Povratak Meseca

Za nas, muškarčiće odrasle u analognoj praistoriji, patrijarhat, sviđao nam se on ili ne, nekako se podrazumevao. Bilo je malo, tu i tamo po literaturi i u prosvećenijim salonima sporadičnog vajkanja nad položajem žena, ali nekako se prećutno kapiralo da eto, imaju pravo glasa, u većini zemalja ih više ne prodaju na pijacama, smeju da se školuju, smeju i da se zaposle, za manju platu ali ipak, eno, čak je i Milka Planinc predsednica vlade, dakle, sve je hunky–dory. A i to nešto privilegijica koje dobiješ rođenjem sa različitim hromozomima nije baš za bacanje, mora se priznati.

Žene u životu su nam bile ok, ne baš nužno zlo kao za neke, već onako – ok. Bilo je tu i dosta prednosti imati ih tu negde. Ja sam pak spadao među one svilene koji su smatrali da možda ipak ima nešto prostora za još neka ženska prava i da to koliko su jednake nije baš jednako i da bi moglo, čak i moralo, biti još jednakije. To me je dovelo toliko daleko da sam skapirao u jednom trenutku kako spadam i u onu specifično uvrnutu i u to vreme ne tako malobrojnu grupu muškadije koja ne samo da gotivi žene i ženski princip, već su skolni da ih malo i idealizuju, a to je pristup koji život nepogrešivo kažnjava, najčešće budakom po glavi. Dakle, naravoučenije sa čvorugama – poštovanje apsolutno, idealizacija nikako.

VELIKI RAM ŠIRI PATRIJARHAT

A kada smo se onomad malo očešali o ezoteriju, madam Blavacka i njeni drugari otkrili su nam ono davno vreme kada su velike Majke, druitkinje a bogami i ratnice, bile toliko zaguljene i in charge da im čak ni veliki Ram nije mogao ništa, pa je morao da pokupi ceo svoj muški kult, sve svoje sledbenike i šta su imali espapa i pod znakom Ovna zapucaju sa severa Evrope, mitske Hiperboreje, sve do Indije da se tamo nastane i zapate poredak baziran na muškom principu i po muškoj volji. I ta njegova priča sa patrijarhatom se pokazala toliko uspešnom da se on ne samo proširio i divno primio u celom svetu, nadvladao velike matrijarhe i njihovu moć Meseca i u ime Sunca Apolona trajao milenijumima, evo, koliko doskora, već se polako nametnuo kao uspešniji, a dugo je izgledalo, i kao jedini mogući poredak.

A onda se desila Velika promena. Zahvaljujući neverovatnim tehnološkim otkrićima, nastala je poslednjih decenija sasvim nova ekonomija u kojoj muškarci više nemaju prednosti koje su imali punih šest hiljada godina. Fizička snaga u manuelnim poslovima, zahvaljujući mehanizaciji, igra sve manju ulogu, u sektoru usluga već odavno dominiraju žene, a one takođe uspešnije obavljaju i bolje plaćene, upravljačke poslove. Više poslova, više novca, više uticaja. Praktično svuda u svetu a posebno u njegovom razvijenijem, zapadnom delu, raste broj žena koje pokreću sopstvene biznise, raste broj visokobrazovanih žena, raste broj žena na najvišim pozicijama unutar velikih kompanija. Istovremeno, u porastu je i broj žena koje samostalno odgajaju decu i za veliki deo njih to je rezultat promišljene odluke da ne zasnivaju klasičnu porodicu, a ne sticaj okolnosti.

