“Svinja” je slobodna

Vest da je jedan od najkrvoločnijih šefova Kozanostre, Đovani Bruska, od pre nekoliko dana slobodan čovek, obišla je svet, a da i nije izazvala posebnu pažnju, ne samo zbog aktuelnih, mnogo većih užasa već i zbog uobičajene predstave o italijanskom pravosuđu, kadrom da priredi svakovrsna iznenađenja. Ali, za razliku od ranijih slučajeva kada su mafijaške ubice ostajale nekažnjene zbog proceduralnih grešaka, neadekvatne zaštite svedoka, zastarelosti postupka ili svega toga zajedno, ovoga puta je sve bilo u skladu sa slovom zakona. Tako je čovek koga su njegovi saradnici od milošte zvali ili Svinja (na sicilijanskom “u verru”), ilustrujući snagu njegovog karaktera, ili pak Scannacristiani (koljač nedužnih), od 31. maja ove godine oslobođen svih optužbi, krivica i kazni, a država mu, uz sve to, duguje promenu identiteta, doživotno obezbeđenje i pristojnu apanažu.

Bruska je uhapšen 20. maja 1996. tako da je do sada odslužio 25 godina strogog zatvora, čemu treba dodati i četiri godine provedene van zatvorske žice, pod posebnim nadzorom. Ali, ipak…

foto: wikipedia.org

Kako je moguće da čovek koji je priznao da sasvim sigurno “nije ubio više od 200 ljudi, ali ni manje od sto pedeset” i osuđen na višekratnu doživotnu robiju bude, posle svega, i slobodan i nagrađen? Na listi njegovih zlodela nalazi se i atentat izveden maja 1992. godine kada je lično, posredstvom mobilnog telefona, aktivirao pola tone eksploziva postavljenog ispod autoputa Palermo–Trapani i tako ubio sudiju Đovanija Falkonea, zajedno sa suprugom i trojicom pripadnika njegovog obezbeđenja. Učestvovao je i u pripremama atentata na Falkonijevog najbližeg saradnika, istražnog sudiju Paola Borselina, ubijenog nekoliko meseci kasnije u eksploziji auto-bombe u Via Amelio u Palermu, zajedno sa petoro pripadnika obezbeđenja. Pripisuje mu se i jedan od najodurnijih zločina u istoriji italijanskih mafija – ubistvo dečaka Đuzepa de Matea, koji je dve i po godine držan u zatočeništvu, a potom zadavljen, a njegov leš rastvoren u kiselini.

A OD DRŽAVE – SLOBODA ZA “POKAJNIKE”

Odgovor na pitanje kako je moguće ovakvog zločinca osloboditi zatvorske kazne neće biti razumljiv svima koji nemaju osnovne predstave o načinu postojanja mafije, njenim zakonima, a samim tim i strategiji borbe protiv ovog društvenog zla. Neprihvatljiv je i dobrom delu italijanske javnosti, iritiranom čestim, teško objašnjivim, blagim presudama, za koje je uvek postojalo detaljno, zvanično tumačenje.

Zbog tradicionalne “zavere ćutanja”, koja je uz to pojačana i nepoverenjem građana u snagu države koja bi trebalo da ih zaštiti od osvete, operativni rad istražnih organa nailazio je na nepremostivu prepreku kada je trebalo obezbediti dokaze za bilo koje počinjeno zverstvo. Otuda, obično, svi sve znaju, ali niko ništa ne govori niti mu to, bez velike nevolje, na pamet ne pada. Uz tanke dokaze, veoma vešte advokate i razgranatu korupciju, svaka nedovoljno utemeljena optužba brzo bi bila pretvarana u sudsku farsu. Mafije (Kozanostra, Ndrangeta, Kamora…) ne samo da su svirepo kažnjavale one koji su odlučili da progovore nego su, takođe, na osnovu njihove nerušive tradicije nudile apsolutnu zaštitu svojim uhapšenim članovima kao i njihovim porodicama.

