Promena se već dogodila

Politike nema bez tela, kao što je nema ni bez reči. Biti političko biće – znali su to još stari Grci – znači izneti telo na trg, u javnost, i tamo se, svojim telom i svojim glasom, zalagati za svoje ideje zajedno s drugim građanima koji misle isto, ili slično, a nasuprot drugim građanima koji misle drugačije. Takvu političku praksu, u kojoj javno neslaganje i javna rasprava odnose prevagu nad javnom tučom, skromno su Grci nazvali demokratijom. Ne znači demokratija, kako nas automatski uče po u školama, naprosto vladavina naroda, već je demokratija pre svega institucionalna pogodba, svojevrsni ugovor u kojem se građaninom naziva onaj koji, u isto vreme, i vlada i pokorava se vladanju, dakle biće koje živi u zajednici i koje, istovremeno, uči kako se vlada i kako se odreći dela ličnih interesa zarad dobrobiti zajednice. To je bila i ostala politika. Ostalo je muljanje. 

Ali studentska i građanska okupljanja u Srbiji posle pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine u politiku su, nalik političkim začinima, unela supstancije koje su se retko viđale do sada. Unela su ta okupljanja i tišinu kao političku veličinu. 

“Skup, naročito u ovakvom kontekstu – gde se autoritet države doživljava kao nelegitiman i gde institucije ne funkcionišu – postaje mnogo više od okupljanja ljudi na istom mestu u svrhu podrške nečemu ili iskazivanja političkih stavova”, kaže psiholog Zoran Pavlović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. “To je, s jedne strane, trenutak kolektivnog emocionalnog prepoznavanja – vrsta socijalnog ‘ogledala’ u kojem ljudi vide da nisu sami u osećanju besa, tuge, nemoći, ali i nade. Tišine – bilo one (i dalje) svakodnevne, bilo one ‘antologijske’, poput tišine na Slaviji decembra 2024. godine – imaju gotovo ritualni, simbolički karakter. Sve mu ovo pomalo dođe i kao (politički) egzorcizam, zar ne?” 

Zaista, ko god je tog 22. decembra 2024. godine bio na beogradskoj Slaviji – a bilo je mnogo sveta – nikada neće zaboraviti dubinu i strahotnost te tišine. Egzorcizam, da podsetimo, znači zaklinjati, obavezati, zaposednuti nekog; isterivati, provaljivati, pokrenuti. U religijskim sistemima reč je o moći isterivanja zlih duhova, besova i đavola iz tela opsednutih ljudi. Naravno, odavala se tišinom pošta stradalim sugrađanima, ali u tim tišinama građani su se, istovremeno, konstituisali kao bića zajednice. Dvanaest godina je režim najnedostojnijih nastojao da razori zajednicu, da razbije zajedništvo, da posvađa ljude i načini ih usamljenim ostrvima u arhipelagu bez mostova, pa se učinilo da u tome uspeva. A onda je režim, svojom lažljivošću, svojom pohlepom i svojom nesposobnošću srušio betonsku nadstrešnicu u Novom Sadu i smrvio šesnaestoro ljjudiu. Zato su građani, u tuzi, u očaju, u nemoći, ali i u besu koji se sve više pretvarao u odlučnost da svemu ovome dođe kraj – jer, shvatili su, svi smo pod nadstrešnicom, svi smo pod čekićem lažljivog, besramnog, pohlepnog i beskrupuloznog režima – počeli da urlaju zajedno, ali, naročito, da zajedno ćute. Čuli su se kako ćute. Čuli su kako ih tišina spaja (dok režim, pre svega kroz usta predsednika svih građana, nije prestajao da brblja, laže, preti…). Iz sebe su građani, u tim tišinama, izgonili sve ono što je režim Aleksandra Vučića u njih sabijao dvanaest godina – bes, gadosti, zlo, beskrupuloznost, sebičnost – nadajući se da će nas sve načiniti sličnima sebi. 

Sociolog Dalibor Petrović, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nudi sličnu perspektivu: “Aktuelni studentski protesti ponudili su dve novine u odnosu na modalitete protestovanja u proteklim decenijama. Jedna je više taktičko-strateške prirode i odnosi se na praksu blokiranja različitih tačaka u fizičkom prostoru. Blokade su zapravo metaforični igrokaz koji ima za cilj da ogoli uzurpiranost institucija koje su faktički blokirane za građane dok ih režim mahom koristi za učvršćivanje svoje autokratske vladavine.” 

