Kada smo kupovali prve knjige preko Amazona ili kucali pretrage po novom pretraživaču neobičnog imena Gugl, na kraj pameti nam nije bilo da će oni jednoga dana upravljati našim automobilom ili autobusom ili kamionom, dok smo mi zaronjeni u gomilu mahom nepotrebnih informacija koje nam istovremeno serviraju na nekom ekranu. Ali stigosmo do toga da logističke i transportne kompanije poput Amazona, UPS-a i Uber-a testiraju autonomne sisteme za vožnju širom sveta otvarajući pitanje – da li će gradovi uskoro postati arene robotizovanog saobraćaja, ili će nešto taj proces zaustaviti ili, što je realnije, malo usporiti?
Uber je nedavno najavio pilot-program robotaksija u Londonu, u saradnji sa britanskom AI kompanijom Wayve. Reč je o vozilima bez bezbednosnog vozača, koja će već narednog proleća kružiti gradom. Britanska vlada je prvobitno ciljala na uvođenje autonomnih vozila 2026, a zatim 2027, da bi novousvojeni takozvani “ubrzani okvir” omogućio testiranje komercijalnih mini-bus i taksi usluga već sada. Uber još nije potvrdio da li će korisnici zaista moći da naruče vožnju ovim vozilima, dok sindikati upozoravaju na “značajne socijalne posledice”, pre svega na gubitak radnih mesta.
Argumenti za autonomnu revoluciju deluju moćno: “vozači” se ne umaraju, poštuju stroga pravila do najsitnijih detalja, odgovaraju potrebama korisnika odnosno uvek ima slobodnih vozila. U test vožnjama po Londonu, gde samoupravljajući ford mach-E nije zahtevao intervenciju prisutnog vozača tokom 30-minutne vožnje kroz gužvu, sistem se pokazao kao “oprezniji od čoveka”. Bi-Bi-Sijev reporter tvrdi da ga nije iznenadio ni biciklista koji se kretao u suprotnom smeru, pa ni pešak na štakama koji se iznenada pojavio. Prepoznao je izazov i reagovao bez greške.
Istina je da to nisu bili laboratorijski već realni uslovi, što značajno ohrabruje pobornike robotizovane vožnje, ali bezbednost saobraćaja se u velikoj meri bazira na statistici. A to znači da treba analizirati ko pravi više grešaka na milion pređenih kilometara – prosečan vozač ili mašina?
Nekima ni to nije dovoljno jer zakoni, kažu opravdano, nisu prilagođeni vozilima bez vozača. Čak i ako se pokaže, a verovatno je da hoće, da robot mnogo ređe greši, postavlja se pitanje ko je odgovoran ako se to, ipak, dogodi. Prema važećim propisima u celom svetu, neizbežno je odgovoran onaj ko je za volanom pa se onda meri da li je i kriv. Zbog toga se očekuje da živ čovek sedi za komandama i kada auto “sam vozi”. Alternativno bi odgovoran mogao da bude vlasnik vozila ili proizvođač, ali to bi vodilo komplikovanim procedurama dokazivanja krivice. Olakšavajuća okolnost je što vozilo prikuplja veliki broj informacija i snima sve oko sebe pa bi sud imao dobar uvid u događaj.
I tu imamo novu dilemu: treba li saobraćajne prekršaje, odnosno presude, prepustiti veštačkoj inteligenciji koja bi presuđivala hladnokrvno i na osnovu inputa dobijenih od postavljenih saobraćajnih sistema? U najopreznijem slučaju odgovor je – još ne.
Svako ko vozi malo moderniji automobil, gde je sve na dugme, barem nekada se suočio sa nekim problemčićem, da kompjuter malo zabaguje usred vožnje ili da motor za kontrolu prozora ne radi, a najčešće se dešava da neuko podesimo softver pa mesecima vozimo sa nekom neudobnošću koje ne umemo da se rešimo. Kod automobila bez vozača događalo se da putnike zaključa u vozilu i da proces oslobađanja uz pomoć tehničke podrške traje predugo, a vi ocenite u kojoj je situaciji i minut mnogo.
Na kraju, tu je i socijalno pitanje. Milioni ljudi širom sveta zarađuju vozeći druge, u zemljama poput SAD imaju i veoma jake sindikate, a za nekoliko godina mogli bi da budu desetkovani. Tehnologija takvu promenu može da omogući mnogo brže nego što je društvo u stanju da je apsorbuje, što u poslednje vreme osećaju prevodioci. Ni oni ni šoferi neće sasvim nestati, ali će im se tržište rada znatno smanjiti. Poslu će moći da se nadaju samo oni koji su u nečemu superiorni u odnosu na kompjuter. To znači da dolazi vreme gde će posla biti samo za natprosečne, a granica proseka podizaće se na svakih nekoliko meseci.
Tehnološki napredak ne može se zaustaviti, ali se omasovljenje može usporiti, dok se ne snađemo. Nevolja je što je nama potreban predah, kao i vozačima, a tehnologija ne staje i stalno nas tera dalje do trenutka kada ćemo priznati da je robot za volanom bezbedniji i jeftiniji, ali da nas to preskupo košta.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
U reviziji istorije i gradnji mita o bezgrešnim Srbima nema mesta za zločine učinjene u ime Srbije i Srba, samo za žrtve i heroje. Pitam se čemu onda onaj odlazak u Srebrenicu, kada je isti ovaj Vučić želeo da se pokloni žrtvama koje su ubijene kada je srpskim jedinicama komandovao Ratko Mladić
Dok god ne uspemo da otkrijemo čemu ćemo posvetiti svoje talente i snage, nema nikakvog načina da dostignemo unutrašnji mir i doživljaj zrelosti. Ovo može biti potpuno drugačije kod različitih ljudi – zaštita ugroženih, pomoć obolelima, kreativne aktivnosti, obrazovanje mladih, istaživački napori i mnogo toga drugog – ali ima neuporedivo jači efekat na naš osećaj blagostanja i zadovoljstva životom nego bilo koji “spoljni” faktor, poput položaja u društvu, obrazovanja ili bogatstva
U sistemu podele vlasti sudovi treba da se ponašaju kao sudovi i ne treba da odlučuju o svakom političkom neslaganju niti da budu mesto za rešavanje opštih društvenih i ideoloških rasprava. Njihova uloga je da zaštite konkretna prava i interese kada postoji stvarna povreda ili opasnost da će do nje doći. Zato pravo na pristup sudu nije potpuno neograničeno. Ovo pravilo postaje posebno važno kada šteta pogađa životnu sredinu, javni prostor ili kulturno dobro, kao vrednosti koje pripadaju svima, ali ne mogu same da se obrate sudu
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
