Nakon eskalacije represije poslednjih sedmica i nedavne najave Aleksandra Vučića da će država da sprovede žestoku odmazdu nad građanima koji mesecima protestuju na ulicama gradova i opština Srbije postavilo se u javnosti pitanje da li se vlast, odnosno Srpska napredna stranka, definitivno odlučila da ulične konflikte podigne na najviši mogući nivo, bez zadrške i bez bojazni kakve sve to posledice može da produkuje. Da li je strategija – idemo do kraja, pa ko bude jači i ko preživi? I šta takva strategija može da donese stranci na vlasti?
Neki kažu da povećanje represije i najava još veće – za cilj ima regeneraciju straha kod građana. Naprednjaci godinama vladaju promocijom svemoći i zastrašivanjem. Sada kada je strah u dobroj meri iščileo, prilično su zbunjeni i dezorijentisani. Želeli bi da se sve vrati u stanje kakvo je bilo, ali…
Psiholozi vele da je gubitak strahova uglavnom ireverzibilan proces. Retko kome su se, recimo, vratile dramatične dečje bojazni da će im u mraku vlastite sobe ispod krevet iskočiti nekakvo fantastično čudovište i odneti ih u šumu. Deca će se kada odrastu samo nasmejati ako ih budete plašili baba-rogom. A građani su odrasli i na licu mesta videli da je naprednjačka moć zapravo jedna medijski napuhana fantazma.
Cinici tvrde da bi – da se samo Vučić i naprednjaci pitaju – odavno ulicama gradova liptala krv, ali je sreća da se ipak ne pitaju samo oni.
Ta strategija, kažu neki, predviđa i mobilizaciju naprednjačkih klijentističko-glasačkih odreda koji, pored bezbednosnih snaga i “uobičajenih” batinaških grupacija, treba da sudeluju u reprodukciji straha. Zato se i najavljuju naprednjački mitinzi širom Srbije. Zbijanje redova u kriznim situacijama može da ima za cilj i smanjenje odliva glasova i slanje poruka onima koji su neodlučni i zbunjeni.
Nema strategije, samo reakcije
Politički analitičar Dejan Bursać sa beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u razgovoru za “Vreme” tvrdi da Srpska napredna stranka, zapravo, nema nikakvu strategiju. Ako su postojale neke naznake naprednjačke strategije za izlazak iz društvene krize krajem fenruara ili početkom marta, one su nestale. Sada se deluje isključivo reaktivno, od dana do dana. Ono što se danas kaže za nekoliko dana bude zaboravljeno.
“Sada vidimo puko osciliranje, i u narativu, i u načinu na koji se pokušava rešiti kriza: od poziva na pomirljive razgovore do izvođenja najrazličitijih državnih i paradržavnih struktura sposobnih da izazivaju i sprovode nasilje na ulicama Srbije. Ovo veoma dugo traje, nervoza je sve veća i među članstvom i kod donosilaca odluka. To što se Vučić odlučio da ne čini ustupke i da ne razgovara o izborima – nije strategija već nedostatak strategije”, kaže Bursać, i dodaje da izbori nisu tema jer oni, sasvim očigledno, za naprednjake više nisu “sigurno polje političke pobede”.
Nisu sposobni ni za represiju
Državna represija je nešto što neće ništa dobro doneti SNS-u, smatra Bursać. Ova stranka nema ni organizacionu strukturu i kulturu, ni takve institucije, da bi mogla da sprovede u delo totalitarnu ili pak autoritarno-represivnu državu u Evropi u 21 veku.
“Ta stranka je uvek bila haotična, tu se ne zna ni ko pije ni ko plaća, svi rade sve. Zna se samo koji je vrh odlučivanja, a ispod je sve improvizacija. Videli smo ovih deset meseci direktore državnih agencija, državne sekretare, razne druge funkcionere kako trče ulicama sa batinašima. To najbolje govori o stanju u stranci i njenim dometima. Takva struktura nije sposobna da sprovede ni sistematsku represiju, što naravno ne znači da nije bilo ili neće biti slučajeva žestoke represije nad pojedincima i grupama. Ta haotična struktura, nad kojim svakim danom jača pritisak, postaje sve konfuznija”, dodaj Bursać.
Promašili i vlastite birače
Bursać kaže da apsolutno nije jasno šta potezima koje povlači poslednjih meseci SNS želi da postigne kod svojih glasača. Jasno je da pokušavaju da se pokažu snažnijim nego što jesu, ali to je više psihološka nego politička potreba.
“Njihovu glavnu kohortu birača čine stariji ljudi koji su prošli ratove, tranziciju, ekonomske krize… Oni izrazito cene stabilnost. Nije slučajno Vučićev slogan bio ‘Mir-stabilnost-Vučić’. Iz njihovog ugla Vučić im je tu stabilnost obezbedio u poslednjih 10-12 godina, koliko god mi znali da je stabilnost bila autoritarna i duboko koruptivna. Oni su se prethodno nagledali raznoraznih haosa u društvu, pa im se činilo da su stvari u tom pogledu mnogo bolje”, kaže Bursać.
Ovakvim ponašanjem naprednjaci zapravo mašaju mnoge svoje birače.
“Umesto da pokušaju da indukuju stabilnost, da se prikažu faktorom stabilnosti, oni svakodnevno produkuju i podstiču sukobe i društvene podele. Konstantno smo u poluvanrednom stanju. SNS glasači postaju sve više uplašeni, nepoverljivi i zbunjeni. Pritom konstantno ohrabrujete ‘drugu stranu’, koja se potpuno oslobodila straha, jer je videla sa kakvom haotičnom strukturom ima posla”, kaže Bursać za “Vreme”.
I zaključuje: očigledno da u stranci koja još uvek kontroliše skoro sve poluge odlučivanja, fizičku silu, ogromnu većinu medija i državne budžete – sve osim legitimiteta – nema nikoga ko bi seo i racionalno sagledao situaciju, napravio plan i strategiju kako da se ova partija iščupa iz ove krize. Svi su kao muve bez glave.
