Srbi i crna hronika: Iju, naopako, vidi šta se dešava

Miloš Ž. Lazić tek je počeo svoju novinarsku karijeru kad je, u decembru 1993. godine, Ilija Vujić Bumbar upao u stan u Pohorskoj ulici da opljačka pare koje su onde navodno bile. Ubio je ženu, njenog 13-godišnjeg sina i psa.

Laziću je dopalo da o tome izveštava i odlično se pokazao – pa je iz Beogradske rubrike prešao u crnu hroniku. Kaže, u vreme bez interneta radilo se „lakše i sporije“. Posle je bio svuda pomalo, najduže u Glasu javnosti, onda u Kuriru i Srpskom telegrafu, a sada je na portalu nova.rs.

Lazić za našu njuzleter redakciju priča o tome zašto narod voli crnu hroniku, koliko je to danas jurnjava za klikovima i gde se ipak završava tabloidno, a počinje ozbiljno novinarstvo.

VREME: Kada se zapatila crna hronika u našim medijima?

Miloš Ž. Lazić: To je fenomen koji je vrlo brzo osvojio tržište devedesetih. Raspala se stara država i sistem vrednosti i pojavili su se neki momci, interesantni i građanima i medijima. Nisam nikad voleo izraze poput „samuraji sa vrelog asfalta“, jer to su samo ubice i secikese, ali pisanje o njima je prodavalo novine.

Tako su publika i mediji hranili jedni druge tematikom u vreme bede, beznađa, užasa – pisalo se i čitalo o ljudima sa dobrim automobilima, kojima niko ništa ne može. Pogotovo mlađoj publici to su postali maltene uzori, što je bilo potpuno pogrešno. Policija je u jednom trenutku prestala da funkcioniše i da se bori protiv toga, a kriminalci su, samo radeći svoj posao, već bili povezani sa vladajućim strukturama.

Ali, nije samo kriminal. Vesti su postale i strašne ali svakodnevne stvari, poput saobraćajne nesreće ili da je nekog udarila struja…

Mislim da je to gadna stvar, posebno običaj da novinar odlazi u porodicu. Zamislite, neko mlad pogine u saobraćajnoj nesreći pa šalju novinara da pita roditelje kako se osećaju. Pa kako može da se oseća neko ko izgubi dete? Sa internetom se još sve ubrzalo i još je gore.

To je izmišljotina lenjih urednika. Tržište diktira uslove rada – umesto da mediji gledaju da oblikuju publiku, dešava se obratno. Od nas su nekad tražili da se slika leš, rane, užasi… to smo zvali „karijes šestica“ jer je toliko zadiranje u detalje traženo.

Tako nešto ne ruši samo pravila struke, nego i moralna pravila… slikaju čoveka koji gori u automobilu ili ugljenisani leš. Svi ti ljudi imaju porodice, prijatelje… Ide se na izazivanje najnižih emocija.

Jeste li nekad odbili zadatak?

Jesam, u jednom tabloidu u kojem sam radio, baš ovo o čemu sam pričao. Trebalo je ići u neku porodicu, a nesreća se desila pre sat ili dva. Rekao sam da je prerano, da su ljudi u šoku. I tako sam došao u sukob sa tadašnjim urednikom.

Koji je bio njegov argument?

Ma to im je najlakše da zadaju – biće čitano, gledano. Ne razmišljaju ni o porodici, ni o meni ili drugim kolegama koje šalju. Niti kako će čitaoci gledati na to. Ali će svako da klikne.

foto: Filip Krainčanić

Zašto narod to voli da prati?

Eros i Tanatos su uvek najčitanije rubrike – estrada, hronika i sport. I bogati plaču, možda je to. Slupao se u skupocenom automobilu, eto i njega je dotakla nesreća.

Ima teorija da ljudi vole crnu hroniku kao i crni humor – jer ih podseća da su oni, ipak, još živi…

Jeste. I onda kažu „iju, naopako, vidi šta se sve dešava…“

Svi smo u prokletim dnevnim „trendovima“ i jurnjavi za publikom. Koliko to u eri društvenih mreža i algoritama utiče da redakcije guraju crnu hroniku?

