„Svadba“ pokazuje da je između Srba i Hrvata sve okej

„Sa našim kolegama iz Hrvatske napravili smo film koji će voleti ceo region, a mi to u Srbiji danas ne možemo da uradimo“, rekao je Dragan Bjelogrlić povodom filma Svadba u kome glumi jednu od glavnih uloga.

Svadba je hrvatsko-srpska koprodukcija reditelja Igora Šeregija koji je i scenarist filma.

Svadbu vole i Srbi i Hrvati

U Srbiji je premijerno prikazan 28. januara, u Sava centru. Ovacije su trajale deset minuta. Tokom samo prva četiri dana prikazivanja u Srbiji ga je videlo više od 130.000 ljudi, što nije zabeleženo decenijama.

Foto: Promo

Film Svadba je od zagrebačke premijere 20. januara do 1. februara prodao 378.007 ulaznica, uključujući i pretprodaju, saopštio je  Sinestar sinemas (Cinestar Cinema) deo Blic (Blitz) grupe.

Time je „ostvario istorijski rezultat“ i „rekordan prihod od 2.740.374 evra“.

„Ovaj izuzetan rezultat postignut je u 29 Sinestar multipleks bioskopa u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, koji raspolažu sa ukupno 180 dvorana i više od 26.000 sedišta. reč je o najvećem rezultatu koji je jedan bioskopski prikazivač ikada ostvario u regionu u tako kratkom vremenskom periodu“, navedeno je u saopštenju.

Ovakav uspeh filma Svadba dokazuje i pokazuje mnogo toga, pa i da je između Srba i Hrvata u stvari sve okej i da im politika i političari ne mogu ništa.

Prethodni filmovi

Kao što sigurno svi već znaju, Svadba je ljubavna priča koja je zadesila dve porodice, beogradsku i zagrebačku. Deca su im se upoznala daleko od kuće, zaljubila, i napravila bebu. Zato se sad, zajednički, treba organizovati svadbu. Sve se to odvija lepo i onako kako treba, uz mnogo zdravog smeha i u radosti -iako je između Srba i Hrvata.

Foto: Promo/ Ivan Buvinić

Pre Svadbe a nakon poslednjeg rata, snimljeno je još filmova o suživotu Srba i Hrvata, na primer, Zvizdan, Ustav Republike Hrvatske, S one strane, Poslednji Srbin u Hrvatskoj, Leto kad sam naučila da letim.

Svi oni govore o onome po čemu smo različiti a isti. I svi ti filmovi su bili gledani i u Hrvatskoj i u Srbiji, kao i u državama van regiona čija publika pojma nema da se oficijelno Srbi i Hrvati međusobno imaju smatrati neprijateljem.

Kako to rade Hrvati

Zanimljivo u ovoj priči je da osim Leta svi pomenuti filmovi dolaze iz Hrvatske.

To nije slučajnost. To je odluka.

Dok hrvatska kinematografija nema ništa protiv priča koje priznaju postojanje drugog u sopstvenom dvorištu, Srbija sistemski proizvodi filmove koji jačaju narativ večite žrtve nad kojom neprestano visi pretnja neprijatelja. Među kojima je Hrvatska i to na vrhu liste.

A kako  je u Srbiji

Najočigledniji primer takve srpske strategije je Dara iz Jasenovca, film koji se poziva na traumu iz vremena NDH kako bi je iskoristio za širenje slike o Srbima kao žrtvi. Dara je upotrebljena kao propagandno sredstvo koje sugeriše narodu da ne ide na letovanje u državu na čijoj se teritoriji nekad nalazio Jasenovac, te da u njoj vidi samo neprijatelja i ništa drugo.

Foto: Aleksandar Letić

Kako bi ta poruka doprla do svih u Srbiji film je premijerno prikazan na RTS-u, a kako bi ga video svet, film je poslat u Holivud kao državni predstavnik za nagradu Oskar.

Nakon televizijske premijere mediji su danima objavljivali da je Daru videlo 2.650.000 ljudi, u Holivudu nije stigao do liste kandidata za Oskara, prikazivao se u Americi u 21 bioskopu i po Filmskom centru Srbije prvog vikenda je zaradio oko 4000 dolara što su ovdašnji režimski mediji protumačili da je najgledaniji u Americi, dok podatke o bioskopskoj gledanosti nisu objavljivali.

Da li zbog korone ili zbog nečeg u samom filmu, tek Dara se nije zadržala u bioskopima onoliko koliko je to vlast očekivala.

Leto je izuzetak

Leto kada sam naučila da letim videlo je samo u bioskopima, dakle bez televizijskih gledalaca Srbije i Hrvatske, više od 200.000 ljudi. Leto priča o dvanestogodišnjoj Beograđanki Sofiji koja provodi leto na Hvaru na Jadranskom moru sa dve bake od kojih onu hrvatsku nikada nije upoznala. Novi porodični odnosi, novo društvo, nove emocije i nova budućnost za Nas i Njih, neukaljana predrasudama i nametnutim stavovima.

Leto je snimljen da širi ljubav a ne mržnju. Ponudio je publici ono što mu je blisko i što mu je potrebno, suprotno od onoga što mu nudi ovdašnja kulturna strategija.

Kome je stalo do mržnje

Uspesi filmova koji se bave Srbima i Hrvatima uporno demantuju tezu o dubokoj, neprevaziđenoj mržnji među narodima o kojoj deklamuju političari. Pokazuju da je ta mržnja politički projekat. Publika reaguje na priče, ne na zastave – a to je možda najnezgodnija istina za one koji od podela žive.

Svadba je najnoviji dokaz.

Jedina razlika između Srba i Hrvata na koju ovaj film ukazuje je razlika u produkcionim strategijama.

I zato: nije tačno da ovaj film gledaju blokaderi zato što dolazi „odande“, kao što naravno da se komentariše po mrežama, već zato što priča o onome što ljudi osećaju i vole, i zato što im želi dobro.