Praksa blokiranja puteva i institucija nije nepoznati vid pobune građana, tako da profesor Petrović skreće pažnju na drugi modalitet koji, kako kaže, “budi manje pažnje i koji nadilazi domen strategije prelazeći u domen performativne prakse: počasna tišina koju građani tokom blokada ulica međusobno dele. Masovna javna ispoljavanja određenih ritualnih radnji, poput prizivanja kiše kod urođenika ili nekog crkvenog obreda kakav je, recimo, liturgija, imaju pored one osnovne, manifestne, i svoju latentnu funkciju, a ona uvek ostaje manje-više ista – učvršćivanje temelja samog društva kroz reintegrisanje pojedinaca u društvenu zajednicu. Ne dešava li se upravo nešto slično kroz šesnaestominutna odavanja pošte ljudima nastradalim u Novom Sadu? 

Nije, međutim, ni tišina prvi put upotrebljena kao politička veličina, kao način borbe protiv nepravde: u logoru za izbeglice “Vumera” u Australiji jednog jutra je, posle godina buke, policijskog nasilja, brutalnosti čuvara, političke ravnodušnosti, nepravde, beznađa i nemoći, odjeknula strahotna tišina. Zapanjeni upravnici i čuvari ugledali su pred sobom ljude – koje baš i nisu smatrali ljudima – ušivenih usana s kojih je kapala krv. Bio je to kraj “Vumere”. Ali teško da je, bilo gde, ovoliko ljudi sedam meseci, svakodnevno, gromoglasno ćutalo. Građani Novog Sada su svoj ranjeni grad, kao zavojima, obmotali besnom tišinom. Nikada taj grad više neće biti onakav kakav je bio pre 1. novembra 2024. godine, ali nikada više neće biti ni pokoren kako je bio do tada. Mesto stradanja građani su mesecima obujmljivali mehurima strahotne tišine i time ga uznosili iznad strašne stvarnosti.

Foto: Senad Župljanin

ODBRANA INTEGRITETA

Filozof Zoran Dimić, profesor Filozofskog fakulteta u Nišu, daje kratku dijagnozu: “Režim proizvodi i održava podanike verujući da će na taj način ostati na vlasti.” Skupovi građana su, međutim, izraz nepristajanja na to da se bude podanikom, da se bude – kako sam reč kaže – ispod, da se sluša neko ko slušanja nije dostojan. “Zbog toga je”, nastavlja Dimić, “sve ovo vreme režim pokušavao da smanji broj ljudi na trgovima i ulicama, jer režim ne ume da se ophodi s građanima, već samo s podanicima. Loše mu, međutim, ide.” 

Psiholog Zoran Pavlović dodaje: “Kada studenti pozivaju na protest, kada dolaze na kućni prag po selima, kada pozivaju građane da se aktiviraju kroz zborove, oni ljude ne mobilizuju samo protiv vlasti, već reaktiviraju građane kao političke subjekte. To je vid borbe protiv naučene bespomoćnosti. Ljudi koji su godinama pasivizovani porukama ‘ništa ne može da se promeni’, ‘svi su isti’, ‘gledaj ti svoja posla’ – odjednom uče (ili se podsećaju) da njihovo prisustvo ima težinu, da njihov glas postoji, makar i u tišini, i da se nešto, ipak, može promeniti. Drugim rečima, građani na protestima ne samo da učestvuju – oni nastaju u tom činu, kroz proces političkog i psihološkog osnaživanja.”

Okupljanja su, dakle, po definiciji politička. Svako javno okupljanje je političko, čak i ako bi se ljudi okupili da ukinu politiku. Istovremeno, međutim, Zoran Pavlović primećuje da skupovi građana nadilaze političku dimenziju: “Ovi skupovi nisu isključivo ‘sredstvo’ političke borbe, već čin prepoznavanja i potvrde zajedničke stvarnosti, mesto za, da tako kažemo, kolektivnu emocionalnu regulaciju. Na ovim protestima vidimo ljude koji osećaju da ih sistem pokušava skoro pa doslovce učiniti ‘ludima’ – da ono što vide nije stvarno, da su njihova osećanja ‘neprimerena’ – i onda, stojeći jedni pored drugih, oni potvrđuju da nisu ‘ludi’, da se stvarno nešto ozbiljno dešava i da nisu sami. Jesu drugi ljudi ponekad pakao, ali u ovim okolnostima oni su zapravo dokaz da je pakao nešto u čemu mi živimo.”

