Teofil Pančić pružao je smislenu alternativu svakom vladajućem poretku, bednim državama nastalim na ruševinama Jugoslavije i osiromašenoj kulturi iza koje ne stoji ništa “osim mržnje, sujete i vlasti”
Teofilovo pisanje sam upoznao kao brucoš živeći sa Milanom u Višnjičkoj banji, Metalska 13. Ako sam nekada i propustio da kupim „Vreme“ četvrtkom, Milan nije nikada. Gutali smo tekstove novinara ovog nedeljnika, koji su nam otvarali društveno-politički svet koga smo, tih dana, početka studentskih protesta 1996/1997, postajali svedoci i akteri. Ipak od svih njih, koje smo voleli i zaklinjali se u njih, Teofil je bio najobuhvatniji i najsnažniji slovoslagač naših mladih, do pola tek ispisanih palimpsesta.
Kad kažem najobuhvatniji, mislim na zahvat Teofilovog pera, koje je ogromnom energijom nanosilo na nas ogromnu količinu oštre, bistre i ironične reke misli, nabujalih pritoka citata, nepoznatih autora i njihovih knjiga, šumova muzičkih referenci i života grada kroz koji protiče.
Snažna je ta voda bila, a u njoj bogatstvo svake kapi. Sve složene onde gde treba, u temeljnom iskustvu saznanja koje nije „okovana svijest u zlatnom izdanju“ nego ispisana korica poderane knjige. Poderane od previše čitanja.
Novi filmovi, nova muzika i pre svega nove knjige dospevale su u našu skromnu sobu koju smo Milan i ja delili kod gospođe Mileve, penzionerke i obožavateljke Slobodana Miloševića, brzinom svetlosti, istog trenutka kada bi ih Teofil preporučio.
Anatomija političkih aktera
Blistava anatomija političkih aktera tog vremena – smešna, otrežnjujuća i odgovorna – bila je odlika kolumni u rubrici „Nuspojave“. Te kontraindikacije su kod nas stvarale jednu vrstu emulzije otpora, samozadovoljnosti mladosti i novog znanja koje je dolazilo iz teške, barokne rečenice nezapamćene na prostorima od Triglava do Đevđelije.
I kao kod svakog vrhunskog umetnika, recimo gitariste kada gitara dobije poseban zvuk, „herc minutu“, tako je Teofilov tekst formirao sopstveni oblik, notu i „twist“. Upotreba svih mogućih južnoslovenskih reči koje je smatrao prikladnim i najadekvatnijim da njima opiše pojavu, poveže misao ili da ubojito značenje rečenici, otkrivala je ne samo njegovu široku lingvističku geografiju nego i sputanost izražavanja u zabranima nacionalne samosvesti i šovinizma. Ja sam najviše voleo kada je koristio prilog međutim na makedonskom, „megjutoa“.
Nekoliko godina kasnije sreli smo ga Milan i ja na jednoj kućnoj žurci u Zemunu, došlo je doba postpetoktobarske slobode, a on je sedeći u mraku jedne sobe razgovarao sa ljudima okupljenim oko sebe. I tada smo osećali da nam je previše dao i da smo ga previše čitali da bismo mu prišli da se upoznamo. Trema je bila parališuća.
U tim godinama nepotpune i delimične transformacije Miloševićevog režima, svi su se već opustili i svojim konformizmom prepuštali scenu, a on se i tada jednako oštro obračunavao sa populizmom, glupošću, sitničarstvom, uskogrudošću, politikanstvom. U svakom sistemu to mu je bio najveći neprijatelj i on ga je uredno prepoznavao, secirao i ismevao.
Borbena alternativa
Vojin Dimitrijević je govorio da su „humor i ironija znak pameti i skromnosti onoga koji iznosi neku tvrdnju.” Vojin i Teofil su se poznavali. On je dolazio kod nas u školu ljudskih prava i često govorio o medijskoj sceni Srbije u okviru predavanja o ljudskim pravima u praksi.
Skroman i ironičan, nastupao je sporo, uzbuđujući se svakom novom istinom koju bi izrekao u prethodnoj rečenici i sam šokiran potencijalnim posledicama izgovorene istine. A onda bi reči postale brže uzbuđenije kratke, logične. Govor bi završavao uzbuđen i zabezeknut sobom zbog nepostojanja alternative. Borbene alternative protiv nacionalizma, mržnje i nekulture. Jer ja mislim da je on to tražio. Smislenu alternativu vladajućem poretku, bednim državama nastalim na ruševinama Jugoslavije i osiromašenoj kulturi iza koje ne stoji ništa “osim mržnje, sujete i vlasti”.
