40. Beogradski jazz festival
Sentimental(no) putovanjeSentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Na velikoj pozornici dočekao nas je originalni mix spontanosti rok-koncerta i uzdržanosti konceptualističkog performansa
Stari hitovi su, naravno, odmah razgalili šarenu publiku s dosta mladih, zvuk i light show na visini i bez naročitih digitalnih čudesa, projekcije na velikim ekranima taman (i s redovnim animacijama u formatu mob. telefona), pa je srce večeri zapravo i bilo tamo gde treba – u dinamici benda, grupice ljudi koja sve to uživo izvodi, diše muziku, što bi se novosrpski reklo, organski
Rođenog 1933. i odraslog u unutrašnjosti Engleske, s ocem koji je po pabovima svirao gitaru a kod kuće imao ploče na 78 obrtaja, Džona je rano privukao zvuk izvornih američkih izvođača i uz njihove ploče je sam učio gitaru, od 14. godine klavir kad ga se u školi dočepao, potom i usnu harmoniku
Nadirući od strane Zemuna, okupaciona sila kroz potpuri Ramm 4 i levičarsku Links 2-3-4 smesta vaspostavlja sopstveni nivo ilustrovanog heavy-metala: štektavi ritam, binarna dinamika, Tilov trbuhozborni vokal više rečitativni nego pevački; max precizno i glasno, sa 3 ne naročito velika ekrana kako bi do punog izražaja došao izvanredni light show (muzika za gluve, Lilian Rokson). Smenjujući kostimi i ekranizacija su friclangovski, Til/glavni lik uneretko tetura naokolo kao pacijent odbegao iz čekaonice doktora Frankenštajna
Ginis na stranu, nije ovo prevrat/pobeda urbanog duha, ali – Gitara nas je održala, njojzi hvala
Pre svega, nema daveža - kao i njegove prethodne dve, ovo je turneja najvećih hitova, ne promoviše najnoviji album ni oživljeno autorstvo Roda Stjuarta, ne oslanja se na masovno, veoma unosno recikliranje
Za promenu pokretljivija i često nasmejana, Josipa Lisac komotno i šarmantno vodila je kroz pesme i decenije, purgerskim bez prevoda, povremeno čak zanemarujući mikrofon; bez trunke samosažaljenja i bolećivosti, čak ironična na sopstveni račun
Standardni džez glavne struje / raznih razdoblja tokom celog festivala bio je retka prilika da se upijemo u instrumentalnu muziku koja još pomalo može da nas sakrije od spoljne ludnice na koju smo osuđeni. Parafraziraću ovog puta malo nategnut slogan BJF, Jazzscapes – od tih pejzaža, važniji su nam JazzEscapes
Gibonni pravi odrasle pesme, kroz njih je sazreo i to omogućava i svojim slušaocima. Ipak, neiživljena iz rane mladosti ostala je sklonost stadionskom roku, očitovana pretrpavanjem zvuka i bine
Toliko omladine moglo se okupiti i mnogo gorim povodom, a Buč Kesidi ima ozbiljne izglede da bude sve bolji. Na engleskom, lepše: Ima dosta prostora za poboljšanje. Malo li je, na sceni s toliko nepopravljivog?