Kako je predsednik Aleksandar Vučić, pokušavajući da uz posredstvo SAD normalizuje ekonomske odnose sa "privremenim institucijama u Prištini", dozvolio da Srbija bude uvučena u jedan od najdugotrajnijih sukoba na Bliskom istoku i još pride, posle onolikog lobiranja srpske diplomatije za povlačenje nezavisnosti, dao svoj blagoslov da Izrael prizna Kosovo kao samostalnu državu
Dijalog o kosovskom problemu vratio se u Brisel, nakon što je privremeno zglajznuo u Vašington. Najave da bi "konačan sporazum" mogao da se postigne brzo, već su toliko puta viđene. Nasuprot Ričardu Grenelu, kojeg su zanimali politički poeni za svog šefa Donalda Trampa, Evropska komisija možda zaista radi na rešenju, ali joj baš i ne ide
Da ovakvi sastanci nemaju nikakvog značaja, ne bi bili ni organizovani, a američki predsednik ne bi potrošio čitavo popodne (samo dva meseca uoči izbora) zamajavajući se sa ljudima čija imena, funkcije, pa i probleme njihovih država suštinski i ne poznaje
Ako se nešto ne promeni u metodologiji pregovaranja u vezi s normalizacijom odnosa Beograda i Prištine, na Kosovu i Metohiji za dvadesetak godina više neće biti Srba. Ništa od dogovorenog do sada u Briselu, čak ni ovo poslednje u Vašingtonu, nije pomoglo njihovoj stabilizaciji kao ravnopravnog naroda na Kosovu, već suprotno
"Ne verujem u interesovanje Vučića za dogovor i mislim da je ovo sada sve u svrhu kreiranja pozitivnih percepcija kod međunarodne zajednice. On će sve uraditi da se proces pregovora raspadne da bi i dalje jahao na ovoj temi, a u tome će mu najverovatnije pomoći i kosovska politička scena. I kod nas postoji ta politička klasa koja ne zna kako bi živela da ne postoji pretnja od Srbije i mogućnost prodavanja patriotizma"
Važno je imati na umu da, bez obzira što je Vašingtonski sporazum po svoj prilici čisto politički instrument, on može imati ne samo negativne spoljnopolitičke, već i ozbiljne međunarodnopravne posledice
Kako se predsednik Srbije predstavio kao pravi rijaliti igrač? Zašto je bolje da ga Marko Đurić ne brani od Marije Zaharove? Da li su Vučiću bili važniji susret s Trampom i objave na društvenim mrežama od onoga što je potpisivao? I čime je sam doprineo da postane koloritna ličnost kojoj se smeju iza leđa
Američki predsednik rekao je da se upravo dogodio "istorijski sporazum" koji je "svet učinio bezbednijim". Vest je obišla svet. Reči predsednika SAD odjekuju, pa bio on i Donald Tramp. Drugo je pitanje šta je to što su potpisali Vučić i Hoti u Ovalnom kabinetu – da li je reč o međunarodnom ugovoru ili razmeni pisama o namerama? Ko se tu s kim dogovorio i o čemu, da li je ono što je potpisano obavezujuće ili nije
Osetili smo dašak kakve-takve slobode, uplašili se od njega i povukli se u dobro poznato zagušljivo stanje u kojem smrdi, ali je toplo. Slično je i drugde po Jugoslaviji, a nije bolje ni u dobrom delu Istočne Evrope
Zašto korona i veliki pad prodaje stripova koji ona podrazumeva ne utiče na izdanja iz osamdesetih, poput Povratka Mračnog viteza Frenka Milera
O balkanskom opusu reditelja Olivera Frljića, čije predstave istražuju niske istine ovdašnje sredine
O bajkolikim dvorcima Novog Bečeja i jedinstvenoj kolekciji traktora u Muzeju Žeravica, o njihovoj sudbini i o nama
Otvoren je treći Kaleidoskop, pet nedelja kulturno-umetničkih programa na Velikom Limanu, mestu gde se susreću industrijsko nasleđe Novog Sada i savremeno stvaralaštvo mladih umetnika
