Muški život (specijal)
Muška Nova godina"U novoj godini svi ćemo biti gospodini" —Jedna moja komšinica
"U novoj godini svi ćemo biti gospodini" —Jedna moja komšinica
Šta se tu imalo suditi kad je stvar od početka bila jasna? Sa Najvišeg mesta odmah je rečeno ko je kriv i zašto, a sve ovo je samo gubitak vremena i para poreskih obveznika
Bio je to pravi coup de theatre: upravo pravosnažno na dvadeset godina osuđeni ratni zločinac usred sudnice vadi flašicu sa otrovom i ispija je. Slobodan Praljak, čovek sa tri fakultetske diplome (prave), poznati reditelj koji je dogurao do generala Hrvatske vojske oduzeo je sebi život u znak protesta protiv Haškog tribunala, pred sudskim većem i u direktnom TV prenosu. To se retko dešava
Prvostepena presuda Haškog tribunala Ratku Mladiću biće izrečena dan pre nego što ove novine budu u vašim rukama, u sredu 23. novembra, baš nekako oko dvadesetogodišnjice potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Možda je to slučajno; možda i nije. Bilo kako bilo, Dejton ima ključni značaj za dalji život Ratka Mladića, Radovana Karadžića i još nekih ljudi koji u ovu priču ne spadaju, mada bi trebalo
Policijski sindikat Srbije skrenuo je pažnju javnosti na izmene i dopune Zakona o policiji, koje su došle do faze zakonskog predloga. Direktor policije Rebić teši nas da policiji možemo da verujemo. Za to vreme predviđaju se veoma zanimljiva nova ovlašćenja policije i proširuju postojeća
(Boris Rašeta: Staljinovi ubojice, Tito i Krleža; 24 sata, Zagreb 2017)
Na izlive grandomanije mislili smo da smo navikli, ali ovo je korak napred: budući (sada već valjda i sadašnji) predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić setio se, inspirisan valjda Donaldom Trampom, da svoju prezidencijalnu zakletvu položi s rukom na Miroslavljevom jevanđelju (na slici) – od svih knjiga. Hoće to od mnogo gledanja televizije
Iznenadna smena direktora FBI-ja Džejmsa Komija na izvestan način podsetila je na ulogu najvećeg majstora tajnih službi posle Žozefa Fušea – ili čak većeg od njega – Džona Edgara Huvera. Obojica – i Komi i Huver – otišli su u kritičnom političkom trenutku, s tim da je Huver umro, a Komi smenjen na brzinu
Svako malo javlja se poneka politički pornografska priča o oružju – samo što tog oružja nigde nema. Ako ga i ima, ili nije ničije, ili ne postoji, ali važno je da se priča vucara po medijima
Beogradu kao da je malo nepotrebnih i apsurdnih spomenika. Sada se Aleksandar Vučić zbog nečega setio da diže spomenik Nemanji baš nekako tamo gde se nalazi zaštićeno arhitektonsko dobro – zgrada Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, na uglu Nemanjine i Kneza Miloša
Opet se podgreva bajata priča o trgovini oružjem na Balkanu, ovoga puta iz trenutno političkih razloga, mada nema ničeg novog, niti će biti. "Epohalna otkrića" stara su četvrt veka, sve znamo – osim onih koji su zaboravili, a ne treba im ni zamerati, jer je sve to samo običan hohštapleraj. Trgovina oružjem uvek je tu, legalna ili ilegalna sasvim je svejedno, i nije jasno zašto se sada od toga prave scene
Posle tri nedelje histerične dernjave i nabusitih prenemaganja, što je sve bilo ne samo nepotrebno, nego i štetno i sramotno, dobili smo izveštaje Vojske o toj nesreći. Već se dade naslutiti u kom pravcu vodi ova nova histerija: sa najdubljim žaljenjem i veoma preko volje za nesreću će biti optužena posada helikoptera, oni koji su i dalje "naši heroji". Izveštaji Vojske, međutim, ukazuju na još neke detalje čiji splet je doveo do sticaja okolnosti iz kojih je nesreća proistekla
Pretnje uvođenja obaveznog služenja vojske u Srbiji i u Hrvatskoj spadaju u unutrašnju politiku, a ne u politiku odbrane. Dva nacionalistička režima osećaju gubitak kontrole u društvu; mlađe generacije malo su se razularile i stiču razne ideje; treba ih uterati u red i stegu. Šta je bolje od vojnog roka
Beogradu je bio kriv jer je spasao 280 vojnika JNA i odbio da ubija civile. Zagrebu je zgrešio jer je legitimno branio napadnutu kasarnu. Šta je zgrešio Ljubljani, nije jasno. Za pošten svet, Vlado Trifunović će ostati upamćen kao simbol modernog junaštva i modernog mučeništva
