Nova strana Meseca

U brodu Orion, sa astronautima misije Artemis 2, do Meseca i nazad putovala je i jedna zastava. Reč je o zastavi otkazane misije Apolo 18, koja je sedamdesetih trebalo da poleti ka Mesecu i spusti se u krater Kopernik, ali nikada nije realizovana. Nakon očigledne pobede SAD nad Sovjetskim Savezom u svemirskoj trci, posle slavnog sletanja na Mesec 1969. godine, američki Kongres je znatno smanjio budžet NASA usled opadanja javnog interesovanja i visokih troškova rata u Vijetnamu, a tadašnji američki predsednik Ričard Nikson je predložio da se poslednje misije iz programa otkažu. Misija 18 je, zajedno sa još dve iz programa Apolo, zvanično otkazana u septembru 1970. godine, tako da je poslednja misija iz slavnog američkog programa leta na Mesec bila Apolo 17, koja je lansirana 1972. godine.

Nakon toga, preostali hardver programa Apolo preusmeren je na razvoj prve američke svemirske stanice Skajlab, astronauti su raspoređeni u druge svemirske programe, a ljudi nikada više nisu leteli na Mesec. Ispostaviće se da punih pedeset godina nije moglo da se skupi dovoljno političke volje, finansija i zadovoljavajućih tehničkih rešenja da se veliki podvig iz šezdesetih i ranih sedamdesetih ponovi, i da se čovek vrati na Zemljin satelit. Pored sve masovnijeg broja teoretičara zavere koji ne veruju da su Nil Armstrong, Buz Oldrin i još deset astronauta iz programa Apolo zaista hodali po Mesečevoj površini (na kojoj se, inače, nalazi oštri, lepljivi prah koji miriše na barut i koji je poznat kao regolit), a kojima je postalo sve teže objašnjavati zašto se ne postiže nešto se moglo sredinom 20. veka, stalna odlaganja i nedostatak letova ka Mesecu jasno su govorili nešto mnogo značajnije – da do daljnjeg nećemo ići u svemir.

foto: nasa / ap

Zato su za naučnike, ali i za ljubitelje nauke i sve druge entuzijaste, poslednjih deset dana otkako je misija Artemis poletela sa lansirne rampe na lansirnoj rampi 39B u Svemirskom centru “Kenedi” na Floridi, bili neka vrsta dugoočekivanog praznika. Uz neprekidno ponavljanje da su na ovaj put krenuli “za celo čovečanstvo”, moglo se čuti da su astronauti “spasli 2026”, što je aluzija na sve užase, ratove i nestabilnosti u današnjem svetu. No, ako se pažljivije pogleda, kasne šezdesete nisu bile ništa stabilnije, sa razornim ratovima, atentatima, rasnim sukobima, pa i ubijanjem studenata demonstranata, ali kako to biva, zbog Apolo podviga period je u kontekstu svemirskih istraživanja ostao upamćen kao doba heroja, kada je svet slavio znanje i odvažnost svemirskih pionira.

Danas su stvari po mnogo čemu drugačije – lansiranje prate dronovi za snimanje, prenos sa kamera svemirskog broda se emituje na Netfliksu i drugim platformama, milioni ljudi tvituju kako su astronauti jeli nutelu sa tortiljama. Snažan je utisak da se politička elita u SAD ne meša previše u celu misiju, te da se na to gleda kao na NASA-ina posla jer je cela predstava ograničena samo na one koje svemir zanima. Svet nije stao zato što su ljudi otišli do Meseca – postao je preveliki da bi ga ganuo bilo kakav podvig.