Zgodna je teološka doskočica koja kaže da je najveće đavolje umeće da nas ubedi kako on, đavao, ne postoji. Taktika režima je od samog početka bila da nas ubedi kako pakao ne postoji, kako “pakao – to su drugi”, te da Srbija, predvođena sigurnom rukom premudrog vođe, vešto zaobilazi puteve koji vodi u pakao. I dobro je režimu išlo. Dobar deo građana hipnotisano je slušao mahnitog vođu koji je opustošene predele, nalik prostorima kojima je projurila vulkanska lava – osim što tim predelima nije projurila elementarna nepogoda, nego on lično i njegova ekipa za zatiranje smisla – i podanički klimao glavama, sve dok nije shvatio da se našao pod nadstrešnicom. A onda su, pokrenuti studentima, građani počeli svojim telima da zauzimaju trgove i ulice. Protesti su, utoliko, i mesto učvršćivanja integriteta. Pokušavajući da shvati kako je nacizam u Nemačkoj uopšte postao moguć, Hana Arent je ponudila zapanjujuće objašnjenje: zlo ni na koji način nije uzvišeno, već je banalno. Nije izvor zla u nadnaravnim silama – ima nečeg fascinantnog i u đavolu samom, pa pripisati zlo đavoljem poslu može i da očara – već u nemoći da se misli. 

Ničeg impresivnog nema u najcrnjim nacističkim zločincima, skrenula je pažnju Arent. Oni su se, lišeni svojih “dužnosti” u ubilačkoj mašineriji (organizator železnice, uvaženi protektor, profesor univerziteta koji širi nacističke ideje, policajac koji je upravlja radnim logorom), ostavljeni bez svojih štapova kojima su prosipali mozak logorašima u koncentracionim logorima, ogoljeni do sopstvene suštine, pokazivali kao čista ljuštura bez jezgra i bez suštine, kao “obični ljudi” koji u svoju odbranu nisu uspevali da smisle ništa pametnije od toga da ponavljaju kako, eto, nisu razmišljali i kako su, eto, samo izvršavali natređenja. Nisu ponudili ništa drugo do banalnosti. Nacistički zločinci su bili ljudi bez integriteta. Kada ostanete bez integriteta – a ne kad ostanete bez boga, kako je to hteo Dostojevski – tada može sve. 

Osetili su građani da im družina na vlasti ne nudi ništa, da su to ljudi bez kičme i bez integriteta, bratija sačinjena od ispraznih tipova koji se ističu beskrupuloznošću i odsustvom stida (poput kapoa u nacističkim logorima), koji ne poznaju nikakve civilizacijske ograde, koji u nepojamnom sebičluku nastoje da žrtvuju čitavu zajednicu zarad kese srebrnjaka (da se prisetimo nezaobilaznog kamarada Jude), koji kao izlaz nude bezizlaz odricanja od sebe: budi kao mi i bićeš uspešan i srećan. Zbog toga se, kaže Zoran Pavlović, “okupljanja ne svode samo na ‘efikasnost’ i ‘rezultat’, već i na odbranu sopstvenog integriteta, lične granice prema nepravdi, odbijanje da se učestvuje u sistemskom nasilju – pa makar i ćutanjem”.

NOVI IDENTITETI

Profesor Pavlović naglašava: “Kada hiljade ljudi ćute u istom prostoru, kada se mirno blokira saobraćajnica, kada se javno stoji uz nepoznate ljude – tada se kolektivno delovanje oseća u telu, u prostoru, i ostaje dugo nakon što se skup završi. To je i razlog zašto vlast oštro reaguje na takve skupove – jer oni aktiviraju društvenu energiju koju režim sistematski gasi – kroz strah, apatiju, cinizam i osećaj nemoći. Politička mobilizacija nije ovde stvar ideologije već faktički egzistencijalne nužnosti – potrebe da se nešto uradi kako bi se sačuvao osećaj ličnog i kolektivnog dostojanstva.” 

