U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
U okviru tog projekta Srbiju su posetila velika imena jamajčanske muzičke scene. Veliko prijateljstva između počasnog konzula i članova YU Grupe nije jedini povod za snimanje starih hitova u novom obliku: ima nečeg i u kvalitetu i dugovečnosti ovog benda. Proslava 55. godina benda zakazana je za 29. novembar, a impresije o boravku na obližnjoj i prijateljskoj Jamajci, kao i planove za naredni period, dobili smo direktno od braće Jelić. Razgovoru se priključio i gospodin Miljuš.
“VREME”: Kako je došlo do ideje da se pokrene jedan ovakav projekat?
ŽIKA: Posle Nove godine bili smo na jednom moto druženju vozača “Harlija Dejvidsona”. Mirko je takođe odavno u toj priči. U nekom trenutku rekao sam da bih voleo da posetim Dejton na Floridi, jer je on jedan od najvećih moto skupova u Americi. Dragi je rekao “to ne bi bilo loše”, a Mirko “pa zašto mi to ne bismo uradili, šta nas sprečava?”. Odmah smo se dogovorili da u martu mesecu idemo na taj veliki bajk skup i da vidimo šta se tu dešava. Pre nego što smo došli do Floride i Dejtona, Mirko se javio sa predlogom da, kada već idemo u taj deo SAD, sednemo u avion i iz Orlanda odemo na Jamajku. On je počasni konzul Jamajke pa pasoši i vize nisu problem. Pitao nas je da li smo nekada bili na Jamajci, rekao sam da nismo i da nikada nisam ni razmišljao o tome, te da sam Jamajku i sva ta ostrva u dečačkom uzrastu doživljavao kao područje na kojem su bili pirati i gusari koji su prepadali i otimali engleske i španske brodove. Sleteli smo na Jamajku, ali kada smo sleteli opet Mirku đavo nije dao mira, pa mu je pala na pamet nova ideja.
Ne bi bilo loše, rekao je, da Dragi i ja snimimo nešto u jednom od njihovih studija sa lokalnim muzičarima koje bi on obezbedio. I tako je u stvari krenulo. A onda još jedna Mirkova ideja – kada smo već Dragi i ja tu i kada je angažovao vrhunske muzičare u Kingstonu, pošto ćemo snimati u najpoznatijem rege studiju u kojem je Bob Marli snimao, mogli bismo da pozovemo i Petra kao gitaristu i Žuleta bubnjara pa da budemo kompletni. Te ideje smo videli samo kao pokušaj, pa šta bude. Međutim pokušaj se nije završio samo na pokušaju.
DRAGI: Da, pokušaj se završio kao veoma uspešno sviranje i snimanje. To su profesionalci, ljudi koji svakodnevno sviraju ili snimaju za razne izvođače, tako da smo se razumeli na prvi pogled. Imali smo svega dva dana. Međutim, mi smo za ta dva dana snimili tri numere. Dve su otpevali Jamajčani, a mi smo kasnije dodali u Beogradu naše pevanje i napravili jedan miks za naše tržište u kojem smo i mi i oni zastupljeni. Oni su u našoj priči jamajčanski začin i to je sjajno ispalo.
Za sada su samo dve pesme promovisane i dostupne. Koje su još snimljene?
DRAGI: Onog trenutka kada smo dobili ponudu počeli smo da pričamo o tome koje bi naše pesme mogle brzo i lako da se prebace u rege manir: bile su to “Bože spasi me”, “Jedan od onih dana”, “Zamoliću te”, “Od zlata jabuka”… ima još nekoliko pesama. Tek kada ih završimo znaćemo koje će se naći na LP-u. Snimili smo više nego što je potrebno.
Ono što javnosti nije toliko poznato jeste da je jedna od pesama sa albuma “Autobus za raj” svojevremeno naišla na probleme sa vladajućom partijom…
DRAGI: To je pesma “Samo napred guraj guraj”. Tekst govori o tome da se nalaziš u autobusu i da treba da gurneš onog ispred sebe, da on ne bi gurnuo tebe. Mala poučna priča (smeh).