NASA je, međutim, smatrala kako je nužno istaći vezu sa prekidom programa Apolo i tako najaviti da se sa Artemisom nastavlja doba svemirskih heroja. Zato je zastava neostvarene misije Apolo 18 pronađena u vitrini muzeja i uprkos tome što na ovakva putovanja ne leti ništa suvišno, spakovana u svemirski brod do Meseca. Pored toga, na put kroz svemirski vakuum poslat je još jedan istorijski artefakt – iz muzeja Smitsonijan u Vašingtonu uzet je komadić tkanine sa aviona braće Rajt iz 1903. godine, poznat kao Pride of the West, što je učinjeno kako bi istakla simbolična veza Artemisa sa početkom avijacije. Sto dvadeset tri godine nakon prvog poletanja od Zemljinog tla, ljudi su stigli na najdalju tačku do sada. “Za celo čovečanstvo. Neka ovaj rekord bude brzo oboren”, rekao je komandant misije Rid Vajzmen kada je letelica Artemis, na svom putu oko Meseca, stigla do tačke udaljene od matične planete 406.771 kilometar, čime je oboren rekord postavljen tokom, inače neuspele, misije Apolo 13.

foto: nasa / ap

HEROJI ARTEMISA

Pored simboličnih predmeta i najraznolikije opreme, na 800.000 kilometara dug put tamo i nazad išli su astronauti, ljudi izuzetnih biografija, koji su tokom misije, dan za danom, postupno postali heroji za milione Zemljana. Veteran mornarice, vojni pilot sa iskustvom borbenih letova, master inženjerstva, astronaut koji je pre Artemisa boravio 165 dana u svemiru i izveo više od 300 eksperimenata, udovac i samohrani otac dvoje dece, komandant misije Rid Vajzmen poslao je niz poruka o važnosti obnavljanja letova sa ljudskom posadom i istraživanju svemira za celu planetu Zemlju. NASA je odobrila molbu posade sonde Orion da se jedan krater na tamnoj strani Meseca nazove po njegovoj preminuloj supruzi Kerol.

Artemisov pilot, takođe iskusan borbeni pilot, obrazovan na Kalifornijskoj politehnici, otac četvoro dece, Viktor Glover podelio je sa svetom niz emotivnih poruka pred jedinstvenim prizorima Meseca i Zemlje, dok je Kanađanin, iskusan astronaut, specijalista misije Džeremi Hansen rekao da mu je pogled na Zemlju sa puta ka Mesecu zauvek promenio percepciju života. No, iskusna astronautkinja, istraživačica i inženjerka sa ogromnim iskustvom na Međunarodnoj svemirskoj stanici, na kojoj je provela čak 328 dana, kao i u misijama na Antarktiku i Arktiku, Kristina Koh postala je prava heroina miliona posmatrača misije sa Zemlje.

Njen podvig je možda i najbolja najava misija koje slede u programu Artemis. Nazvan po grčkoj boginji Artemidi, sestri Apolona, po kome je nazvana misija Apolo, program je mnogo više okrenut ulozi žene. Kako je planirano, kada u misiji Artemis 3 ljudi budu sleteli na Mesec, prva osoba koja će kročiti na njegovo tlo biće – žena. NASA je inače sve donedavno planirala da sletanje ljudi bude tokom misije Artemis 4, ali je zbog testiranja novih SLS motora, odlučeno da se sletanje na Mesec pomeri na misiju 4 koja se planira za 2028. godinu.

Foto: NASA / AP

LANSIRANJE

Misija Artemis 2 je lansirana 2. aprila, po našem vremenu pola sata nakon ponoći. Na najsilovitiji događaj ove godine u kome je sagorelo dva miliona litara tečnog vodonika u SLS raketi, i uz bustere stvorena potisna sila od 39.100 kilonjutna, ljubitelji astronomije ne samo da su čekali godinama, nego su i više puta bili suočeni sa odlaganjima. Mada su ljudi to već uradili usred Hladnog rata, uz ogromne žrtve i čudovišna finansijska ulaganja, poduhvat slanja ljudi na 400.000 kilometara udaljeni Mesec, uprkos tome što ga u ovoj misiji samo obilaze, zahtevao je rešavanje ništa manje složenih problema, uz ogroman broj proba i prihvatljivi, mnogo niži rizik.

