosti ili se čak prijavljuje po javnom redu i miru, ako nema telesnih povreda, u kom slučaju bi išlo u pokušaj silovanja. Reč je o izuzetno delikatnoj problematici: retko ima svedoka; žrtve seksualnog napastvovanja suviše često više vole da stvar ne ide u javnost; kulturni i tradicionalni kontekst takav je da ne podržava zaštitu dostojanstva žene u takvim slučajevima; ‘vatanje za dupe ili grudi na brzaka smatra se normalnom manifestacijom balkanske muževnosti. Problem je uveliko otežan u slučajevima kada je reč o hijerarhijskoj podređenosti, odnosu šefa i potčinjene žene. Fenomen je poznat širom sveta i oduvek. Upravo stoga danas se među civilizovanim svetom smatra da muškarac na rukovodećim položajima treba da se ponaša mnogo obazrivije i pažljivije prema saradnicama i drugim ženama sa kojima dolazi u dodir, nego drugi, obični, muškarci. Čak i ovde, u Srbiji, smatra se da ministar ili tako neko treba da bude kao Cezarova žena – s one strane svake sumnje, u svakom pogledu, pogotovo moralnom. U licemerju svakidašnjeg života ta norma svodi se na čuvenu parolu „ako prođe – prođe“ ili „moje je da pitam…“ ili da pipnem, pa šta bude. Na ulici ili među jednakima po socijalnoj lestvici moći takvi se problemi rešavaju lako i jednostavno, šamarčinom i dernjavom; u hijerarhiji moći, međutim, osoba na višem položaju – bez obzira na pol – ima očigledne prednosti. Statistički gledano, uglavnom je reč o muškarcima; s druge strane, kulturno-antropološki, muškarac je taj od koga se očekuje inicijativa u uspostavljanju seksualnog kontakta. Neke nevladine i ženske organizacije u raznim zemljama godinama se bave projektima tipa „Kako šefu reći ne i ne izgubiti posao pri tom“, i imaju dosta uspeha u tome. Svi ti elementi društvenog konteksta u ovoj priči nisu na strani Vuka Obradovića, što ne znači da je on odgovoran za ono za šta ga partijske drugarice i drugovi sada optužuju; to tek treba da se dokaže.

Sednica Glavnog odbora Socijaldemokratije, u utorak 8. maja, protekla je u dramatičnoj atmosferi: bilo je uvreda („kurve“, „đubre jedno“) i suza (Ýiljana Nestorović i Jelena Milenković), uzajamnih optužbi među frakcijama i curenja informacija sa zatvorene sednice. Politički gledano, stvar je jednostavna: ili Vuk Obradović – ili petnaestoro članova Predsedništva. Izgleda da je Vuk Obradović dobio većinu u opštinskim odborima Socijaldemokratije: opštinski odbor Savskog venca odmah je isključio iz stranke Rodoljuba Šabića; kako tvrdi Miodrag Vukotić, predsednik Pokrajinskog odbora za Vojvodinu, većina opštinskih organizacija na strani je Vuka Obradovića; izgleda da je isti slučaj i po drugim krajevima Srbije. Sudeći po toku sednice Glavnog odbora Socijaldemokratije u utorak uveče, Vuk Obradoviće izlazi kao politički pobednik u frakcijskoj borbi. Šta će to značiti u odnosima unutar DOS-a drugo je pitanje. Naime, petnaestoro „menjševika“ birani su na svoja poslanička i odbornička mesta na listama DOS-a; unutrašnji dogovori koalicije otvaraju mogućnost zamene poslanika narednima na listi – ako se oko toga postigne konsenzus DOS-a. Može se desiti i da se cela priča završi osnivanjem još jedne stranke na zvezdanom političkom nebu Srbije, pošto je petnaestoro u utorak uveče izbačeno iz stranke, a umesto Slobodana Orlića za zamenika predsednika Socijaldemokratije izabran je Zoran Popović. Doneta je i odluka o raspuštanju gradskih odbora Socijaldemokratije Beograda i Novog Sada, kao i odluka da se formira novo predsedništvo stranke.

Petnaestoro isključenih, međutim, ne predaje se: tvrde da je Glavni odbor nelegalno sazvan, da su prisustvovali ljudi koji nisu članovi, da je atmosfera bila nedemokratska i pogromaška. Kao dvotrećinska većina članova Predsedništva, petnaestoro je iz Socijaldemokratije isključilo Vuka Obradovića i najavilo da će tražiti njegovo smenjivanje sa mesta potpredsednika vlade. Nataša Milojević kaže da su „ljudi stranka, a ne kabineti i stolovi“. „Mi mislimo da smo mi Socijaldemokratija. Sada je na DOS-u da odluči hoćemo li zadržati naše mandate, i mi ćemo poštovati odluku DOS-a. A ovom aferom će se baviti nadležni organi.“ Vuk Obradović ih je, pak, tužio sudu. Reagovala je i Vlada Srbije, jer su se Zoran Đinđić i Dušan Mihajlović našli pogođeni optužbom Vuka Obradovića da oni stoje iza ove afere. Dok se ovi redovi pišu, kabinet bi trebalo da zaseda na tu temu. Ishod tog sastanka nije nimalo izvestan i lako bi se moglo desiti da je pobeda Vuka Obradovića u frakcijskoj borbi u stranci bila Pirova pobeda.

Ako se desi da se protiv Vuka Obradovića nađu uverljivi dokazi i svedoci u ovoj stvari, politička pobeda na Glavnom odboru mogla bi da mu ispadne uzaludna, sve i da bude u stanju da dokaže kako je reč o kombinaciji zloupotrebe njegovih pogrešaka i namere da ga se odstrani sa osetljivog položaja u Vladi. Nijednoj političkoj stranci u Srbiji nije baš higijenski da ima šefa kompromitovanog na tako banalnoj temi kao što je ‘vatanje za dupe i cepanje bluza ženama kojima inače nije dovoljno šarmantan i bez toga. Još manje je zgodno da jedna vlada ima takvog potpredsednika. Na kraju krajeva, čak i na Balkanu, udvaranje je veština koja se savladava sa 16–17 godina, kad je tome vreme. Ta veština isključuje nasilan pristup, kako na opštem normativnom tako i na supkulturnom nivou. To se jednostavno ne radi.