Otud, zapravo, od toga 1. novembra 2024. godine nema malog skupa u Srbiji. Ako u Ćupriji izađe 500 ljudi, ako u Zaječaru izađe 1000, 300 u Ubu, ili 1200 u Kikindi, to je kao da u Beogradu izađe 200000 ljudi – a videli smo 28. juna 2025. kako to izgleda. Kada u Nišu i Kragujevcu čitavog dana desetine hiljada ljudi neprestano kola – a predsednik svih građana je, za dobrodošlu promenu, potpuno u pravu: niko tu ne stoji na istom mestu sve vreme i ljudi se smenjuju, pa je broj okupljenih na skupovima mnogo veći nego što biva u vrhovima okupljanja. 

Ako je Arhiv javnih skupova procenio da je 15. marta 2025. na Slaviji i okolini, na vrhuncu, bilo više od 330000 ljudi, onda je sasvim izvesno da je broj ljudi koji je toga dana bio na skupu znatno veći od pola miliona, jer, još jednom, kako reče predsednik svih građana, niko nije stajao sve vreme na jednom mestu svih deset sati. Utoliko su skupovi i mesto stvaranja novih, ili makar anesteziranih identiteta. 

Zoran Pavlović nastavlja: “Na skupovima kakvi su ovi u Srbiji – u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Zaječaru i mnogim manjim mestima – ne dolazi samo do artikulacije političkog neslaganja i emocionalne regulacije i katarze, već do formiranja zajedničkog kolektivnog identiteta. Kako su to decenije empirijskih istraživanja u socijalnoj psihologiji pokazale, ljudi ne deluju samo kao pojedinci, već kao članovi društvenih grupa čije vrednosti, norme i ciljeve osećaju kao sopstvene, sa kojima se identifikuju, koje doživljavaju kao važan deo svoga ja.” Tada se, zapravo, stvara novi kolektivni identitet. 

Pavlović dodaje: “Kada ljudi razviju kolektivni identitet – kada se, recimo, identifikuju kao ‘građani koji se suprotstavljaju nepravdi’ – njihovo ponašanje više ne proizilazi samo iz ličnih interesa, već iz osećaja grupne pripadnosti i lojalnosti. Studentski protesti važni su, u tom smislu, ne samo politički već i identitetski. Oni su simbol novog moralnog poretka unutar našeg društva, novih kriterijuma socijalne kategorizacije.” 

Utoliko je karakter skupova, barem do 28. juna u Beogradu, bio građanski, a nasuprot okupljanjima s etničkom supstancijom (“mi Srbi”) kao supstancijom bez supstancije: etnički identiteti su, najkraće rečeno, proizvoljni. Iz etničkog određenja ne može se izvući nikakva nužnost, kao, recimo, iz građanskog identiteta: “ja sam građanim Srbije” znači imati privilegije i imati obaveze (jedno bez drugog ne ide, rekli smo: građanin je onaj koji uči da vlada i koji, istovremeno, uči da se odrekne ličnih interesa zarad zajednice). 

Na tome insistira i Zoran Pavlović, koji kaže da režimska propaganda insistira na poslušnosti vođi i partiji i poslušnički identitet suprotstavlja onima koji ne obožavaju vođu, na trgovima i ulicama. Nasuprot tome, dobijamo identitet koji se zasniva na pravu, istini, pravdi, slobodi, odgovornosti i koji se suprotstavlja identitetu onih koji dokazano lažu, manipulišu, zloupotrebljavaju moć, beže od odgovornosti. “U tom smislu”, nastavlja Pavlović”, protesti nisu samo način da se traže promene – oni već jesu promena. Svi ćemo se lako setiti onog studenta iz Novog Pazara koji je na skupu u Kragujevcu, 15. februara 2025, izjavio kako se prvi put oseća kao građanin Srbije. Nema bolje ilustracije ove identitetske transformacije…”.