ŽIKA: Ali i “Autobus za raj” ima u tekstu slične poruke. On govori o tome da imaš već dvadeset pet godina, vreme je da napustiš ovu zemlju i da tražiš nešto bolje. To baš nije odgovaralo tadašnjoj vlasti. Zanimljivo je što je taj tekst Marine Tucaković i danas aktuelan. I ko zna koliko će još dugo biti aktuelan.
DRAGI: Ja nisam prepoznao taj tekst na takav način, jer da jesam – odavno bih se odselio iz ove zemlje.
Kako je, iz profesionalne perspektive, izgledao rad u čuvenom “Taf Gongu” i “Ejnkoru”?
ŽIKA: Ušli smo u studio i sve je išlo lagano i polako, nema tu žurbe. Doneti su instrumenti koje smo tražili, isprobali smo ih, odabrali one koji nam odgovaraju, pa su došli i muzičari koji su pozvani, a onda su se upoznali sa materijalom na kojem ćemo zajedno raditi i obrađivati. Prošlo je neko vreme dok nismo počeli da radimo, a kada smo počeli da sviramo i snimamo već je istekao prvi dan. Faktički je prvi dan prošao u pripremama. Drugog dana, otprilike oko podneva, za nekoliko sati smo snimili sve što je trebalo. Znači, prvi dan priprema i malo rada, drugi dan dve pesme. Tako smo iskoristili termine u “Taf Gongu”.
Da li je teško sjediniti rege sa našim rokom?
DRAGI: Prvo smo morali da uđemo u jedan tempo. Oni su veoma usporeni, odnosno opušteni. Mi, opet, imamo dozu napetosti, sve treba uraditi što pre. To je zapravo bilo naše upoznavanje, ne kroz reči, nego kroz muziku. Trebalo je da tri puta prođemo kroz neku numeru da bismo odredili tempo koji je najbolji, a potom smo tek snimali.
Kako ste doživeli tamošnji boravak?
ŽIKA: Doživeo sam to kao nešto novo u svom životu, kao neku novu destinaciju. Nisam nikada ni pomislio da ću se zadesiti u blizini tih ostrva, iako smo svojevremeno vozili motore do krajnje tačke SAD – do Ki Vesta na Floridi. I evo, slučajno se ukazala prilika i mogu da kažem da sam oduševljen Jamajkom kao mestom za život. Svaki dan nam je bio osmišljen i imali smo izlete u unutrašnjost Jamajke. Obilazili smo Crnu reku i neke krokodile koji plivaju, odgajalište, prirodne lepote kao što su vodopadi koji ne mogu da se zaborave i izbrišu iz sećanja – neverovatni su i neobični. Vegetacija je fenomenalna. Ostrvo okruženo okeanom sa peščanim plažama i malim ostrvcima na koja smo odlazili i spremali morske specijalitete zajedno sa njihovim ljudima.
DRAGI: Kada se desi nešto neplanirano, a to što se desi bude maltene nešto najlepše u mom životu, onda se zavoli i ta destinacija koja nije baš tako blizu. Rado bih se vratio na Jamajku ako se ponovo ukaže prilika.
Ima li već nekih naznaka za povratak? Promocija pesama, muzički festivali…
ŽIKA: Mirko je poslao pesme ljudima koji su sa nama učestvovali u ovom projektu i svi su oduševljeni. Nije isključeno da će to otići dalje, možda će se oduševiti i njihovo Ministarstvo za kulturu. Ako bude bilo nekog interesovanja da se tamo pojavimo sa ovim pesmama u rege maniru – vrlo rado. Gledaćemo na sve moguće načine da se to ostvari.
U kojoj meri je čudan susret sa rastafarijancem?