Sve je ubrzano. Problem je što u trci dolazi do grešaka. Recimo, pogreši se identitet onoga ko je stradao. Često prva informacija sa lica mesta bude pogrešna, jer se zasniva na izjavama svedoka koji su nešto čuli ili izmislili – koji, strogo uzev, i nisu očevici. Mlađe kolege se zalete. Mi stariji možemo malo lakše da prepoznamo.

Onda ide ono čuveno – portali odmah odvale prvu vest koja je potpuno pogrešna. Onda dođu do pravih podataka pa naprave novu vestu u kojoj pišu da se desio „preokret“…

Rečnik crne hronike je takođe specifičan… Uvek je nešto „užas“, „horor“, „ledi se krv u žilama“, čuje se „lelek“. Da li se fraze mogu izbeći?

Sada neki urednici – sreća moja da radim sa dobrom ekipom – nemaju pojma ni o čemu pa im je sve „užas“ i „horor“. Recimo, negde sam pročitao da se desila „horor saobraćajka“, a u vesti vidite da nema povređenih i da je manja materijalna šteta. A sve je urađeno na osnovu jedne slike sa društvenih mreža gde se vidi slupani automobil. Misle da će naslov da im proda vest.

Nažalost verovatno i hoće.

Hoće, i u tome je problem. Kod nas je i publika neuka, hoće krvi i igara. Ali kad deset puta ponovite „užas“ i „horor“, onda raste prag tolerancije. A šta kada se stvarno desi horor?

Nedavno je kodeks novinara izmenjen tako da se zabranjuje izveštavanje sa sahrana, osim kad su u pitanju javne ličnosti. Grobljanska reportaža je posebna forma, zar ne?

Jeste. I dobro je što se manje primenjuje. Čak i kod javnih ličnosti mislim da treba pitati porodicu. Jedno vreme je bilo strašno – „tuga do neba“, i „nebo je zaplakalo“ sa majkom koja je izgubila dete. Frazetine. Devalviranje ljudskih osećanja. Opisivanje naricanja, fotografisanje sanduka koji se spušta… a to je nečije dete.

Jeste li prokljuvili do sada koju kategoriju crne hronike ljudi najviše čitaju?

Ni posle tri decenije ne mogu da tačno kažem, ponekad se iznenadim. Nekad prođe dobro studiozan tekst o organizovanom kriminalu, a nekad nešto sasvim drukčije – recimo „Ovo je mlada majka koja je poginula u saobraćajnoj nesreći“. A to se dešava svuda, pa čime je ta žena zaslužila da bude objavljena u medijima? To je za šaku klikova više.

Sećate li se nekih tekstova gde je i Vama teško bilo da pišete?

Kako da ne, to je česta pojava. Recimo, „Ribnikar“. Jer, pokušavam da racionalizujem. Ako je stradao kriminalac, poginuo je od čega je živeo. Ili, ako je neko žrtva razbojništva, nije imao sreće… mora da bude motiva.

A kod „Ribnikara“ to nije jasno, dete je pobilo decu i jednog čuvara. Nisam mogao da racionalizujem. Nerado sam se uopšte bavio tom temom i ne volim ni dan danas da je dodirujem. Zločini i nesreće jesu iščašenja, ali ovako nešto je baš teško jer nema logike i razloga.

Na kraju, smrt je siguran posao. Možda je tako i za novinare crne hronike?

Jeste, ali ima tu različitih. Najlakše valjati ove fraze i pisati o deci sahranjenoj u belom sanduku. Ali ima i druge strane – ozbiljan rad u crnoj hronici. Organizovani kriminal, korupcija, rad policije, tužilaštva, suđenja… kad se radi analitički, istraživački. Crna hronika ide od blatnjavog suterena do penthausa ozbiljnog novinarstva.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.