Bijonse nas na albumu “Cowboy Carter” vodi kroz kompleksnu istoriju odnosa crne i bele Amerike, dajući nam do znanja kako su mnoge naoko tradicionalno “bele” stvari imale zapravo svoje tamnopute pionire, heroje i publiku. Ovo je velika ploča, bez ikakve sumnje
Dok se izlažete ovoj riskantnoj muzici, koja uopšte ne pruža objašnjenja o tome kuda vodi, niti vam traži ikakvu dozvolu da se poigra vašim nesviknutim ušima, iskusićete još mnogo koji ukras, kao i tvrdo jezgro bazičnog „indie rock" zvuka
O propasti voljenja, raskidu i izolaciji...
Petnaesti album Taja Sigala "Three Bells" svedoči o kreativnoj otvorenosti, otpuštanju svih poetskih kočnica i prizivanju života onakvim kakav jeste
O, kakva je to neverovatna bitanga, kakav samo očaravajući probisvet! Onaj što vam uvek izmami osmeh na lice i razneži srce. Amblem gradskog skitanja takoreći, Kit Ričards (r. 18. decembra 1943.) glavom i gitarom, taj pravi Haklberi Fin iz londonskog predgrađa, gde život nikada nije bio bezopasan manevar – ni po danu, a kamoli u slabo osvetljenim ulicama. Pitajte Čarlsa Dikensa uostalom
Gnev jednom raspomamljene ljudske supstance reži kao pas, nema joj druge. Kada se suoči sa ništavilom svojih praznih perspektiva, njen očaj zadobija moćnu spiritualnu auru. Smejati se vasioni u lice, dovikivati se sa njom kroz megafon božanskog, malom čoveku daje onaj neophodan podsticaj da zvukom napadne hudi ćorsokak u koji se sred svih tih prostranstava neočekivano zapleo. Deluje li vam ovo kao trip na esidu? Ne, to je novi album sjajnog beogradskog benda св. Псета
Mark Linkus bio je jedini stalni član voljenog američkog sastava Sparklehorse, blistavi vlastelin melanholije, nenasilni anarhista alternativnog roka. Pucao je sebi u srce usred bela dana, 6. marta 2010, tačno u 13.20 u Noksvilu, Tenesi. U to vreme, započinjao je navodno svoj novi život, ali je zla kob već od ranije zacrtala njegov životni put. Mnogo nam nedostaješ, dragi Mark
“Kada je sadašnje vreme u pitanju, današnji grad – kroz knjigu se provlači ta metafora: stalni rat između svraka i vrana. Nažalost, izgleda da su vrane oterale svrake. Nije isto da li te ujutro budi veselo keketanje svraka ili turobno graktanje vrana”
Vreme je za pravdu Vreme je za istinu Ah, ah, kakva sreća Disciplina sve je veća (Disciplina kičme – Ah, kakva sreća)
Gledanje pre 20 godina objavljenog „American Life“ spota – od početne komične zgranutosti nad tim koliko naš svet trenutno liči na ovo skoro pa prastaro Madonino delo – završilo se konsternacijom pred činjenicom da su ratovi uvek isključivo spektakularna dimna zavesa za sve ono što će uslediti kasnije. Detence iz spota možda će se i samo jednom latiti puške ili kakve eksplozivne naprave
“Ono što najviše volim kod nas i naših odnosa unutar benda jeste to što nema nekog stereotipnog definisanja i karakterisanja prema rodu i polu. Doprinosi i uticaji su često složeniji i ne bih baš tačno znao da odredim koji je čiji doprinos. Raduje me što je s vremenom sve manje egzotizacije pozicije žene u bendu, gde je neko u publici srećan samo da vidi ženu sa gitarom”
Kada Arudž Aftab zapeva svojim vanvremenskim glasom, toliko senzualnim, višedimenzionalnim i oslobođenim svake sputanosti – izazivajući u vama pometnju do srži – onda dalja objašnjenja više i nisu potrebna
Ako uopšte postoje Vonegatovi “džepovi anarhije”, onda se oni sasvim sigurno nalaze u farmerkama rok poetesa. Svaka od njih obznanila je svoje prisustvo na sceni izručujući sadržaj upravo tih misterioznih čulnih spremišta pred publiku, kao deo obreda inicijacije u pleme slobodnog ženstva
I sve najgore što mi se desilo – neka se desilo I sve najbolje što se desilo – neka se desi ponovo (Kanda, Kodža i Nebojša, Sad mi je dobro)