ŽIKA: Oni su vrlo prepoznatljivi po svojim dredovima i uopšte po ponašanju i kulturi, po veri koja je bez hrama, bez nekog mesta gde se okupljaju… Jednostavno svako u sebi nosi dobro i loše i sam upravlja svojim osećanjima i postupcima, tako da im nije potreban neko ko će ih, uslovno rečeno – nadgledati ili pratiti. Nisam dublje zadirao u njihovu veru, ali sam primetio da dosta stanovnika vodi poreklo iz Etiopije, s obzirom da su dovođeni kao radna snaga iz Afrike za vreme dok je Jamajka bila engleska kolonija, pa verovatno i ranije dok je bila španska kolonija. Potomci nekadašnjih robova, kada je u pitanju Etiopija, zapravo su pravoslavci. Masa ih je, koliko sam čuo. Interesantno je da su na spomenicima Boba Marlija i njegove majke uklesani krstovi i šestougaona zvezda. Nisam se raspitivao zašto šestougaona zvezda, ali dovoljno mi je bilo što sam saznao da su pravoslavne vere.
Šta nam je zajedničko sa Jamajkom, osim vaše i Marlijeve pravoslavne veroispovesti?
ŽIKA: Primetio sam da su prijatni ljudi, gostoljubivi, da uglavnom žive na ulici i da im ne treba puno. Jednostavno imam utisak da dosta ljudi tamo živi vrlo opušteno i lepo proživi svoj život ako nemaju namera ili želja da materijalno uspeju i naprave nešto. Uvek imaju gde da se sklone od potencijalnog nevremena. Dovoljam im je par patika, ili japanke, šorc, majica, kačket i neka puška za podvodni ribolov, jer preko dana mogu da ulove sebi hrane koliko im je potrebno, a možda i nekog jastoga usput. Ako ima stranaca to su uglavnom Englezi i Amerikanci, pa meštani sasvim lepo zarađuju od pripremanja hrane za turiste.
DRAGI: Oni u stvari uživaju u životu, ne odrađuju ga. I kao što je rekao Žika, prioriteti su im potpuno drugačiji nego kod nas Evropljana koji stalno težimo za nečim materijalnim. Divno je pogledati ih u oči. Svima im se oči smeju. Prosto je zarazno. Mi i sada, nakon tri meseca, kada pričamo o tome i uopšte o boravku na Jamajci – odmah počnemo da se osmehujemo. To primećuju i oni koji su nama bliski, a nisu bili na Jamajci. Kažu da je neverovatno kako zračimo. Sve dobro je prelazna zaraza i bilo bi super ako bi moglo tako da ostane.
Osim Marlijevog groba, obišli ste i mesto njegovog rođenja, kao i mesta na kojima je svirao. Mora da su utisci impresivni…
DRAGI: Imam dovoljno godina pa se više ne naježim tek tako. Ali je predivno kada znate da je tu jedan takav muzičar živeo i da je sedeo na tom kamenu i smišljao pesme. Mene su naterali da sednem, kao neko ko je najsposobniji da napravi pesmu, a ostali će me držati za rame ili za glavu pa da pređe neko osećanje i na njih. Zaista je lepo. Ali nemojte misliti da smo mi tamo samo uživali. Ipak smo jedno šest dana ustajali prilično rano i putovali po 5-6 sati do određenog mesta kako bi Filip sve to zabeležio kao dokument.
ŽIKA: Na tom kamenu smo svi sedeli. Ja sam čak i ležao, ne bih li što više inspiracije upio iz tog kamena. Pogled je fenomenalan, boje i vegetacija su neverovatne. I sve je zapravo blizu. Kamen je na samom izlasku iz Marlijeve kućice, na vrhu jednog brdašca u dvorištu gde je rođen i gde je odrastao. Kuća je napravljena od kamena, unutra je jedan krevet, stolica i čiviluk. On je iz te kućice izlazio pravo na kamen. Malo dalje sahranjeni su on i njegova majka.
Ugostio vas je Kris Blekvel na svom imanju. O čemu ste razgovarali sa njim?
DRAGI: Njegovo imanje je raj na zemlji. To je jedno malo ostrvo gde ne možete tek tako da dođete jer je svuda neviđeno obezbeđenje. Ja nisam znao o kome se radi dok mi nije Mirko objasnio gde idemo. To je bilo njegovo iznenađenje. Kris je potpuno normalan čovek koji je napravio takve zvezde kakve su Bob Marli, Grejs Džons, U2 i još masu njih. Šteta što ga nismo upoznali pre trideset godina. Možda bi i sa nama radio, jer kada smo mu puštali numere koje smo snimili na Jamajci on je bio zatečen i klimao je glavom u pozitivnom smislu.
