Postoji neko ko će se pobrinuti za vas

Boni “Prins” Bili predugo je smatran turobnim povesničarom vlastitog života, jednim od onih likova po čijim nervima pljušti kerozin u trenutku kad im se primiče upaljena šibica. Sada se ovom novopečenom ocu porodice percepcija pozlatila u smeru obične ljudske radosti, a živci postali nalik prijemnicima za telegrafske signale iz konačno dotaknutog raja. Na aktuelnom albumu Keeping Secrets Will Destroy You, njegovo spokojstvo čini se zato večnim. I znate šta, stvarno nam je drago što ovaj apologeta mraka napokon pronalazi svoj mir.



Džozef Vil Oldem (Joseph Will Oldham, r. 1970) naš je heroj još od dana Palace Brothers – svog prvobitnog umetničkog pseudonima – pod kojim je pre tačno trideset godina i snimio nezaboravno debi ostvarenje There Is No–One What Will Take Care of You (Drag City, 1993). Doduše, ukleti trubadur Vil otada je svojih aliasa imao više, te je na svetskoj gothic country/ freak folk pozornici ostao upamćen i kao Palace Music. No, njegova najznačajnija scenska persona, Boni “Prins” Bili očigledno je prevagnula među svim ostalima noseći ga kroz mnoge decenije respektabilne, premda pomalo neujednačene karijere.

Sin kreativne majke Džoan i veoma zanimljivog oca advokata i sjajnog fotografa, potpomognut tu i tamo dvojicom braće, takođe iz muzičkog biznisa – ovaj delija samouništenja iz Luizvila u Kentakiju, potucao se od nemila do nedraga kroz glas i rime, dotakavši značajnu vidljivost u doba svog remek-dela I See a Darkness (Palace/Domino, 1999), kojim je lansirao lik Bonija. Izgleda da je svoju tamu ugledao otprilike u isto vreme kada i mi ovde, odakle možda i potiče naša nepodeljena naklonost za njegov opus, praktično od samih početaka. Međutim, sudeći bar po avgustovskom albumu Keeping Secrets Will Destroy You, nekakvu svetlost u svom životu on je bez ikakve sumnje poslednjih godina pronašao. Mi svoju baš i nismo, ali to spram kosmosa i večnosti verovatno nije ni važno.

Uprkos uvreženom mišljenju da hod po mukama ima nenadmašno dejstvo na umetničku inspiraciju – ljubav i sigurnost priuštili su starom Boniju taman dovoljno stvaralačke sreće da sačini veoma dobru novu ploču, kao uostalom i svakom stvoru koji je u prošlosti iskreno patio. Ovakvu nagradu mi, po svoj prilici, još uvek nismo zaslužili. Udubimo se zato u stradanje ovog duševnog Amerikanca i njegovo stizanje do svetla, kao u svojevrsni priručnik za trening životnih veština. Uopšte ne može da odmogne.

LEKCIJA PRVA: SMAK SVETA NEĆE NESTATI:



Boni “Prins” Bili svoj album Keeping Secrets Will Destroy You otvara brutalnim ogoljavanjem jave u Like It or Not (“Everyone dies in the end, so there’s nothing to hide”). Iako ovde i te kako ima mesta za mala ljudska otkrovenja: “Change is a constant and so I am constantly changing/ When the smoke clears and you look around, I’m not there anymore”, iz njegovih stihova i dalje probija svest o Strašnom sudu koji se neumitno približava. U još mračnijem duhu, nadovezaće se nešto kasnije i ekološka horor-tužbalica Trees of Hell, u kojoj osvetoljubivo drveće uzvraća ljudima za sav bol uništenja koji im je nanesen.

Suočen sa paklom koji smo sami stvorili, Boni zagovara zajedništvo među svim ljudima. Bananas, recimo, nalik je onim najdelikatnijim minijaturama Nila Janga (vidi Mexico i Kansas sa albuma Homegrown), koje ovaploćuju ljubavni polet u svom punom utoljenju – erotskom, spiritualnom, pa i roditeljskom, imaginativnom. U Sing Them Down Together Boni “Prins” Bili ozbiljno poručuje da treba paziti koga hvališ ili okrivljuješ, kako se ne bi uzdiglo pogrešno ime i time ućutkali stvarni heroji. On pripoveda o propasti što stiže uvek kada se među sobom delimo, savetujući da prionemo svim snagama uz pesmu, zajedno ili nikako.

Iz svih tih razloga, Boni “Prins” nastavlja da nas u Kentucky Is Water podučava onome sa čime se, po njegovom mišljenju, i deca slažu: “Znanje je prvi korak ka neznanju”. Nikad ne poriči da vetar duva jer će ti u suprotnom srce biti izgubljeno za večnost, kaže. I u pravu je, zar ne? A kad još usledi onaj lirski pasaž, dostojan Volta Vitmana: “I can see future and I can see past/ See all humanity from first to last/ Nobody knows the trouble at our door/ Terrible forces intending to destroy us”, nema vam druge nego da poverujete kako grozne sile zbilja vrebaju pred vratima nameravajući da nas smaknu. Osim ukoliko se ne držimo skupa, kao porodica i čovečanstvo, što on već ranije reče.

Boni “Prins” Bili definitivno ima svoja zapažanja o ljudima. Deli ih u tri vrste pevajući o tome u Willow, Pine and Oak. Svaki čovečji stvor za njega je vrba, bor ili hrast. I dok o vrbama i nema neko mišljenje (“Willows ain’t my kind of tree/ They’re not a source of love for me”), borovi su mu prihvatljiviji sa svojim čudesnim mirisima, večnim zelenilom, mekanim iglicama i božićnim ozračjem.

Ali, zasečeš li im koru – ulepićeš se i postati odjednom svestan koliko su usamljeni i krhki. A naš junak veli da mora voleti jače drvo (“They’re lonely and that’s what ain’t for me/ I need to love a stronger tree”). I tako, snaga i strpljenje hrasta, mesto su gde njegova ljubav prebiva. Vredi razmisliti.

LEKCIJA DRUGA: GLEDATI ČUDOVIŠTU U OČI

Žene su čudo neobične religije Bonija “Prinsa” Bilija. Možda je Rise and Rule (She Was Born in Honolulu) posvećena u celini njegovoj majci, umetnici Džoan Oldem. Možda u ovoj numeri on odaje počast i svojoj supruzi i majci svog deteta Elzi Hensen. Možda je ovo oda svim ženama sa stavom, koje su skupo platile posedovanje sopstvene ličnosti. Ali je lepo znati da postoje dame što gledaju čudovištu pravo u oči i saopštavaju da njihova deca neće osetiti majčinu patnju, nego baš naprotiv: “She looked a monster right in the eye/ She said my children won’t see me suffer/ They’ll see me rise and rule before I die”.

I nastavlja tu karnevalsku apokaliptičnu žensku nit dalje u Crazy Blue Bells dodajući joj sablasnu južnjačku notu jedne Flaneri O’Konor: “My hand on my mother’s hand/ And her hand on my daughter’s/ My daughter’s hand on the hand of who/ Will lead us into slaughter”.

Kada se Boni “Prins” Bili u završnoj Good Morning, Popocatépetl sumorno zapita na kraju još jednog puta: “Now that I know/ What’s right and what’s wrong/ May I just do it all over again?”, nema nam druge nego da ga razumemo.

Njegova odluka da bar jednom dnevno bude ruka Božjeg gneva (“Denigrate failing/ And obviate flailing/ Everyone must flail at least once a day”), čini se kao pesnička figura. Ali, niko zaista sa ovim tipom ne može biti sasvim siguran.