POTISKIVANJE MUŠKARACA

Na javnoj sceni, u kulturi i medijima, primat muškaraca sve je manje vidljiv, čak i doslovno. Naravno, ovi procesi se ne odvijaju preko noći, ali dominantni položaj muškaraca u društvu i privatnom životu se kruni iznenađujućom brzinom, posebno ako ih posmatramo u istorijskom kontekstu. Procese, ne muškarce. Moć neminovno prelazi na drugu stranu i bataljoni šmokljana i šmrkavaca, nedoraslih i neodraslih muških sa egom Marlona Branda i sposobnostima Borivoja Šurdilovića, na smrt preplašenih muškarčina veoma zajebanih pred slabim i nemoćnim, ljubomorom i paranojom izluđenih nasilnika i siledžija, razvlašćenih momčića odgajanih kao da su prestolonaslednici, kojima je na svaki mig skakala uža i šira familija, a svi bez šlifa, bez šarma, bez talenta, bez introspekcije, bez empatije, zatvorili su se u čoporčiće sa sebi sličnima. I oni, baš kao i svi fašisti drugih vrsta, morali su nekako da opravdaju sopstvene životne neuspehe i nesnalaženja i da nađu sebi konkretnog neprijatelja da ga za to optuže.

U nedostatku ljubavi, osim one nejnežnije prema samome sebi, trebalo im je makar nešto, makar objekat mržnje kao zamena. To je, što bi rekli klinci – mast. I eto, nekako je zgodno da se zamrzi ono što ti je prvo pri ruci. Njihove reakcije na nadolazeći matrijarhat su još uvek dezorganizovane i uglavnom emotivne, ali u Americi je, na primer, pojava Maga muškog kulta i njegovog lidera Donalda Trampa pružila priliku ovom delu muške populacije da se organizuje i pokuša da pruži otpor. Čak i oružani. I kako smo videli pre neki dan, uspešno se odupiru. Za sada.

Naravno da nisu svi muškarci takvi kakvim sam ih, možda i previše grubo, gore opisao. Većina zaista i nije, ali i oni su se našli pod udarom veoma glasne i besne manjine i obeleženi su, direktno ili prećutno, kao izdajnici svog roda. I da ne pomislite slučajno da sam zaboravio one lekcije po glavi i da ću sada da poklekenem i ponovo počnem da idealizujem žene. Ne, nikako. One su jednostavno, u proseku naravno, sposobnije i bolje opremljene za život u 21. veku. Uspešnije su, samopouzdanije, pa samim tim i zabavnije. Ali za to plaćaju cenu, jer ništa na ovome svetu nije blesplatno. Mnoge od njih su napravile užasnu grešku i pokušale da preuzmu neke od najgorih muških crta i ponašanja, verujući da će im takvo žrtvovanje sopstvene prirode olakšati proboj do pozicija koje žele. Druge su na sebe preuzele terete i odgovornosti koje bi bilo ko, bez obzira na pol, teško mogao sam poneti. A mnoge se jednostavno osećaju neizdrživo usamljeno u ovim novim okolnostima.

Organizovani pokreti koji su se borili za prava žena pojavili su se još pre skoro dvesta godina i zaista, one su s vremenom, u bolno sporom procesu, stekle pravo da poseduju imovinu, pravo na obrazovanje, pravo na rad i na kraju, pravo glasa. Poslednji takav bio je, naravno, MeToo, pokret za borbu protiv seksualnog nasilja nad ženama. Ali promene o kojima ovde govorimo prevazilaze nastojanja da žene zauzmu ravnopravnu poziciju sa muškarcima. Deluje da se radi o procesima kojima će žene, u bližoj budućnosti, preuzeti od muškaraca dominantni položaj, prvo u ekonomskoj sferi, a onda i u porodici i društvu. A mi, ako uradimo makar i površnu cost–benefit analizu, takvu tranziciju moramo podržati iz sve snage.

foto: pexels

PITANJE CENE

Muški princip i način dominirali su vekovima i dali su na kraju očigledne rezultate. Ljudski rod nikada nije živeo bolje, u proseku makar. Trenutak u kome živimo je po svim merljivim kriterijumima daleko najbolji u istoriji. Nekima će to možda delovati kotraintuitivno, ali je lako dokaziva činjenica. Nikada ljudi sa manje uloženog rada nisu mogli priuštiti kvalitet života kakav danas mogu. Osnovna ljudska prava, uz sve izuzetke, nikada nisu bila bolje zaštićena. Obrazovanje, kultura i informacije nikada nisu bile dostupnije. Ali opet stižemo do pitanja cene. A nju čovečanstvo plaća kroz velika društvena raslojavanja, preteću ekološku kataklizmu i ponovo kroz, skoro pa opšti, osećaj usamljenosti i suštinske izolovanosti od svoje okoline. A to su polja na kojima bi povratak moći ženskog principa, povratak Meseca, pod kojim je drevni matrijarhat upravljao svojom zajednicom, mogao biti lekovit.

