Kada su oktobra 2025. godine počela preganjanja oko REM-a samo su duboko naivni i površno pametni ljudi mogli da poveruju kako će režim dopustiti konstituisanje nezavisnog tela koje bi radilo po zakonu. Režim se bio dvostruko osigurao: opstruirao je izbor devetog člana tog tela (nisu izabrali svog čoveka jer su pokušavali da zamažu oči Evropljanima), a od osam članova Saveta REM-a četvoro je pokazivalo puno razumevanja za Vučićeve vizije: Stevica Smederevac, Milan Petković, Miloš Garić i Snežana Miljković. Nezavisni članovi bili su (i ostali) Dubravka Valić Nedeljković, Ira Prodanov Krajišnik, Mileva Malešić i Rodoljub Šabić.
Dakle, u nedostatku devetog člana nijedna odluka nije mogla da bude doneta preglasavanjem: nema većine, nema odluke (ili, kako je to lepo formulisao drug Koba: nema čoveka, nema problema).
Kratka istorija slučaja
Četiri nezavisna člana osobe su od integriteta, te nema nikakve sumnje da su veoma dobro znali šta ih (ne) čeka. Znali su da neće biti u stanju da sprovedu nijednu zakonsku odredbu.
To je dovelo do komešanja na antirežimskoj sceni, nezavisni članovi su najpre dali ostavke, onda je režim ponovo počeo da muti vodu “autentičnim tumačenjem”, pa su se četiri člana vratila u sastav, pa je ponovo došlo do komešanja…
Pritisak da napuste REM bio je snažan, a Slobodan Cvejić, bivši član REM-a, poslanik i u tom trenutku visokorangirani član partije Srbija centar – SRCE, eksplicitno je rekao da je besmisleno sedeti u tom telu jer se neće dogoditi ništa.
Na tu vrstu pritiska Rodoljub Šabić je, verovatno i u ime ostalih članova Saveta, odvratio da članstvo u REM-u dopušta makar da se neke stvari kažu javno. Nezavisni članovi nisu se povukli.
Posledice
A onda je režim pao i, odjednom, zavisni članovi REM-a su počeli da daju znake života, čak u toj meri da su se usudili da glasaju za izricanje kazni inače nedodirljivom Informeru.
Čuda nema. Zavisni članovi su, vođeni elementarnim instinktom za preživljavanje, odlučili da raskinu veze s palim režimom i počeli da se ponašaju u skladu sa zdravim razumom i zakonom, te da, koliko god inače sve to bilo okasnelo, pokažu znake odgovornosti (to ih neće oprati, razume se, ali makar neće u istu fioku s Draganom J. Vučićevićem). U tome, međutim, nema naročite priče.
Poenta je drugde. U ono četvoro članova koji su istrpeli svašta i od “naših” i od “njihovih”. Mnogo je bilo lakše izaći iz “kužnog” prostora i malo ko bi im to mogao zameriti. Ako ništa ne možeš, bolje se povuci.
Ali ljudi su ostali jer su odlučili da se bore. Kao i opozicioni poslanici u skupštini koju vodi Ana Brnabić, uostalom.
A onda je režim pao. Ne bi raščišćavanje medijskog prostora krenulo ovako brzo i ovako efikasno da u trenutku pada ti ljudi nisu sedeli u REM-u. Možda bi se zavisni članovi i sami dozvali pameti, možda i ne bi, ko to zna, a nije više ni važno. Ovo četvoro ljudi je povuklo, stvorio se vir i evo ga sada Informer – proizvod vrhunskog zla – nestaje u zakonskom vrtlogu, da se, nadamo se, otud nikada ne vrati.
Naravoučenije
Dubravka Valić Nedeljković, Ira Prodanov Krajišnik, Mileva Malešić i Rodoljub Šabić nisu digli ruke od politike (od javnog prostora, ako tako zvuči bolje). REM je bio proizvod režimske nepolitike i pratećeg nezakonja, proizvod čišćenja javnog prostora od svakog smisla.
Ovo četvoro ljudi, međutim, odigralo je hrabro. Rodoljub Šabić je, čak, po izlasku iz prostorija REM-a, posle izricanja kazne Informeru, doživeo da ga esenesovci vređaju (skandirali su mu da je ustaša, iako nijedan pošten ustaša ne bi prihvatio da ga uporede sa Šabićem), udaraju rukama i nogama. Ali i to će uskoro prestati, vratiće se te nesrećne spodobe ispod svog kamenja, a ovo četvoro ljudi ostaće kao primeri građanske upornosti i odgovornosti.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
