Teofil Pančić pružao je smislenu alternativu svakom vladajućem poretku, bednim državama nastalim na ruševinama Jugoslavije i osiromašenoj kulturi iza koje ne stoji ništa “osim mržnje, sujete i vlasti”
Teofilovo pisanje sam upoznao kao brucoš živeći sa Milanom u Višnjičkoj banji, Metalska 13. Ako sam nekada i propustio da kupim „Vreme“ četvrtkom, Milan nije nikada. Gutali smo tekstove novinara ovog nedeljnika, koji su nam otvarali društveno-politički svet koga smo, tih dana, početka studentskih protesta 1996/1997, postajali svedoci i akteri. Ipak od svih njih, koje smo voleli i zaklinjali se u njih, Teofil je bio najobuhvatniji i najsnažniji slovoslagač naših mladih, do pola tek ispisanih palimpsesta.
Kad kažem najobuhvatniji, mislim na zahvat Teofilovog pera, koje je ogromnom energijom nanosilo na nas ogromnu količinu oštre, bistre i ironične reke misli, nabujalih pritoka citata, nepoznatih autora i njihovih knjiga, šumova muzičkih referenci i života grada kroz koji protiče.
Snažna je ta voda bila, a u njoj bogatstvo svake kapi. Sve složene onde gde treba, u temeljnom iskustvu saznanja koje nije „okovana svijest u zlatnom izdanju“ nego ispisana korica poderane knjige. Poderane od previše čitanja.
Novi filmovi, nova muzika i pre svega nove knjige dospevale su u našu skromnu sobu koju smo Milan i ja delili kod gospođe Mileve, penzionerke i obožavateljke Slobodana Miloševića, brzinom svetlosti, istog trenutka kada bi ih Teofil preporučio.
Anatomija političkih aktera
Blistava anatomija političkih aktera tog vremena – smešna, otrežnjujuća i odgovorna – bila je odlika kolumni u rubrici „Nuspojave“. Te kontraindikacije su kod nas stvarale jednu vrstu emulzije otpora, samozadovoljnosti mladosti i novog znanja koje je dolazilo iz teške, barokne rečenice nezapamćene na prostorima od Triglava do Đevđelije.
I kao kod svakog vrhunskog umetnika, recimo gitariste kada gitara dobije poseban zvuk, „herc minutu“, tako je Teofilov tekst formirao sopstveni oblik, notu i „twist“. Upotreba svih mogućih južnoslovenskih reči koje je smatrao prikladnim i najadekvatnijim da njima opiše pojavu, poveže misao ili da ubojito značenje rečenici, otkrivala je ne samo njegovu široku lingvističku geografiju nego i sputanost izražavanja u zabranima nacionalne samosvesti i šovinizma. Ja sam najviše voleo kada je koristio prilog međutim na makedonskom, „megjutoa“.
Nekoliko godina kasnije sreli smo ga Milan i ja na jednoj kućnoj žurci u Zemunu, došlo je doba postpetoktobarske slobode, a on je sedeći u mraku jedne sobe razgovarao sa ljudima okupljenim oko sebe. I tada smo osećali da nam je previše dao i da smo ga previše čitali da bismo mu prišli da se upoznamo. Trema je bila parališuća.
U tim godinama nepotpune i delimične transformacije Miloševićevog režima, svi su se već opustili i svojim konformizmom prepuštali scenu, a on se i tada jednako oštro obračunavao sa populizmom, glupošću, sitničarstvom, uskogrudošću, politikanstvom. U svakom sistemu to mu je bio najveći neprijatelj i on ga je uredno prepoznavao, secirao i ismevao.
Borbena alternativa
Vojin Dimitrijević je govorio da su „humor i ironija znak pameti i skromnosti onoga koji iznosi neku tvrdnju.” Vojin i Teofil su se poznavali. On je dolazio kod nas u školu ljudskih prava i često govorio o medijskoj sceni Srbije u okviru predavanja o ljudskim pravima u praksi.
Skroman i ironičan, nastupao je sporo, uzbuđujući se svakom novom istinom koju bi izrekao u prethodnoj rečenici i sam šokiran potencijalnim posledicama izgovorene istine. A onda bi reči postale brže uzbuđenije kratke, logične. Govor bi završavao uzbuđen i zabezeknut sobom zbog nepostojanja alternative. Borbene alternative protiv nacionalizma, mržnje i nekulture. Jer ja mislim da je on to tražio. Smislenu alternativu vladajućem poretku, bednim državama nastalim na ruševinama Jugoslavije i osiromašenoj kulturi iza koje ne stoji ništa “osim mržnje, sujete i vlasti”.
I na kraju znam da je želeo da dođe do nove slobode, da radikalsko blato opet završi na smetlištu istorije. Ali Teofil bi bio Teofil u svakom sistemu i svuda bi našao “nuspojave” društva. Zato je on sam po sebi osobeni znak, iza koga ne stoji niko, kao i u Arsenovoj pesmi i istoimenoj zbirki Teofilovih tekstova.
Autor je direktor Belgrade Centre for Security Policy (BCSP)
Bio je vrstan komičar basterkitonovskog tipa, podjednako izražajan i u dramskim ulogama. I Dejan Matić odigrao je više od pedeset uloga u teatrima, a epizode koje je ostvario na filmu i televiziji obeležio je nezaboravni šarm
Jedan od naših najznačajnijih kompozitora 20. i 21. veka preminuo u 95. godini
U sredu, 13. novembra, preminuo je predsednik MK Group Miodrag Kostić (65). MK Group bavi se agrarom, turizmom, energetikom i bankarstvom. Kako je tekla njegova poslovna biografija
Američki glumac i kantri pevač Kris Kristoferson preminuo je u 89. godini, saopštila je njegova porodica. Kristoferson, koji je bio inspiracija mnogim umetnicima, ostavio je dubok trag kako u muzici, tako i u filmskoj industriji
Preminula glumica Radmila Živković u 72. godini u Beogradu
Što duže traje studentska i narodna buna, to se više nameće pitanje da li će zahtevi postati „političkiji“ – recimo, prelazna vlada i pošteni izbori. Ali rastu i šanse za međusobice i zađevice, koje su siguran recept za kraj protesta
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Studenti su shvatili da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u njihovim zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