Snimali ste i kadrove za nove spotove. Ko je zaslužan za to?
ŽIKA: Pre nego što smo uopšte krenuli na Jamajku, Mirko je rekao da ćemo povesti i Filipa, njegovog najmlađeg sina. Srednji sin, Mladen, poznati je muzičar, a Filip se zanima za film, fotoaparat i dronove. Snimio je silne momente i ima kadrova koji su korišćeni u ova dva spota. Još ko zna koliko neiskorišćenog materijala je ostavio za dokumentarac. On je svuda bio sa nama, gde god smo se kretali po Jamajci.
U avgustu svirate na “Rok Vilidž festivalu”, a Vejlersi vam uzvraćaju posetu. Pošto na Jamajci niste svirali zajedno, kakav je plan? Probe, pripreme?
ŽIKA: Da, 9. i 10. avgusta sviramo u Banatskom Sokolcu, a 10. će svirati i prateći bend Boba Marlija. Moguće je da ćemo zajedno napraviti neku varijantu. Planiramo probe, ali ne treba tu puno proba. Dovoljno je da mi iz njihovog repertoara poslušamo pesme koje nama odgovaraju i da nam bude dosta jasnije šta su i kako su svirali. Lako bismo se uklopili i bez ikakve probe. Svako od nas zna koliko može i šta može sa svojim instrumentom. Oni su sto posto dobri kao ljudi, odnosno dobronamerni kao i mi, pa će saradnja sigurno biti dobra.
U novembru je najavljen veliki koncert, kao i dokumentarac…
ŽIKA: Mirko je predložio da kada se vratimo u Srbiju uradimo što više pesama kako bismo na jesen, otprilike u septembru ili oktobru, promovisali taj LP i kratak film sa putovanja o boravku i radu na Jamajci koji traje između dvadeset i trideset minuta. Razmišljam o tome da bismo mogli da pozovemo neke od muzičara sa kojima smo sarađivali 29. novembra u Beogradsku arenu, kada slavimo 55 godina postojanja.
Kada bi autobus za raj imao peraja, sigurno bi se kretao ka Jamajci. Ipak, koja mu je kopnena ruta?
DRAGI: On ide napred, a dokle će se tako kretati – ne znam. Plašim se da ne dobije neko ubrzanje koje mi ne možemo ili ne želimo da pratimo. Često kažem Žiki u šali “čoveče zamisli ako sad opet postanemo popularni… Mi to nećemo moći da ispratimo”, a Žika me teši pa kaže “ma nećemo”. Nadam se da ćemo se zaustaviti na ovome i da ćemo uživati u životu i svirati kad nam se svira.
ŽIKA: Peraja me odmah asociraju na neku morsku neman, a treba preplivati tako veliku razdaljinu. Mislim da ide ka nekoj sledećoj destinacija za koju pojma nemam ni da će se ostvariti, ali mi se mnogo toga lepog u životu iznenada i neplanirano događalo. Pa eto, taj autobus neka stremi ka nekim drugim predelima na kojima nisam bio, a gde su ljudi dobri, gde je lepa priroda i gde ja mogu da se osećam dobro i opušteno.
Ideja za ovaj poduhvat je vaša. Zašto baš ovakav projekat?
Poslovi počasnog konzula su jasno definisani i oni prvenstveno obuhvataju zaštitu i pomoć građanima (u ovom slučaju – Jamajke), kao i rad na zaštiti ineteresa i unapređenju trgovačkih, sportskih i kulturnih odnosa između dve zemlje. Dakle, to je deo mog posla.
Da li se, posle ove saradnje, može govoriti o nekakvom kulturološkom mostiću između dve zemlje?