Istraga, ukoliko nije imala mogućnosti da uhapšenog na bilo koji način uceni, nije imala šta da mu ponudi. On je odlazio u zatvor znajući da mu je porodica na sigurnom, da će supruga svakoga meseca dobijati sasvim pristojnu novčanu nadoknadu, da će deci biti obezbeđeno školovanje i sasvim sigurna karijera, najčešće u redovima same mafije ali i van nje. Država je mogla da ponudi samo jedno: ličnu slobodu, što je dar koji se teško odbija. Da bi se tako nešto postiglo, ideju je prvo trebalo pretočiti u zakon. Na tome je najviše insistirao sudija Đovani Falkone, inače veoma uspešan lovac na mafijaše, koji je na čelu odabranog istražnog tima umnogome doprineo organizovanju Maksi procesa u Palermu (februar 1986 – decembar 1987) kada je procesuirano 460 pripadnika Kozanostre uz epilog od 19 doživotnih robija i zatvorskih kazni od ukupno 2665 godina. Radilo se o čoveku koji je odlično znao čime bi trebalo naoružati istražne organe koji su tokom svih tih decenija borbe trpeli snažne udarce, kako od mafije, tako i od korumpiranih delova državne (sudske) administracije. Tako je nastao Zakon br. 82 od 15. marta 1991. koji “pokajnicima” garantuje smanjenje zatvorske kazne i ličnu bezbednost. Tako se desilo da Đovani Bruska bude oslobođen na osnovu zakona na čijem donošenju je insistirala upravo njegova najpoznatija žrtva: sam sudija Falkone.

Da nije reč o “običnom” apsurdu, već o onom zvaničnom koji je povremeni, ali uporni pratilac Justicije, potvrdila je i Marija Falkone, sestra sudije Đovanija, takođe na službi u pravosudnim strukturama Republike: “Sa ljudskog aspekta gledano, ja sam ogorčena oslobođenjem ovog čoveka koji je počinio užasne zločine kao što je ubistvo deteta, ali se zalažem za striktno poštovanje zakona, tim pre što je na njegovom donošenju insistirao upravo moj brat”.

Status “pokajnika” ne stiče se lako, odnosno nije dovoljno cinkariti “Peru portira” i izaći iz zatvora. Zakonom je propisan minimum kazne koju treba izdržati, a istraga treba da proceni kome se ova ponuda može učiniti, odnosno u kojoj bi meri “kolaborant” mogao doprineti raspetljavanju slučajeva koji su, silom prilika, sakupljali prašinu po sudskim arhivama. Bruska se tu pokazao na visini zadatka i, između ostalog, razotkrio detalje koji se mogu smatrati kao značajan doprinos rasvetljavanju veza mafije i predstavnika države zaduženih upravo za borbu protiv ovog zla. Ova veoma osetljiva tema godinama zaokuplja pažnju italijanske javnosti izbijajući, s vremena na vreme, u formi velikih skandala vezanih za vodeće političke garniture i njihove eksponente, počev od Andreotija pa do Berluskonija, a njena aktuelnost ni danas nije zanemarljiva. Naprotiv. Na nižim lestvicama državne strukture, slučajevi u kojima se susreću ili prepliću interesi organizovanog kriminala i države su i brojniji i teži za otkrivanje, tim pre što su nadređeni nivoi vlasti ili nezainteresovani ili i sami korumpirani. Novo pravilo novog vremena glasi: mafija više ne ubija. Samo plaća.

foto: ap

SUDIJA FALKONE – BRUSKIN IMENJAK, PROGONITELJ I ŽRTVA

Cena ponude za pristanak na saradnju naročito je porasla nakon proširenja Krivičnog zakona članom 41 – bis iz 1986. i njegovom značajnom izmenom 1992. godine, nakon ubistva sudije Falkonea. U slučajevima teških krivičnih dela, kada se primenjuje ovaj član, predviđen je veoma strog tretman zatvorenika koji se ogleda u potpunoj izolaciji u odnosu na ambijent u kome izdržavaju kaznu, kao i na skoro simbolične kontakte sa spoljnim svetom, pre svega porodicom. Presuda na doživotnu robiju u takvom režimu mogla bi da deluje krajnje deprimirajuće čak i za “svinjske” karaktere tipa Đovanija Bruske. Ipak, odluku o saradnji sa istragom on je doneo tek posle četiri godine premišljanja, nakon što je pokušao da na razne načine prikrije neke svoje spoznaje, a pre svega tajne fondove koje istraga u to vreme još nije uspela da otkrije. Pošto je imao posla sa iskusnim istražiteljima, sve je to palo u vodu, a član 41 – bis je nastavio da mu se razoružavajućim smeškom javlja iz svakog ugla njegove ćelije. Svojim pristankom na saradnju sa istragom postao je veoma ozbiljan uzor ostalim kriminalcima njegovog tipa, što mu je takođe ukalkulisano kao pozitivno brojanje. Da država drži do sopstvene reči, pokazao je upravo njegov izlazak sa robije.

