Čekati da The Black Keys dođe u vaš grad, osim u slučaju da živite na američkom Srednjem zapadu, prilično je uzaludno. Den Auerbah i Patrik Kerni kao da su zagubili pasoše pa domovinu napuštaju retko, a vraćaju joj se brzo.
Zbog toga je objava da The Black Keys kreće na evropsku turneju, ušuškanu između dve severnoameričke, obradovala fanove benda koji je pre samo 15 godina punio stadione i gostovao po najgledanijim američkim late-night emisijama.
The Black Keys više nisu tako veliki, ali i dalje znače onima kojima je gitara bliska srcu, pa je trebalo reagovati brzo i obezbediti karte na vreme. Kako dvojac iz Ohaja ne praktikuje da se zadržava u Evropi, broj opcija je bio ograničen – četiri koncerta u Engleskoj, dva u Nemačkoj, dva u Italiji i po jedan u Francuskoj, Španiji i Holandiji.
Konačan izbor je pao na Milano, u kome su nastupali u istoj dvorani dve večeri za redom.
Povratak u garažu
Dvorana ,,Alcatraz’’ se nalazi u severozapadnom delu grada, daleko od glamuroznih krajeva po kojima je svetska prestonica mode poznata, a u nju može da stane oko 3,500 posetilaca. U ovoj fazi njihove karijere, ,,Alcatraz’’ je sasvim dovoljan da primi iskrene fanove i poštovaoce benda iz Ohaja, pogotovo ako se uzme u obzir da je ovo bio drugi uzastopni nastup u istom gradu.
Koncert su Den Auerbah i Patrik Kerni otvorili svojevrsnim miksom pesama Thickfreakness, The Breaks i I’ll Be Your Man, nakon čega su im se na bini pridružili članovi pratećeg benda.
Već je prva numera u punom sastavu, I Got Mine, raspalila krcatu milansku dvoranu, a usledili su nekadašnji hitovi, Fever i Gold On The Ceiling, koji su atmosferu podigli na još viši nivo.
Bilo je jasno da nas čeka fantastična svirka, a ispostavilo se i da je koncertni prostor sasvim odgovarajući – možda su nekada svirali i pred desetinama hiljada ljudi, ali su bili i ostali bend koji pronosi slavu garažnog bluz roka, a to je muzika kojoj su manje dvorane prirodno stanište.
Ozvučenje je bilo savršeno, scenografija dovoljno jednostavna i autentična, a italijanska publika angažovana u meri da sve bude kako treba. Horski su se pevali refreni na planetarno poznatim Weight of Love, Gold on the Ceiling, Howlin’ for You i Little Black Submarines, ali se iskreno uživalo i uz manje popularne pesme poput Man on a Mission ili Just Couldn’t Tie Me Down. Bilo je u setlisti i žestokih obrada (You Got to Lose, I Wanna Be Your Dog) i emotivnih numera (Everlasting Love, She’s Long Gone), ali je repertoar delovao kao fantastično osmišljena celina, uprkos tome što su svirali stvari sa čak deset različitih albuma.
Čuvari vatre
U različitosti je i draž ovog benda. Den i Patrik, idejni tvorci i pokretačka snaga grupe, različitih su senzibiliteta, uprkos zajedničkom odrastanju i dugotrajnoj saradnji. Zbog drugačijih pogleda na budućnost, napravili su pauzu u radu benda od 2015. do 2019, ali su mu se vratili sa novom energijom koja je rezultirala sa šest novih albuma.
Poslednji u nizu (,,Peaches!) je izbačen ove godine, a sastoji se od deset obrada starijih bluz numera. Denu Auerbahu su inspiracija ponovo bili muzičari poput Vilija Grifina, Džuniora Kimbroa i Ar El Burnsajda, koji su nešto poznatiji postali tek u poznim životnim godinama, zahvaljujući maloj izdavačkoj kući ,,Fat Possum’’ koja je uradila ogroman posao na očuvanju istorije bluza.
Bluz prosto nije komercijalan muzički pravac, o čemu svedoči upravo karijera The Black Keysa. U početnoj fazi stvaralaštva su zvučali kao fantastičan andergraund bluz rok bend, ali su planetarnu popularnost dostigli albumima ,,Brothers’’ i ,,El Camino’’, dodajući primese popa na prepoznatljivu osnovu.
Ovi su dani u dalekoj prošlosti, ali Den Auerbah i Patrik Karni kao da ne žale za njima. Ne jure za naslovnim stranama, stadionima i vrhovima top-listi, već jednostavno uživaju u muzici, ne razmišljajući o nezasluženo oštrim kritikama i skromnim ocenama ,,specijalizovanih’’ muzičkih magazina. Sviraju ono što vole, a nastupaju taman koliko smatraju da je dovoljno.
Na vrhu je bilo lepo, ali je povratak korenima još lepši.
Usamljeni dečaci
Stoga je prikladno što je naslov najvećeg njihovog hita Lonely Boy, ujedno i numera kojom završavaju nastupe na ovoj turneji, uz potpunu ludnicu u publici.Publika je u Milanu, kao i u ostalim gradovima u kojima su nastupali, puna dva sata uživala u fantastičnoj listi pesama koje su izveli Den Auerbah (gitara, vokal), Patrik Kerni (bubanja) i još četvorica muzičara među kojima treba istaći fenomenalnog Barija Kadogana.
Bilo je surovo, bučno, na momente i emotivno, ali u svakom trenutku dosledno stvaralaštvu i nasleđu ovog benda. Nije bilo velikih reči kakve očekujemo od muzičara u poslednje vreme, niti bitnih političkih poruka, već ,,samo’’ dva sata fantastične svirke.
Nije tome razlog kukavičluk The Black Keysa, jer su hrabrost dokazali vrativši se svom izvornom zvuku, već ubeđenje da je njihov svet – svet u kome je tradicionalni bluz nastao i razvijao se – svoju bitku već izgubio.
Bez velikih reči, osim onih u svojim tekstovima, The Black Keys su započeli i završili milanski nastup. Broj ljudi, njihova energija i količina ljubavi koju su bendu iskazali, jasno su potvrdili da je bluz još uvek živ, uverljiv i važan.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
