Pregovarač iz »Generacije bez budućnosti«

Kada je šesnaestogodišnji Borko Stefanović na samom početku devedesetih pravo sa novosadske pank scene, u crnoj kožnoj jakni i martinkama, pržio bas rifovima „Da je jug pobedio/sve bi se promenilo“, nije ni slutio kako će mu budućnost sve to na neki način vratiti. Tada je mislio na američki jug, belu rasu i sve što ide uz tinejdžerski pank zanos, a sada je u situaciji da na svojoj koži oseti kako to izgleda kada jug samo priđe pobedi. Jer da jug nije blizu svoje pobede, Borko Stefanović, danas šef pregovaračkog tima Beograda za dijalog sa Prištinom, ne bi morao kao akrobata na žici da prelazi administrativnu granicu, da se sapliće, pada i pokušava sve ispočetka. Da to oko juga nije tako, vojnici Kfora na kosovskom prelazu Jarinje ne bi njega kao srpskog zvaničnika zadržali pola sata i detaljno pretresali kao kakvog kriminalca i ne bi ga onako golorukog u majici kratkih rukava uporno ćuškali od granice tražeći mu propusnicu iz Prištine iako on dolazi iz Beograda. Da jug nije takoreći pobedio, komandant Kfora Erhard Biler ne bi odbio da razgovara s njim i srpskim ministrom za KiM Goranom Bogdanovićem, jer su navodno nepropisno, ilegalno prešli granicu i zakoračili na Kosovo. Niti bi šefica tima s druge strane, iz Prištine, Edita Tahiri, tako samouvereno zapretila da će od EU tražiti da Stefanovića iz pregovora u Briselu isključe, iako on ne predstavlja ništa manje nego sami vrh srpskog pregovaračkog bloka.

JAKA POZICIJA: Posle tih nekoliko hladnih tuševa, ali i očigledne uzdržanosti i istrajnosti „nesrećni Borko“, kako ga običan svet zove aludirajući na nezahvalnost uloge u kojoj se našao, ruku pod ruku s ministrom Bogdanovićem, postao je za jedne simbol podrške Srbima na severu Kosova, naročito posle nedavnog prelaska granice, a za druge simbol nemoći politike koja je uvek do sada pred javnošću nastupala kao da ima pouzdano rešenje svih problema. Samo pre godinu dana Stefanović je sa funkcije političkog direktora Ministarstva spoljnih poslova Srbije, na kojoj je i sada, odrešito negirao da vlasti u Beogradu razmišljaju o podeli Kosova, o čemu je tada pisala prištinska štampa. Rekao je da su izjave kosovskog premijera Hašima Tačija o tome da su mu neki funkcioneri Srbije najavili da će Beograd priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova – gluposti, jer niko od funkcionera Srbije nije spreman da krši Ustav. I dodao da će Srbija, ako bude stavljena pred izbor Kosovo ili EU, izabrati Kosovo.

Početkom ove godine, Stefanović je dobio takoreći životnu ulogu i postao šef beogradskog pregovaračkog tima sa Prištinom. U tom svojstvu rekao je da je podela Kosova jedna od tema „oko kojih smo spremni da razgovaramo“ i kasnije objasnio da to podrazumeva samo otvorenost srpske strane, a ne konkretan predlog. Opozicija i analitičari ipak su skloniji da u tome vide onaj zlokobni – prvi znak priznanja.

Nedavno, u junu, na Glavnom odboru Demokratske stranke, Stefanović je ukrovio svoj neprikosnoveni status. Postao je i generalni sekretar stranke, zamenivši na iznenađenje mnogih Tadićevog prvog čoveka od poverenja Miodraga Mikija Rakića. Niko pri tom nije posumnjao u Rakićevu lojalnost Tadiću, niti u njihovo međusobno prijateljstvo, niti u važnost čoveka iz Nacionalnog saveta bezbednosti, već su u tom potezu svi videli predsednikovu nameru da poruči koji stepen prioriteta on daje prvom pregovaraču i uopšte pregovorima s Kosovom, od kojih zvaničnici EU očekuju mnogo. Na toj sednici Tadić je naglasio da „posle hapšenja Ratka Mladića, Demokratska stranka i sve državne institucije svu svoju snagu treba da usmere na aktivnosti ka dobijanju datuma početka pregovora o ulasku Srbije u EU“. O dilemi Kosovo ili EU ovoga puta nije bilo reči, tačnije, govorilo se samo o EU.