28. JUN

Na pitanje kako ocenjuje domete skupa održanog 28. juna u Beogradu, profesor Dalibor Petrović je nedvosmislen: “Vidovdanski skup je možda bio i važniji od onog koji se odigrao 15. marta. Prvo, ovaj skup je organizovan za kratko vreme i bez jasnog plana, što je verovatno posledica iscrpljenosti studenata višemesečnom borbom i blokadama fakulteta. Drugo, on dolazi u trenutku prisilne normalizacije nastave na fakultetima i opadanja broja lokalnih protesta širom Srbije. Treće, posle punih sedam meseci blokada, protesta, represije i materijalne deprivacije, moglo se očekivati da će broj okupljenih građana biti znatno manji nego 15. marta. Potom godišnji odmori… Uprkos svemu tome, svedočili smo jednom od po masovnosti najvećih skupova u poslednje dve decenije u Srbiji, verovatno negde između decembarskog i martovskog, mereno brojem učesnika.”

U igri su, međutim, i očekivanja. Posle 15. marta, stiče se utisak, dobar broj građana bio je unekliko razočaran jer se “ništa nije desilo” što, naravno, nije tačno, ali reč je percepciji i učinku očekivanja.

“Ovoga puta”, dodaje Dalibor Petrović, “nije bilo velikih očekivanja, što će reći da je malo ko tu došao sa idejom da će se nešto epohalno desiti. Na skupu 15. marta pokazalo se, kao i puno puta do tada, da velika očekivanja uglavnom za rezultat imaju velika razočaranja. Ovaj skup se, uz to, završio drugačije: završila ga je policija, na nekim mestima i prekomernom upotrebom sile. Deo učesnika koji je imao želju da se suprotstavi snagama (ne)reda dobio je tu priliku, dok je većina onih koji su i inače miroljubivi shvatila da je za njih vreme da se vrate svojim kućama bez tragova pendreka na leđima, ali i bez osećaja poraženosti koji je pratio 15. mart.”

Zoran Pavlović ukazuje na nekoliko nijansi: “Domete ovog skupa je u ovom trenutku praktično nemoguće predvideti. Mnogi bi rekli da je 15. mart bio prelomna tačka, ali ova Slavija 2 (umalo ne rekoh 2.0), ili Drugi slavijski ustanak, mogao bi dati novo ubrzanje vozu pobune u koji se penje sve više ljudi. Po ko zna koji put, probijene su neke nove psihološke “barijere”. Studenti su jasno izrekli poruku da su građanima dali zeleno svetlo i pozvali na građansku neposlušnost; već smo na delu videli “mobilne” blokade i desetine ulica gotovo sinhronizovano zakrčenih kontejnerima širom Srbije. Hoće li potrajati? Samo od svih nas zavisi. To je zaista nova faza borbe, front pobune se naglo širi.” 

Delovanje policije, opet, smatra neučinkovitim: “Premlaćivanjem i hapšenjem građana koji mirno protestuju, režim je izgubio ne samo kontrolu nad ulicama već svakako i deo narativa – on više ne deluje samo autoritarno već dezorganizovano, emocionalno raspadnuto. Ali, što je možda najvažnije, nakon ovih sedam meseci, represija postaje sasvim jasno kontraproduktivna. Režimi koji koriste prekomernu silu često nehotice mobilišu građane, jer nasilje delegitimizuje vlast, a ljudima daje moralnu jasnoću i emocionalnu snagu da se suprotstave. Represija, drugim rečima, ne samo da neće pasivizovati društvo (što režim planira) već će samo ojačati granicu između ‘nas’ i ‘njih’, ojačaće i identitet otpora i pojačati koheziju unutar grupe koja trpi nepravdu. Broj ljudi koji izlaze na ulice ne smanjuje se već raste. Ne zato što su iznenada svi postali hrabriji, već zato što izraženiju lojalnost osećaju prema (ogromnoj) grupi potlačenih građana nego prema autoritetu represivne države. Taj 28. jun će biti još jedan u nizu bitnih dana naše skorije politčke istorije, čiji dometi su pre dubinski i tektonski nego odmah vidljivi na političkoj površini. Kada ljudi ponovo poveruju da imaju pravo na prostor, na glas, na reakciju – tada se otvara mogućnost transformacije ne samo vlasti, nego i društvene svesti. A to su trenuci koji menjaju tok istorije – ne uvek odmah, ali neumitno. Korak dalje na putu ka ‘6. oktobru’”.