Ima više načina da se jedan brod sa Zemlje pošalje na Mesec. Najbanalniji put, onaj opisan u romanima Žila Verna, a koji su koristile sovjetske sonde Luna, jeste da se leti pravo na Mesec i udari u njega, bez orbitalnih manevara. To svakako nije i najmudriji način. Ma koliko SLS raketa bila snažna, direktno poletanje zahteva previše goriva za teret koji se nosi. Zato razne sonde koje ljudi šalju na Mesec, poput KjubSats sondi, idu mnogo sporijim putem, daleko izvan orbite Meseca i koriste Sunčevu gravitaciju da uštede gorivo. Sledeći Artemis, pod brojem 4, ide drugačijom putanjom.

Artemis 4 koji će astronaute odvesti na Mesec (sada će to biti prva žena), neće kao male sonde ići 1,5 miliona kilometara u krug, nego će koristiti takozvanu NHRO, izduženu orbitu, kao što je bilo planirano za svemirsku stanicu Gejtvej, od koje je NASA trenutno odustala. Reč je o starom sukobu dveju ideja za put na Mars (što je i glavni motiv povratka ljudi na Mesec). Prema jednoj, NASA će sa partnerima napraviti stanicu sa koje će poleteti brod na Mars, a prema drugoj, sa istim ciljem izgradiće se stanica na samom Mesecu.

Misija Artemis 2 je bez sletanja, na putovanju koje je ukupno trajalo deset dana, podrazumevala da brod Orion sa astronautima priđe Mesecu i vrati se nazad koristeći takozvanu putanju slobodnog povratka (free–return). Reč je o putanji koja je tako dizajnirana da, nakon što se motori ugase, letelica prirodno opiše “osmicu” oko Zemlje i Meseca u njihovim gravitacionim poljima i tako stigne nazad. To je izvedeno tako što SLS podigao brod do visine od 185 kilometara iznad planete, gde ga je pri brzini od neverovatnih 39.000 kilometara na čas “ubrizgao” u putanju ka Mesecu.

OKO MESECA

Vrhunac misije dogodio se u noći između 6. i 7. aprila kad su astronauti “preleteli” iznad Meseca i zašli za njegovu “tamnu stranu”. Iste večeri su stigli do najdalje tačke, a potom, kao da padaju, obišli oko Meseca. “Tamna strana” je zapravo pogrešan naziv za daleku stranu Meseca. Ona prima isto toliko Sunčeve svetlosti kao i vidljiva strana, samo nikada nije okrenuta ka nama. Tokom misije Artemis 2, astronauti su preleteli ovu misterioznu hemisferu posmatrajući je direktno u radio-tišini, u senci Meseca. Mesec je u stanju sinhronisane rotacije (tidal lock) – to je gravitacioni fenomen u kojem telo rotira tačno onoliko koliko mu treba da obiđe drugo telo, pa mu je uvek okrenuto istom stranom. Naime, period rotacije Meseca oko sopstvene ose identičan je periodu njegove revolucije oko Zemlje, pa nam uvek pokazuje isto lice.

Nakon što je izašla iz tišine, posada Artemisa je iste večeri, dok je letela kroz Mesečevu senku, doživela i spektakularno potpuno pomračenje Sunca. Za razliku od pomračenja na Zemlji gde Mesec jedva pokriva Sunce, astronautima je Mesec izgledao pet puta veći od Sunčevog diska stvarajući dugu “totalnost” od 50 minuta. Astronaute je posebno iznenadio intenzitet Zemljinog sjaja koji je bio toliko jak da su mogli jasno da vide reljef tamne strane Meseca i bez direktne sunčeve svetlosti.