Stefanović je pored nagomilane tri funkcije još odranije i šef kabineta Ministarstva spoljnih poslova, a na to mesto ga je postavio sam ministar Vuk Jeremić 2007, da mu bude desna ruka. I nesumnjivo je bio, jer kad se u javnosti ozbiljnije počeo pojavljivati već je mimikom, dikcijom i svime onim što je izgovarao u celosti podsećao na svog šefa. Razlaz, kako profesionalni tako i u fizičkim sličnostima, počeo je od takozvane neformalne smene i vidnog „sklanjanja“ Jeremića od septembra prošle godine, čije je mesto sve više zauzimao njemu podređeni šef kabineta. Rivalstvo je kulminiralo pre oko dve nedelje, u jeku pregovora Beograda i Prištine, kada se pročulo da je Jeremić doneo odluku da smeni Stefanovića, navodno zbog njegove prezauzetosti ili „sukobljenih ciljeva“. Cela stvar je u detaljnim prepričavanjima dobila nekoliko verzija, ali je na kraju i zataškana, pošto je Jeremić demantovao sve glasine o eventualnoj smeni. Da se nešto stvarno i događalo, danas još samo tiho odaje veb-sajt Ministarstva spoljnih poslova: među „zvaničnicima“ pored ministra navedeni su baš svi sekretari i pomoćnici, samo je izostavljen Borko Stefanović, ni manje ni više nego šef kabineta i politički direktor, to jest drugi čovek odmah iza ministra.

NOVA GENERACIJA: Inače, ovo nije prvi put da karijera B. Stefanovića ima munjevit uspon. Do sada je najviše pominjano njegovo meteorsko avanzovanje od trećeg savetnika u ambasadi u Vašingtonu do zamenika tadašnjeg ambasadora Ivana Vujačića, za svega četiri godine. No, pre toga basista Generacije bez budućnosti, pank benda provokativnog naziva za jednu političku karijeru, pa još vezanu za Kosovo, nakon tinejdžerskih dana i ispijanja piva na novosadskom Limanu, završio je Pravni fakultet i još kao pripravnik u advokatskoj kancelariji ušao u diplomatske vode početkom 2001. godine. Samo dve godine kasnije našao se na mestu trećeg sekretara u ambasadi tadašnje SR Jugoslavije u Vašingtonu gde je pratio aktivnosti američkog kongresa. Iz tog vremena često se u medijima pominjao izvesni Ram Emanuel, sada šef kabineta Baraka Obame, kao veliki srpski prijatelj s kojim je Stefanović navodno bio u odličnim odnosima. Oni koji ga najviše podržavaju pripisuju mu da je njegovom zaslugom osnovan famozni srpski kokus u Kongresu SAD, te da je uspeo da zaustavi nekoliko proalbanskih rezolucija.

Oni koji ga ne vole najčešće pominju uticaj i veze njegovog strica Mirka Stefanovića, diplomate iz vremena Slobodana Miloševića, koji je posle 5. oktobra napustio diplomatiju, a onda se naprasno vratio 2007. i postao državni sekretar Ministarstva spoljnih poslova. Ostalo je zabeleženo da je iste godine kada je stric Mirko imenovan za državnog sekretara, ministar Jeremić imenovao i mladog Borka po povratku sa službe iz Vašingtona u šefa kabineta istog ministarstva. Slučajno ili ne, baš ove godine, odnedavno stric Mirko više nije državni sekretar i prebačen je za ambasadora u Portugalu, dok se o samom šefu kabineta Borku još luče priče kako je Jeremić hteo da ga smeni.

Tačka spoticanja u karijeri Stefanovića do danas je ostala priča o njegovoj umešanosti u aferu Kovačević. Medijske spekulacije su išle dotle da su njega i strica Mirka dovodile u blisku prijateljsku vezu sa porodicom Miladina Kovačevića, koji je, dok je studirao u Americi, pretukao kolegu, te iznosili da su oni najviše zaslužni za to što je konzul Igor Milošević, kako se tvrdi kum Borka Stefanovića, „samoinicijativno“ izdao lažni pasoš. Te nepotvrđene informacije skoro su zaboravljene, diplomatski skandal je zataškan, a posle pregovora sa američkom vladom u kojima je Borko učestvovao Srbija je isplatila milion dolara zbog propusta u radu njenih državnih službenika.

Zavidno pregovaračko iskustvo, koje mu mnogi priznaju, kao i uloga „eksperta za tajne poslove“, kako god to džejmsbondovski zvučalo, kvalifikovali su Borka Stefanovića i za ulogu pregovarača na Kosovu.

