foto: ap
Bio je to pravi coup de theatre: upravo pravosnažno na dvadeset godina osuđeni ratni zločinac usred sudnice vadi flašicu sa otrovom i ispija je. Slobodan Praljak, čovek sa tri fakultetske diplome (prave), poznati reditelj koji je dogurao do generala Hrvatske vojske oduzeo je sebi život u znak protesta protiv Haškog tribunala, pred sudskim većem i u direktnom TV prenosu. To se retko dešava
„Slobodan Praljak nije ratni zločinac!“ uzviknuo je čovek govoreći o sebi u trećem licu jednine, što je čest slučaj kod hrvatskih političara sa desnice. To su mu bile poslednje reči, očito namenjene istoriji; iz flašice koju je nekako ušvercovao popio je kalijum cijanid, otrov brz i smrtonosan. Preneli su ga u sudsku ambulantu i nije jasno gde je smrt nastupila; to je druga priča.
Javna samoubistva relativno su retka, pogotovo tako demonstrativna. Da, svi se sećamo budističkih monaha koji su se spaljivali po Vijetnamu; sećamo se i Jana Palaha u Pragu. Naravno da se sećamo i Vlajka Stojiljkovića, bivšeg ministra unutrašnjih poslova Srbije, koji se demonstrativno ustrelio na ulazu Narodne skupštine 2002. godine pošto je konačno usvojen Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom pod čiji bi udar pao. Njegov prethodnik Zoran Sokolović ustrelio se diskretno, u autu u dvorištu vikendice. S tim u vezi je i nezaboravna slika Aleksandra Vučića koji sa nepriličnim trijumfom na istom mestu čita Stojiljkovićevo oproštajno pismo. U slučaju Slobodana Praljka bili smo pošteđeni takvog neukusnog spektakla – što ne znači da neće biti još goreg u subotu kada telo stigne u Hrvatsku.
RAZREŠENA DILEMA: Samoubistvo Slobodana Praljka, naime, već se na nacionalističkoj desnici nemilosrdno eksploatiše. Istoga dana na podnožju spomenika banu Jelačiću pojavio se njegov portret i počela je trka u pohvalama pokojniku: vitez, heroj, domoljub, žrtva antihrvatskog suda, maltene blaženik. Don Anđelko Kaćunko, ekstremni klerofašista iz Vojnog ordinarijata Crkve u Hrvata, prelat koji je i za Kaptol preterao, pa su ga prognali u Otočac, već se javio sa idejom da se Praljka maltene odmah kanonizira (santo subito) kao velikomučenika za hrvatsku stvar i veru. Tu se, doduše, javlja jedan doktrinarni problem: sveta matera Crkva, naime, nikako ne odobrava samoubistvo, štaviše, smatra ga smrtnim grehom, pa samoubicama uskraćuje posmrtne obrede i osvećenu zemlju. Dileme Crkve u Hrvata – na njeno olakšanje – razrešio je sam Praljak, kako se ispostavilo: u svom pismu-testamentu zahtevao je da ga se spali u porodičnom krugu, a da se pepeo prospe po Mirogoju. To nas neće poštedeti cirkusa i nekrofilnih spektakala kad telo stigne…
Odakle jedan pozorišni reditelj u Haškom kazamatu?
PREDRATNA I RATNA KARIJERA: Slobodan Praljak (1945) rođen je u komunističkoj porodici u Mostaru. Otac Mirko Praljak bio je strašno važan oznaš i udbaš, strah i trepet Zapadne Hercegovine. „Svaki dobar Hrvat bolje da se odmah preda prvom milicajcu, samo da ne padne šaka Mirku Praljku“, govorili su Hercegovci. Ni dva strica nisu bila daleko: jedan je bio upravnik zatvora u Mostaru, a drugi je 1980. peške došao iz Čapljine na Titov pogreb. Ljudi koji su ga dobro poznavali kažu da je tokom odrastanja i sazrevanja razvio jak unutrašnji otpor prema porodici; da se družio se decom žrtava svog oca; da je sve radio njemu iz inata. Bistar i vredan mladić, u Zagrebu je diplomirao prvo elektrotehniku, pa sociologiju i na kraju režiju. Prve znake nacionalizma ispoljio je tek tokom Maspoka, Hrvatskog proljeća, kako se to danas zove, 1971, kažu ljudi koji su bliže poznavali. Kažu i da nije bio etnički isključivi, već više politički nacionalista: mislio je da se sa Srbima treba dogovoriti kao svojevremeno (1868) s Madžarima i podeliti se mirno.
Sve do 1991. Slobodan Praljak bavi se režijom dosta aktivno i u pozorištima uspešno: ima bar četiri režije koje su bile jako hvaljene i dva solidna, ali prosečna filma. Ivan Džidić, Praljkov drugar iz Mostara, dan-danas se seća njegovih režija u mostarskom pozorištu gde je radio i prijateljevao s njim. Kasnije će Praljak Džidića nazvati izdajnikom, špijunom CIA i Sorosevim plaćenikom jer se drznuo da dovede u pitanje hrvatsku politiku oko Herceg Bosne; ali to je kasnije (uostalom, nije mu ni Džida ostao dužan…).
Praljak se 1991. naglo (po mišljenju poznanika i prijatelja) radikalizirao. Uz Miru Međimurca i Svena Lastu bio je među pozorišnim ljudima koji su odmah pristupili hrvatskim oružanim snagama: Međimurec je osnovao „propagandnu bojnu“ od glumaca, pevača i pesnika, pa su išli da bodre trupe po terenu; Lasta je postao snajperist, a Praljak vojskovođa. Uzgred, nije služio vojsku u JNA, jer se nekako bio izvadio. Bilo kako bilo, prve akcije imao je oko Sunje i odatle ubrzo izlazi kao pukovnik, što je čak i za Hrvatsku vojsku malo brzo.
