Zadnji loz za Čačak

Sunovrat (bar glavne struje) jugoslovenskog rokenrola počeo je odmah posle Novog talasa, sredinom osamdesetih, srozavanjem najvećih autora (Bregović, B. Đorđević, Štulić) i iz tog ponora još se nije iskobeljala scena preostale Srbije – između ostalog i zato što nema dovoljno velikih stvaralaca. Na najboljem putu da bar donekle nadoknadi pomenute gubitke, od 2004. polako se uspinje Kralj Čačka (dalje: KČ, inače Nenad Marić). Što reče onaj slavniji mu zemljak, put je veoma dugačak/isplati se kada stigneš – njegov više sezona najavljivani treći album najzad se pojavio u neočekivanom obimu: dvostruki CD Dobro jutro ljudi, sa čak 24 pesme kod najvećeg izdavača muzike u regionu (“Croatia Records”), uz menadžment koji je podržao duga snimanja u brojnim studijima (a ni pojavljivanje pre Bajage na Ušću leta 2024. nije bilo slučajno).

Time su sabrani uslovi, svojevrsna odskočna daska da KČ – u svojim kasnim četrdesetim i s klupskim šarmom – postane zvezda ex-YU prostora, pa je prednovogodišnji termin u Domu omladine Beograda napustio pokazavši da je sazreo za dvorane s više od 1000 posetilaca (u ovom slučaju, ulaznice 1250–3900 dinara), koji dolaze baš zbog njegovog programa. I najvažnije, ne gubeći na kvalitetu, novi album skladno nastavlja uzlaznu liniju i razvoj prva dva njegova albuma – Zemlja snova iz 2016. i Spusti svetlost na put iz 2018. (“Pop depresija”) – uvrstivši i uživo već poznate pesme poput naslovne, “Stranac”, “Mesec me na igru zove”, kao i bluzersku “Hej, hej mama, hej, hej tata”. Stihovno (stihijski?) on zahvata od Džej Džej Zmaja do Radeta Šerbedžije, ubadajući opštim-a-aktuelnim poput “Dobro jutro, ljudi, nastavlja se rat” i “Izvucite me iz ovog blata”, te najzad rimovanim “Kraljevom & Valjevom”, dok muzički laissez–faire, uz raniju kantri-bluz-RnR-šansona-šlager mešavinu, sad obuhvata šta god je potrebno i zgodno, spisak stilova i (pod)žanrova duži no ceo ovaj članak. Bitno je da zvuk ne samo da ilustruje tekst nego ga u preplitanju oživljava i čak višeznačno “čita”. Izvođački, tome doprinose brojni saradnici na snimanju – najviše tri duvača iz Velikog džez orkestra RTS i, posebno, porodični virtuoz-gitarista, pijanista i multiinstrumentalista Marko Marić: svirao je sve čega se dočepa (bendžo, vibrafon…), uz to aranžirao i producirao.

Svingujuća ritam sekcija (češće kontrabas no bas gitara – Miladin Stojković; glavni bubnjar – Filip Tančić) i braća Marić već su standarni KČ kvartet, a ove večeri zvuk su efektno i veselo dopumpali Kristijan Mlačak (saksofoni/klarinet), Nemanja Banović (truba) i Ivan Ilić (trombon/klavijature). Džezerskih solaža i nije bilo mnogo (kao u brzalici “Dan za noć”), duvači su kolektivno kabaretisali i diksilendovali, neretko notirajući raspoloženja i karaktere/likove koji se muvaju po Kraljevim pesmama. Prva trećina koncerta je po oveštalom “receptu” posvećena isključivo novom izdanju, da bi se onda provlačila i poneka sa Ovčara & Kablara pesma stara (na primer ”Deda Mraz je švorc”), podignuta na čvršćem temelju. KČ priča manje nego obično (malo), bolje i više svira električnu gitaru, a napreduje i pevački – njegov pomalo nazalni glas stilski je definisan, fraziranje prepoznatljivo i zaokruženo, ubedljivo i nad raspar-stihovima. To je tim važnije jer uopšte nema prateće vokale. Ipak, briljira plavokrvni Marko, majstor svake gitaroške modifikacije od tvanga, surfa i slajda naovamo. Toliko razgovetnog, prilagodljivog i nenametljivog na Balkanu ne znam još od Slobodana-Bode Kovačevića (1946–2004, Indexi).

“Moj avatar” zvuči kao preteča svega najjačeg s novog izdanja (na primer “Dajte mi kišobran”), dok se “Mama kupi mi propeler” i “…svetlost na put” takmiče sa svežim hit kandidatima, vuli-bulijevskom “Svak’ traži ljubavnu stvar” i latino podloženom “Amnestija”. Baladni biseri su “Tražim način”, “Šta se to desilo s nama” i “Povedi ljubav sa mnom”, a “Pesma o kukanju” bluzom se ljulja ubedljivije nego Kejvova “Weeping song”. Da zabavna muzika može biti zaista zabavna – i ne smetaju joj ajvar i turšija – dokazuje “Spavam u špajzu”. Bratski tandem pastoralom “Prazno veče” sam pokušava da privede kraju drugi sat, ali publika to ne da, izlazak/ulazak bina levo, potrajaće još… Čuli smo i stare “Zašto su tvoje oči prazne” i “Nizbrdo pravo”, a negativno himnična “Spasi nas od nas” pripremila je stvarni kraj koncerta. Kao što je u doba fragmentacije i sitničarenja hrabro ka širokoj publici ‘provaliti’ robusnom zbirkom snimaka, tako je potrebno i antifašističkom pesmom zauzeti položaj za odsudnu bitku: ”La Complainte du Partisan” (1943, E. Vižeri/A. Marli), u engleskom prepevu “Partisan”, najpoznatija zahvaljujući L. Koenu, odomaćio je A. Dedić, a popularisao Bi Džej Štulić – upečatljiv, nadahnjujući završetak, s jednom od onih herojskih duvačkih sekcija/linija kakve blistaju kod “Haustora”.

Nepravedan je ovo svet, uvek je takav i bio. Nekom bogom dani dar i za stihove i za muziku, obrazovan slikar, i još mu brat onako svira.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!