Tokom misije, pored činjenice da je dostignut cilj i da su načinjeni jedinstveni snimci Meseca, izvedeno je i mnogo eksperimenata. Neki od njih su posebno zanimljivi. Tako su astronauti tokom preleta koristili specijalne kamere kako bi snimili kratke bleskove svetlosti koji nastaju kada mali meteoridi udare u Mesečevu površinu ogromnim brzinama. Ovi udarni bleskovi su ključni za procenu opasnosti kojoj će biti izložene buduće lunarne baze jer pokazuju učestalost udara čak i mikroskopskih kamenčića. NASA je ovaj eksperiment povezala sa amaterskim astronomima na Zemlji, koji su istovremeno snimali Mesec kako bi potvrdili podatke iz orbite.

Važne analize tokom putovanja bile su u vezi sa zdravljem astronauta, a posebna tema istraživanja bila je kosmička radijacija. Posada nosi lične dozimetre kako bi se precizno merilo kosmičko zračenje tokom leta van magnetnog polja Zemlje. U slučaju solarne oluje, kabina može da se reorganizuje u improvizovani “štit” za zaštitu astronauta. Uz to, unutar sonde Orion nalaze se četiri napredna nemačka senzora M-42 EXT koji su merili nivo radijacije u realnom vremenu, sa šest puta većom preciznošću nego na prethodnim misijama. Ovi detektori su strateški raspoređeni na mesta sa različitim stepenom zaštite kako bi se napravila precizna 3D mapa zračenja kojem je posada izložena.

foto: nasa / ap

CEO NAŠ DOM

Život ljudi deset dana u sondi prečnika par metara, naravno, izazivao je silnu pažnju gledalaca na Zemlji. Tokom prenosa uživo, gledaoci su primetili teglu nutele kako slobodno lebdi u kabini, što je odmah postao viralan trenutak na društvenim mrežama. NASA je pojasnila da to nije bio sponzorisani ugovor, već deo zaliha koje je posada sama odabrala, uz 58 tortilja koje koriste kao zamenu za hleb koji se mrvi. Pored slatkog namaza, meni uključuje i specijalitete poput goveđeg brisketa, brokolija u sosu od sira i kajgane, prilagođene za konzumaciju u nultoj gravitaciji.

Prvog dana misije, toalet u Orionu je privremeno prestao da radi jer pumpa nije bila dovoljno “podmazana” vodom, pa je astronautkinja Kristina Koh postala “svemirski vodoinstalater”. Kasnije se pojavio problem sa zaleđivanjem otvora za izbacivanje otpadnih voda, zbog čega je posada nakratko morala da koristi rezervne vrećice i tube. Problem je rešen tako što je NASA blago okrenula Orion ka Suncu kako bi solarna toplota otopila led na ventilu, nakon čega je sistem ponovo profunkcionisao.

foto: nasa / ap

Misija je pokazala da se ljudi mogu otisnuti na duga svemirska putovanja, ali je otkrila i neke nove, neočekivane uvide, najpre one o matičnoj planeti. Ispostavlja se da je istraživanje svemira češće o Zemlji, a ne o drugim svetovima. Tako je komandant Rid Vajzmen načinio novu verziju slavne fotografije Plavi kliker (Blue Marble) kada je brod stigao na rastojanje od Zemlje od 74.000 kilometara, isto ono na kome je misija Apolo 17 davne 1972. napravila ovu kultnu sliku planete Zemlje, gde se ona vidi u celosti, od pola do pola.

Stara Apolo fotografija našeg sveta je ostavila ogroman trag u popularnoj kulturi kao slika konačnosti sveta, ali je i nova Artemis verzija Zemljane podsetila na lepotu planete na kojoj žive. Zemlja, ceo naš svet, sve naše nevolje, svi izazovi i sve pobede, sve nade, svaka smrt i svaka ljubav, što bi rekao Karl Sagan – svaki tiranin i heroj, zlikovac i revolucionar. Svaki ravnozemljaš i prosvetitelj. Svaki čovek. Ceo naš dom.