Kulturološko povezivanje dve zemlje je važno i upravo na tome smo radili. Projekat “Prekookeanski kulturni most” između Srbije i Jamajke živi već nekoliko godina. U okviru ovog projekta u Srbiji su gostovli poznati jamajčanski bendovi kao što su “Vejlersi”, “Lutan Faja”, “Ras Abraham” i drugi. Posebnu vezu čini i statua Boba Marlija – “Borca za slobodu sa gitarom u ruci” koju smo podigli u okviru “Rok Vilidž festivala” još 2008. godine. S naše strane organizovali smo odlazak na Jamajku i snimanje pesme i spota jednog od naših najvećih rege muzičara Hornsmana Kojota. Izdali smo knjigu poznate Jamajčanke Barbare Blejk Hane “Josef – Rasta Reggae Fable” 2020. godine. Kao što vodite, ima toga.
Producentski deo projekta potpisuju dva producenta. Kako su se njih dvojica uklopila u priču?
Produkciju je najpre uradio Makonen Blejk Hana na Jamajci i to je prvi deo produkcije, onaj engleski deo pesama. Drugi deo je uradio jedan od najboljih producenata Voja Aralica i super su se uklopili. Kuriozitet je kada sam poslao Makonenu na Jamajku finalnu verziju, on je rekao da to ide za Gremija, a njegovu verziju će pustiti kasnije. Čovek je skroman, odao je Voji priznanje za vrhunski poduhvat.
Zašto YU grupa?
Smatram da je YU grupa jedan od najautentičnijih bendova, ne samo u Srbiji već i šire. To su profesionalni muzičari koji više od 65 godina sviraju rok muziku i koji ove godine obeležavaju 55 godina postojanja. Oni su bend koji je prvi krenuo eksperimentalno da uvodi etno muziku u rokenrol. Poznati su po čuvenom kosovskom opusu koji ih je i vinuo među najbolje i najveće bendove Srbije.
Smatrao sam da u njima ima još žara i strasti za eksperimentima, kao i istraživanju u drugim vrstama muzičkog izražaja. Rezultat koji je proizašao iz ovog “eksperimenta” je fenomenalan i sama saradnja sa jamajčanskim muzičarima pokazala je neverovatnu sinergiju i bliskost “braće po muzici”. Lično mislim da je projekat sa YU grupom toliko dobar i uspešan da ćemo ga teško ponoviti. Za nas u Konzulatu to je još veći izazov za naredne godine.
Kome odgovara da Goran Vasić i Aleksandar Ivanović ostanu na čelnim pozicijama Republičkog i Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, iako su učestvovali u nezakonitom ukidanju statusa kulturnog spomenika sa kompleksa Generalštab
Na poslednjem sastanku Odbora Festa izabrani su savetnik za programsku koncepciju Miroslav Mogorović i saradnik na selekciji programa Ivan Aranđelović. Nedostaje još samo da Skupština grada odluči ko će biti producent, pa da se krene u konkretnu realizaciju ovogodišnjeg Festa
Bez obzira da li će večeras biti kraj ovogodišnjeg ili celog EXIT festivala, njegovo zatvaranje će se pamtiti po uzvicima „pumpaj“ desetine hiljada ljudi na Petrovaradinskoj tvrđavi
Na ovogodišnjem Pulskom festivalu nagrada „Fabijan Šovagović“ dodeljena je legendarnom glumcu Bogdanu Dikliću, Konstraktin koncert je bio atrakcija, a na raznim programima je i desetak hrvatsko-srpskih koprodukcija
Reagovanje Evrope Nostre i njene organizacije u Srbiji, povodom dokumenta koje je objavilo "Vreme", prema kome je i direktor Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda doprineo odluci da se poruši Generalštab. Donosimo hronologiju dosadašnjih odbijanja srpske vlasti da spase Generalštab
Protesti u Srbiji ne nameću više pitanja „da li“ i „ako”, oni su postali sistemski događaji. Trpeljivost u društvu preokrenula se u nezajažljivu potrebu za normalnošću, za pravnom državom
Aleksandar Vučić više nije u stanju da povrati ravnotežu u pobunjenom društvu. To se najbolje vidi u ravni govora: nijedno njegovo baljezganje više ne prolazi
Ako smo neutralni dok studente zatvaraju, devojke i momke mlate na pravdi boga, zatiru demokratiju, neistomišljenike dehumanizuju, nastavljaju korupciju koja ubija i još mnogo toga poganog rade – onda ništa
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