Pre toga, dokazivao se kao šef pregovaračkog tima prilikom prodaje NIS-a i sklapanja gasnog aranžmana sa Rusima. Kada je 2008. ruska kompanija Gaspromnjeft postala većinski vlasnik Naftne industrije Srbije, bilo je potpuno različitih komentara o ovom potezu. Da je nacionalna naftna kompanija prodata za veoma malo novca do toga da je dostignut maksimum u pregovorima i da je postignuta cena od 400 miliona evra, s obzirom na okolnosti, zadovoljavajuća. Tadašnji državni sekretar Ministarstva ekonomije Nebojša Ćirić, a današnji ministar, prvi je obelodanio da je za šefa tehničkog pregovaračkog tima za energetski sporazum sa Rusijom imenovan Borko Stefanović, šef kabineta ministra spoljnih poslova, a na novinarsko pitanje da li to znači da u pregovorima postoje elementi politike, nije odgovorio. U svakom slučaju, Ćirić je iz tima izašao jer je, kako je tada tvrdio, Vlada Srbije bila odustala od toga da od Rusije traži garancije da će biti izgrađen gasovod Južni tok i modernizovano skladište gasa Banatski Dvor.

IMIDŽ PREGOVARAČA: Kada se izuzmu svi politički nalozi i strategije sa više instance, ostaje čista pregovaračka veština na kojoj Borku Stefanoviću neki skidaju kapu. Naročito uspešnim smatraju se njegovi pregovori na umanjenju štete u aferi „Satelit“. Kao šef pregovaračkog tima srpske strane Stefanović je tvrdio da je to što je postignuto „maksimum višemesečnih pregovora“ sa izraelskom stranom. Izdejstvovao je da umesto 40 miliona Srbija plati 27,85 miliona evra izraelskoj kompaniji Imidžset. „S druge strane“, rekao je tada, „Srbija će od izraelske firme dobiti tri dirižabla, bespilotna balona za osmatranje sa najsavremenijom opremom, kao i 500 satelitskih fotografija koje će moći da se iskoriste u naredne dve godine.(…) I moram da vam kažem da je to izgledalo kao vađenje kestenja iz vatre.“

I pored svega, često mu se spočitavalo ne samo da je partijski miljenik, nego i da je miljenik čitave porodice Stefanović. Tako je pregovaračku ulogu za prodaju NIS-a navodno dobio zahvaljujući tome što mu je otac imao neke rukovodeće uloge u tom preduzeću, a za šefa pregovaračkog tima s Izraelom prigovaraju mu da je izabran opet „preko veze“, jer je njegov uticajni stric bio ambasador u Tel Avivu od 1997. do 2001. godine.

U ostale njegove zasluge u zvaničnoj biografiji ubrajaju se i pregovori o dolasku Euleksa na Kosovo, kao i uloga u rezoluciji koja je poslata u Njujork posle izrečenog mišljenja Međunarodnog suda u Hagu.

U CENTRU SUKOBA: U javnim nastupima Stefanović odaje sliku čoveka koji zna šta je disciplina i bezrezervno povinovanje partijskim interesima. Uredan, sređen i staložen, bez potrebe da bude ekscentričan ili po bilo koju cenu originalan, i njegov rečnik je krajnje diplomatski, ravan, bez suvišnih ili teških reči. Na verbalnoj krutosti i strogo formalnom političkom izražavanju gradi uglavnom negativne stavove javnosti. S druge strane, izostanak neodmerenih, gotovo agresivnih izjava u političkom životu Srbije ima čak i sedativno dejstvo, naročito u uzavrelim kosovskim danima. Prištinski pregovarački tim prvo ga je nazvao konstruktivnim pregovaračem, a onda najednom – nepodobnim. Šefica tima Edita Tahiri optužila ga je da je umešan u paljenje prelaza Jarinje, što su državni vrh Srbije i sam Stefanović bez velike pompe već nekoliko puta odbacili kao optužbu. Međutim, sa sve oštrijim razvojem događaja na Kosovu nervoza oko srpskog pregovarača postaje sve veća.

Dok ga jedni svrstavaju u mlade lavove srpske politike, drugi u njemu ne vide ništa drugo do beživotnu, produženu ruku Borisa Tadića. Kakav je zaista na pregovorima to malo ko zna, ali deo i javnosti i analitičara smatra da mu je vlada dozvolila da prekorači svoja ovlašćenja. Da je njegovo bilo da vodi tehničke razgovore sa Prištinom, a ne probleme barikada, blokada, pregovora sa komandantom Kfora jer on i nema politički bekgraund, jer i nije imenovan za političkog pregovarača.

Drugi opet u zahtevu Edite Tahiri za smenu Stefanovića vide samo vrstu pritiska i političke propagande, i ne očekuju da će šef pregovaračkog tima biti promenjen. On sam pak izgleda kao da je na Kosovu više zbog toga da razume druge i da podeli njihove brige, uporno ponavljajući da je njegova misija isključivo mirovnjačka.