Niko normalan u današnje vreme ni ne sanja da ima nešto protiv policijske države; živimo na policijskoj planeti. Jedna je stvar kad je policijska država ozbiljna, a druga kada je šljampava i brljiva. Dva do sada nesporna policajca zaglavila su pritvor od 30 dana samo zato što su podneli krivičnu prijavu upravo zbog šljampave i bespotrebno brljive policijske hijerarhije u MUP-u Srbije
Čim krene podgrevanje priče o "političkoj pozadini" atentata na premijera Đinđića, neki izbori su na vidiku. Ovoga puta reč je o skarednim i opscenim pokušajima da se, kao i ranije, podrije pravosnažna presuda, relativizuje ono što svi vidimo i znamo i unese konfuzija u javnost
Još je bio usred pakovanja za povratak kući, a već su mu spremili poziv za informativni razgovor. Šta je to bilo toliko važno? Zašto ga nisu dočekali na aerodromu i priveli ga odmah, čim je sleteo? Jedino važno i najvažnije bilo je to što su Vuka Jeremića u odsustvu već bili izvikali za kandidata za predsednika Republike, pre nego što je bilo šta o tome imao da kaže. Posle je rekao, a bolje bi bilo da nije
Početkom marta 1990. jedno ubistvo u noćnom klubu u Beogradu pokrenulo je niz događaja koji sada kulminiraju u izvesnoj prvostepenoj presudi belgijskog suda. Tada je slučaj bio tumačen kao lokalni obračun službi bezbednosti i policije; danas ponovo otvara priču o Udbinim likvidatorima u inostranstvu
Posle Nebojše Krstića, koji je dužio Teofila Pančića, sada se pojavio i Ištvan Kaić koji duži "Vreme", Miloša Vasića i NUNS, ako ne i više. Obojica sprovode očigledno uglavljenu strategiju: da je svaka kritika Aleksandra Vučića maltene podrška mogućem atentatu, jer da je tako bilo i u slučaju Zorana Đinđića, što je laž. Iz kojeg trusta pilećih mozgova ova strategija potiče jasno je: i po sadržaju i po žestini koja treba da nadoknadi nedostatak argumenata
Kad neko pronađe sanduk za koji će se ispostaviti da je pun oružja u Jajincima, baš nekako usput do porodične kuće Aleksandra Vučića, pa to prijavi policiji kao sumnjiv predmet, procedura za postupanje znatno je drugačija od onoga što se desilo. Umesto da se tome priđe kriminalistički, prišlo se propagandno, što nije prvi put. Premijeru je u Hamburgu to iz nekog razloga bilo smešno
U ponedeljak uveče, na još jednoj vanrednoj konferenciji za novinare – sasvim nepotrebnoj, štaviše štetnoj – premijer Vučić se još jednom ugruvao bez potrebe. Nije rekao ništa osim suvišnih kleveta, nejasnih aluzija i uopštenih pretnji, kao i obično, nažalost. Opet se svađao sa novinarima, obećavao nešto u vezi s nečim drugim, neodređeno, pazeći da negde ne kaže nešto konkretno – osim što je optužio jednog čoveka da je "engleski špijun", što je prošlo bez komentara. To mu nije trebalo, sve zajedno; bolje bi mu bilo da tu konferenciju nije ni sazivao, kad već nema šta da kaže
Da je vojno pravosuđe 2004. postupilo po pravilima kriminalističkog zanata i pošteno, znali bismo odmah ko je ubio dvojicu gardista u kasarni na Topčideru. Ali tu su druge neke sile bile na delu, a o tome i dalje ništa ne znamo, niti ćemo saznati, kako stvari stoje
Samo nam je još to falilo. Pravi hladni rat, kao iz šezdesetih: uhvatilo špijuna, nadigla se galama, čovek priznao, dobio tri godine i šta sad? Ono što nismo doznali – niti ćemo – jeste šta je to čovek špijao, s kim je bio na vezi, je li radio sam i već sve što u takvim hladnoratovskim pričama ide
Što ne ide brojnošću, ide lukavstvom. Policija se prošle nedelje našla u ozbiljnom taktičkom problemu: kako u zgradi od 14 spratova i 90 stanova naći čoveka koji je u nju utrčao s pištoljem u ruci. Nije bilo lako, ali je uspelo
Ko s Tuđmanom tikve sadi, završi u nemačkom zatvoru. Zdravko Mustač i Josip Perković, bivši načelnici jugoslovenske i hrvatske državne bezbednosti, ljudi koji su 1989. i 1990. uveliko pomogli dolasku na vlast Franje Tuđmana i HDZ, i kasnije pod njegovim režimom obavljali veoma osetljive poslove iz oblasti bezbednosti, dobili su u prvostepenoj presudi Višeg zemaljskog suda u Minhenu – doživotnu robiju. Tamo su ih oterali upravo oni ekstremni hrvatski emigranti kojima su omogućili povratak u zemlju, dali pasoše i nameštenja. A zašto? Zato što su nekada davno dali ubiti emigranta Stjepana Đurekovića...
