Gledanje pre 20 godina objavljenog „American Life“ spota – od početne komične zgranutosti nad tim koliko naš svet trenutno liči na ovo skoro pa prastaro Madonino delo – završilo se konsternacijom pred činjenicom da su ratovi uvek isključivo spektakularna dimna zavesa za sve ono što će uslediti kasnije. Detence iz spota možda će se i samo jednom latiti puške ili kakve eksplozivne naprave
“Ono što najviše volim kod nas i naših odnosa unutar benda jeste to što nema nekog stereotipnog definisanja i karakterisanja prema rodu i polu. Doprinosi i uticaji su često složeniji i ne bih baš tačno znao da odredim koji je čiji doprinos. Raduje me što je s vremenom sve manje egzotizacije pozicije žene u bendu, gde je neko u publici srećan samo da vidi ženu sa gitarom”
Kada Arudž Aftab zapeva svojim vanvremenskim glasom, toliko senzualnim, višedimenzionalnim i oslobođenim svake sputanosti – izazivajući u vama pometnju do srži – onda dalja objašnjenja više i nisu potrebna
Ako uopšte postoje Vonegatovi “džepovi anarhije”, onda se oni sasvim sigurno nalaze u farmerkama rok poetesa. Svaka od njih obznanila je svoje prisustvo na sceni izručujući sadržaj upravo tih misterioznih čulnih spremišta pred publiku, kao deo obreda inicijacije u pleme slobodnog ženstva
I sve najgore što mi se desilo – neka se desilo I sve najbolje što se desilo – neka se desi ponovo (Kanda, Kodža i Nebojša, Sad mi je dobro)
To find our resonance where we do connect (Björk, Atopos)