Osim što je oslobođen na osnovu zakona koji je promovisao sudija Falkone, životni put Đovanija Bruske se još jednom bio ukrstio sa imenom ovog čoveka: sudija je već četiri godine bio mrtav kada je dan-dva pre zvaničnog datuma njegove smrti, koji se na Siciliji obeležava sa posebnim pijetetom, Bruska uhapšen upravo dok je, u krugu porodice, sedeo za trpezom i na televiziji gledao specijalnu emisiju posvećenu sudiji Falkoneu. Bilo je to 20. maja 1996. kada su pripadnici specijalne jedinice za borbu protiv mafije uspeli da lociraju kuću u kojoj se Bruska krio. Nekoliko dana koji su prethodili njegovom hapšenju za njih su bili veoma napeti. Naime, jedan od agenata je uspeo da u zaseoku Kanatelo, u blizini Agriđenta, uoči dečkića koji mu je zaličio na Bruskinog sina Davida, ali mu se ovaj izgubio iz vidnog polja i nestao u jednom od okolnih dvorišta. Eventualni upad u pogrešnu kuću alarmirao bi begunca i on bi se sasvim sigurno izvukao pošto ovakva skloništa, po pravilu, imaju bar jedan tajni izlaz. Stoga su gonitelji morali biti sigurni gde će udariti. Onda se neko setio: pošto je Bruskin telefon bio neprestano prisluškivan, ponekad su se, tokom razgovora, mogla čuti crkvena zvona. Zato je jedan policajac dobio zadatak da sa svog motocikla skine auspuh i da se polako vozika po kvartu. Kada su u prislušnoj stanici mogli jasno da čuju prodorni zvuk motora, to je značilo da se nalazio blizu tražene lokacije. Uz mnogo strpljenja i ne manjeg opreza, poduhvat je tokom četiri dana ponovljen nekoliko puta sve dok nije otklonjena i poslednja sumnja. Onda je naređen upad, na način kao što to već biva u sličnim prilikama: maskirani policajci u civilu, duge cevi, razbijanje vrata… Ukućani – supruga, brat i snaha sa troje dece – upravo su se služili iz velike tepsije krompirom i piletinom. Đovani je stajao kraj prozora sa telefonom – izdajnikom u rukama. Odmah je shvatio gde je pogrešio i sa gađenjem bacio telefon kroz prozor. Na TV ekranu su upravo promicali kadrovi emisije o ubistvu istražnog sudije, njegovog imenjaka, upornog progonitelja i na kraju žrtve – Đovanija Falkonea. Dok je trajao pretres, na ekranu se pojavio natpis: “Agriđento – uhapšen Đovani Bruska”. Dug je bio namiren.

Scena hapšenja je, potom, više puta prikazivana u udarnim informativnim emisijama. Pripadnici operativne antimafijske grupe, snažni momci pod maskama nisu mogli da obuzdaju oduševljenje: ispaljivali su čitave rafale u vazduh što je televizijskoj publici sa severa ove zemlje bilo potpuno neverovatno. Svi pripadnici udarne grupe koji su učestvovali u hapšenju bili su kolege i prijatelji trojice članova obezbeđenja sudije Falkonija koji su u atentatu poginuli zajedno sa njim. Odavno su čekali ovu priliku.

Đovani Bruska je svoju priliku čekao dvadeset devet godina. I dočekao. Njegovu slobodu platili su mnogi drugi iz njegove branše koji su, zahvaljujući njegovim svedočenjima, zaglavili višegodišnju robiju. Mnogi životi su na taj način spaseni, a pravdi je omogućen trijumf. Bruska će morati tek da rešava svoj problem sa slobodom ukoliko je onaj sa pravdom već razrešio, a šta će biti teže – videće on sam. Istina, neće biti jedini među onima koji svoj život provode pod neprestanim nadzorom države, okruženi telohraniteljima i diskretnom stražom. Ima ih i među sudijama, tužiocima, policajcima, novinarima i ostalim borcima protiv mafijaške pošasti. Ali, svi znaju da mafija ne oprašta: svojim protivnicima će možda i progledati kroz prste jer su samo radili svoj posao, ali svojim izdajnicima – teško. Oproštaj bi bio udar u sam temelj “počasne družine”, kako svoju organizaciju mafijaši sa strahopoštovanjem nazivaju. Osim toga, na Đovanija Brusku će motriti i onih “između sto i dvesta pari očiju” koje je lično, svojim rukama ugasio. Od njih neće pobeći nikada, pa makar otišao na kraj sveta.