U Beogradu, godinu dana od mog prethodnog boravka, stvari su samo malo raspadnutije nego ranije. Beton se kruni i lomi, fasade deluju musavo, po ulicama su rupe prepune ustajale vode, đubreta, lišća. Pukotine, pukotine i siva vrelina svuda, a s druge strane – novo, novo, novo, bleštavo i hladno
Da li je zaista bio potreban ovoliki stepen pripovedno-dramuturške akrobatike, odnosno, da li je ova, u svojoj biti ipak evidentno rudimentarno postavljena priča zaista zahtevala toliko vratolomije
Vidi se da je publika željna direktnog susreta sa glumcima, sa pozorištem, vidi se da publika želi svoj civilni život nazad
Opera Sedam smrti Marije Kalas je donekle i didaktički muzičko-scenski spektakl kojim Marina Abramović maestralno pokazuje Kalasovoj i ostalima kako se ona u različitim svetovima (iz)borila sa svojim smrtima, životima, usponima, padovima i nesrećnim ljubavima i kako je proizvela te večne teme u glavne impulse svojih umetničkih radova
"Proza je samo mlađa sestra poezije, vremenski razvučeno pevanje i pripovedanje kao svojevremene raga rok psihodelične mega-etide grupe Grejtful ded, samo s nešto manje improvizacija i više raznovrsnog garnirunga na tacni. I kao i svaka poezija, ni proza ne sme da bude dosadna, jer to je smrtni greh pisanja bar koliko i smrtni čas čitanja"
"Pandemija je sa sobom donela neizvesnosti i strah kod starijih – strah da li će imati dovoljno novca, hrane, strah i neizvesnost povezane sa rizikom od infekcije i kako će to uticati na njihovo zdravlje, strah da će infekcija dovesti do potencijalnog smrtnog ishoda, zatim neizvesnost koliko pandemija može trajati, ali i u vezi sa finansijskom sigurnošću starije osobe kao i njene porodice. Drugi problem kao posledica izolacije je svakako usamljenost. Pa sada govorimo o ‘epidemiji usamljenosti’ kod starijih osoba"
Pandemija je pružila mogućnost da se kao društva preispitujemo – gde smo, kakvi smo jedni prema drugima, da se podsetimo šta je u životu važno, a šta sporedno iako se nameće kao glavno. Ta refleksija bi svakako morala da obuhvati i odnos prema starosti kao takvoj i prema starijim sugrađanima
"Imamo kulturu starenja, nažalost obeleženu predrasudama i stereotipima o starijima i starenju. Ljudi uglavnom ne žive svoju starost već uverenja o starosti i često ispunjavaju tuđa očekivanja, što posebno važi za žene"
Empatija prema starim licima je izostala od članova porodice koji ih, pod izgovorom da ih ne zaraze, retko posećuju. Empatija je izostala i od lekara, jer mnogi odbijaju da prime pacijente u ordinaciju, sve pokušavaju da završe putem telefona i sve čine da pacijent ne dođe na pregled. Izostala je empatija i države, jer kako se drugačije može nazvati insistiranje na neprekidnom izveštavanju, emisijama i priči samo o smrti i bolesti
Neko će možda reći da je taj totalni karantin za naše najstarije sugrađane bio neophodan u datim trenucima jer o virusu nismo dovoljno znali, a slike koje su stizale iz Kine, Španije ili Italije su bile strašne. Čak i ako se složimo sa tim, zbog čega danas, četiri meseca nakon što je vanredno stanje okončano, neko ko ima preko 65 godina treba da bude osuđen jer je u tom periodu izašao na ulicu? Jer da im je suđeno tada kada su "skrivili", to bi možda i imalo smisla na planu prevencije i poruke drugima da to ne čine. Međutim, koji je smisao osuditi danas penzionera koji prima 200 evra mesečno na novčanu kaznu koja prelazi iznos od 50 hiljada dinara
