Dok se masa ljudi mirno sliva ka magistrali koja vodi ka Jadranu, slike iz Užica govore da juriš Žandarmerije, biber‑sprej i masovna hapšenja Užičane ne mogu da uplaše. Protest „Srbijo, Užice te zove!“ nije incident, to je konačna poruka da grad na Đetinji odbija da bude tačka na mapi političke apatije .
Građani, studenti, penzioneri, roditelji sa decom više nisu marginalci društvene scene zapadne Srbije, njihov izlazak na ulice nije slučajna eksplozija, već stabilna erozija života koji se sliva u jedinstveni bunt.
A kada kordon žandarmerije „koriguje” mirno sedenje na magistrali – to je simptom slabosti, a ne moći da se režim suprotstavi istini koju protesti kao bujica nose kroz celu zemlju.
Tu je još i Eparhija žička koja pobunjenicima poručuje da je Isus istina, da studente pokreće istina, te je dakla Isus uz studente u blokadi. Dobili su blagoslov lično od njegovog preosveštenstva, episkopa Justina zaduženog za pastvu u tom delu Srbije.
Protesti kao sistemski događaji
Iako režim Aleksandra Vučića normalizuje represiju, protesti višu nisu skupovi pojedinaca spremnih da na sebe preuzmu rizik, oni su sistemski događaji. Kolika je njihova snaga pokazuje i što je vlast u nedelju u Užicu odustala od primene sile, uprkos svim pretnjama da se blokade vitalnih saobraćajnica neće tolerisati.
Da bi se, međutim, pritisak ustanika povećao do tačke od koje oni koji rukovode Srbijom u raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora vide jedini pokušaj da spasu sebe, potrebna je još veća solidarnost u društvu. Da se, na primer, čitave strukovne zajednice usude na generalni štrajk, na koji su u dva navrata studenti bezuspešno pozivali; da se građanska neposlušnost na koju su, takođe, pozvali studenti (imate zeleno svetlo) još više omasovi, uprkos privođenjima i prekršajnim i krivičnim prijavama. Jer sloboda, koja se temelji na pravnoj državi, košta, nema je za džabe, neće pasti s neba.
Balans straha
Užičani na protestu s početka jula nisu tražili konfrontaciju sa prpadnicima policije — ali su je dobili. Repertoar koji je usledio je čisto pokazivanje zuba. Režimski mediji se prave da se ništa naročito ne događa, tvrde da je užička blokaderska buna propala, frljaju se cifrom od 3621 demonstranata, ali je prosto činjenica da je institucionalna reakcija izostala, da se sve svelo na kreiranje paralelne stvarnost, što u sve većoj meri, sve većem broju ljudi deluje tragi-komično.
Protesti u Srbiji ne nameću više pitanja „da li“ i “ako”, jer se trpeljivost u društvu preokrenula u nezajažljivu potrebu za normalnošću, za pravnom državom.
Nakon velikih protesta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Novom Pazaru… stiglo se do Užica. Da li će se baš protest na Đetinji ispostaviti kao tas na vagi koji će konačno poremetiti ravnotežu u korist pobunjenog društva, razbiti uspostavljeni balans straha? Možda.
A ako ne, biće to protest u nekom drugom gradu, to je samo pitanje vremena.