I na kraju znam da je želeo da dođe do nove slobode, da radikalsko blato opet završi na smetlištu istorije. Ali Teofil bi bio Teofil u svakom sistemu i svuda bi našao “nuspojave” društva. Zato je on sam po sebi osobeni znak, iza koga ne stoji niko, kao i u Arsenovoj pesmi i istoimenoj zbirki Teofilovih tekstova.
Autor je direktor Belgrade Centre for Security Policy (BCSP)
Preminuo je akademik Ljubomir Simović, jedan od najvećih modernih srpskih pesnika i dramskih pisaca, čovek koji nije želeo da ostane nem na stvarnost u kojoj je živeo. „Kafana ‘Šargan’ je šezdesetih godina bila ostrvo odbačenih na periferiji Beograda, a danas je cela Srbija postala kafana ‘Šargan’. Kafana puna poniženih ljudi bez perspektive i nade“, pričao je Simović za „Vreme“ 2014. godine
Filip David, jedan od najznačajnijih srpskih književnika i intelektualaca, preminuo je u Beogradu posle duge i teške bolesti, ostavljajući za sobom neizbrisiv trag u savremenoj književnosti i kulturi
O Filipu Davidu kao piscu srpske književnosti iz njenog najkreativnijeg posleratnog doba moglo bi dosta da se kaže, ali je malo rečeno – napisao je Branko Kukić na početku uvodnog teksta dvobroja časopisa “Gradac” koji je posvećen Filipu Davidu.
U njemu je delić Davidovog opusa, poput Skice za priču o snu, Bunara u tamnoj šumi, Jedne noći u Varšavi, Ničije zemlje, drame Jednog dana, moj Jamele, scenarija Svetovi u haosu, njegova prepiska sa Mirkom Kovačem i Borislavom Pekićem, pa i tekst koji je Filip David govorio u Narodnoj biblioteci Srbije na dodeli priznanja za Najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka za roman Kuća sećanja i zaborava, tekst koji je počeo ogradom od prisustva Tomislava Nikolića, tadašnjeg predsednika Srbije. “Poštujući instituciju predsednika, ja od 90-ih ne podržavam njegovu nacionalističku i ratnu politiku. Njemu nije mesto ovde i ovim povodom”, rekao je David pred zvanicama.
U dvobroju su i tekstovi poštovalaca Filipa Davida o njemu. Jedan od tih, tekst Svetislava Basare Princ “Galerije”, objavljujemo.
Na kraju uvodnog teksta koji je naslovio Filip David – Sve je u vatri, Kukić kaže da mu nije bila namera da objavi sve važne tekstove koji su napisani o Filipu Davidu, nego da kaže više “o jednoj posebnoj atmosferi i temperaturi koje donose posebno strujanje, predstavljeno na poseban način, jer svaka književna epoha ima posebne stvaraoce koji svet, unutrašnji i spoljašnji, gledaju iz posebnog ugla – petog – u kvadratnoj sobi. Ovaj peti ugao istovremeno ruši staru i stvara novu kuću”.
Preminuo je pukovnik policije u penziji Srđan Grekulović, nekadašnji komandant Žandarmerije, uzor poštenog i časnog policajca.
Umro je Milorad Komrakov, nekadašnji novinar i urednik na Televiziji Beograd (RTS). Ostao je upamćen kao jedan od glavnih medijskih kopljanika Miloševićevog režima, a stigao je i da medijski služi ovom tekućem
Ko osuđuje režimsko targetiranje ljudi iz medija, nevladinog sektora, opozicije i univerziteta, ne sme pristati ni na ova uperena protiv urednika i novinara RTS-a
Vlada Đura Macuta je „kontrarevolucionarna“, nabaždarena na odmazdu i državno i ulično nasilje nad protivnicima režima
Lišiti slobode Dejana Ilića, intelektualca besprekorne životne i radne biografije, bez iole smislenog povoda, samo je jedan od brutalnih pokazatelja da se režim okrenuo protiv sopstvenih građana i da ulazi u fazu terora
Vučić i Šešelj: Gde ja stadoh, ti produži
Povratak radikalskog nasilja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