Problem otuđenosti trebalo je da reše tradicionalne religije, sa svojim crkvenim organizacijama, a one su na tom poslu neslavno zakazale. One, po svojoj prirodi, ne žele slobodne pojedince udružene u dinamičnu zajednicu, već poslušne mase koje se pokoravaju autoritetu. Hrišćanska crkva ide toliko daleko da svoje vernike čak i zove stadom. Islam ima imperijalne i političke ambicije, hinduizam komercijalne i političke, a hrišćanstvo je okupirano biznis dilovima i bezbrojnim, najčešće seksualnim, skandalima svog sveštenstva. Ogrezle u ogoljeni materijalizam i borbu za svetovnu vlast, korporativne religije odlaze u istoriju, bogu hvala. Opet malo kontraintuitivno, ali broj pripadnika ovih religija je u konstantnom padu već decenijama. Nosioci novih kultova i duhovnih škola, koje zauzimaju njihovo mesto, a kojima smo spremni, ja među prvima, ponekad i da se malo podsmehnemo, upravo su žene. Nove tehnike i učenja, često proistekle iz nekadašnjeg New age pokreta, delimično oslonjene na stare škole istoka i njihove metode samolečenja, meditacije, holističkog pristupa medicini i životu, postaju ubrzano osnova novog religioznog pogleda na svet.

Radi se o pristupu koji je duboko antiteistički, koji negira potrebu za bilo kakvim božanstvom, a samim tim i organizovanom crkvom, bogu hvala, ponovo. Put ka razvoju i napretku je tu ličan, baziran na sopstvenom delovanju a ne posredovan crkvenim strukturama. Ujedno, on predstavlja i povratak prvobitnim religijskim praksama nastalim za vreme ranih matrijarhata. Odatle pitanja ekologije, našeg odnosa sa Zemljom i prirodom dolaze u centar pažnje, ali ovaj put ne samo kao teme na koje je monopol dugo držalo nekoliko organizacija, često u međusobnim sukobima oko izvora finansiranja i uticaja, već kao deo svakodnevice pojedinca, kao veoma važan deo njegovog vrednosnog sistema i ličnosti. Takav novi pristup neminovno je doveo i do preispitivanja naše sopstvene prirode, biološke i seksualne, rodnih pitanja i pitanja identiteta kao ljudskih bića. Kako rekoh, nosioci svih tih novih ideja listom su žene. Posebno mlade žene. Budućnost je uveliko počela.

A za rešavanje problema treće cene koju plaćamo za postignuti napredak – prevelikih socijalnih razlika i nejednakosti, biće neophodno da dođe i do promena u sferi politike, do novog načina političkog mišljenja koje će napustiti stare, klasične ideološke matrice i potražiti odgovore na dileme društva u procesu najburnijih promena kroz koje je čovečanstvo ikada prošlo. Potraga za društvenim konsenzusom kroz buđenje solidarnosti i empatije, a ne nametnutim putem državne prisile, pomalo deluje kao utopistička ideja, ali stiče se utisak da drugog puta i nema. A alternativa – nastavak beskrajnih sukoba unutar i među državama – primiče nas ubrzano čak i apokaliptičnim scenarijima. Izgleda je, a to mišljenje dele mnogi sociolozi i politikolozi, ostalo da žene i u političkim strukturama, nakon retkih istorijskih presedana, preuzmu vodeću ulogu.

I to se i dešava, ali očekivano teže i sporije nego u drugim oblastima. Poslednji bastion muške prevlasti – politička vlast, brani se svim sredstvima. A strast i panika kojom su muškarčići i u moralnom smislu muškobanjastije žene na ovim i američkim izborima iz 2016. godine branili patrijarhat potresni su i užasavajući, istovremeno. Bio je to muški last stand za već izgubljenu stvar. Mesec se vraća, znaju to i oni, odatle tolika drama.