Po prirodi stvari ubrzo ga prekomanduju u HVO 1992. kad je šejtan došao po svoje u Hercegovini. Formacijski u HVO, ali politički potčinjen Zagrebu, Tuđmanu i Šušku, Praljak se angažuje u udruženom zločinačkom poduhvatu čija su žrtva hercegovački Muslimani-Bošnjaci, u etničkom čišćenju, to jest. Već je uveliko general; dobro, barem ima tri diplome, za razliku od nekih drugih generala koji su diplome dobili pouzećem. Detalje imate u haškoj pravosnažnoj presudi.
TALAČKA POLITIKA: Posle Dejtona, Praljak se vraća u Hrvatsku gde dobija neku ceremonijalnu generalsku sinekuru – sve dok hrvatska država nije odlučila da se ratosilja tih kompromitantnih Škutora (zapadni Hercegovci) i džumle ih isporuči u Hag, pa neka oni vide. Projekat Herceg Bosne otišao je ravno u slivnik, odakle danas pokušavaju da ga upecaju i izvade braniteljske udruge i Dragan Čović – kao „treći entitet“, što je i bila prvobitna ideja Mate Bobana i Radovana Karadžića. Bio je to skoro pa sasvim uspešan pokušaj da se od Haga spasu hrvatski generali, ali duža je to priča. U svakom slučaju, „treći entitet“ je opet u opticaju kao ideja, ovoga puta uz podršku Mile Dodika, kome se ljulja ispod noga.
Od svega toga šestorici čelnika Hrvatske republike Herceg Bosne nije bilo nimalo lakše. Podrška iz Hrvatske bila je verbalna i licemerna, jer su određeni za žrtvene jarce, pa se stvar tako i završila.
Sada se – podjednako licemerno – u Hrvatskoj indigniraju, zgražavaju i ibrete nad presudom „hrvatskim uznicima“ iz Herceg Bosne, u čemu im Praljkova tragedija dodaje na dramatici. Predsednica Republike Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović hoće da od Saveta bezbednosti UN traži reviziju haške presude šestorki, kao što i Ivica Dačić hoće Savetu bezbednosti da tuži Interpol. Takve knjige žalbi tamo, nažalost, nema. Andrej Plenković, premijer, polako je spustio pritisak, sasvim racionalno. Njemu smetaju delovi presude iz kojih ispada da je cela ta herceg-bosanska bruka i sramota bila samo deo udruženog zločinačkog poduhvata na čijem su čelu bili Tuđman i Šušak, što ovu hadezeovsku vlast jako svrbi, a braniteljske udruge koje su ovladale Hrvatskom i drže je kao taoca, dahću im za vrat. Tako je to kad pustite pevca u kuću, a on vam se popne na glavu…
Sačekajmo subotu i nekrofilni cirkus oko Praljkovog ispraćaja, pa će se sve polako smirivati.
Nepreglednu i depresivnu listu posledica globalnog zagrevanja u Srbiji u hladnijoj polovini godine možemo da guramo pod tepih, ali već u junu, kada se ponovo vrati osećaj da nešto debelo nije u redu, vreme je da se suočimo sa činjenicama i zapitamo koliko je stanje loše, radimo li išta na umanjenju štete i dokle možemo ovako
Medenica se vlastima Crne Gore i Srbije, koje su glavna meta njegovih sadržaja, ne obraća kao da zna nešto što oni ne znaju, nego kao da zna ono što oni žele da sakriju. Kako je moguće da u Srbiji 2026. godine deo javnosti smatra prvostepeno osuđenog begunca pouzdanijim izvorom informacija od bilo koje institucije, pa i predsednika države
Biljana Nikolić, novinarka “Vijesti”, kaže za “Vreme” kako je jasno da Miloš Medenica ne deluje samostalno. “Te strukture očito imaju interes, a i hrane ga obavještajnim podacima. Fenomen ‘Medeni’ postaje neka vrsta gerilskog formata, u kojem se plasiraju informacije na osnovu kojih se može pretpostaviti ko bi sve mogao da ima korist, kao i šta su motivi takvog djelovanja”
Sva istraživanja koja smo do sada videli ukazuju na to da prvi put postoji mogućnost da vladajuća koalicija ne osvoji većinu u parlamentu, a odluka će verovatno biti doneta u narednim mesecima, u zavisnosti od stalnog merenja rejtinga i pozicioniranja protivničke strane
Vladajuća Srpska napredna stranka gubi podršku birača, ali se još uvek ne zna kada će, i pored brojnih najava predsednika, biti raspisani izbori, ko će biti na studentskoj listi, te kakva može da bude uloga opozicionih stranaka koje (ne)će podržati studentsku listu? Pitanja je mnoštvo: da li se studentska strategija može nazvati keč-ol? Po čemu se onda, u svojoj suštini, razlikuje od keč-ol pristupa SNS-a? Koje su prednosti i mane toga? Koliko je jedan front nužan u okolnostima borbe protiv režima poput ovog? I ako njega nema, šta onda
Kako je informativni razgovor sa Zdravkom Ponošem probio dno beščašća? Imaju li opskurni likovi iz Informera policijske značke, a policajci legitimacije Informera ili to dođe na isto? I zbog čega kmeči Visoko javno tužilaštvo
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
