Nakon pucanja koalicije Olafa Šolca, novi izbori u Nemačkoj biće verovatno u februaru. Da li su problemi dublji od jedne loše vlade i šta tu može da učini Fridrih Merc
Za “Vreme” iz Bona
Fridrih Merc (69), konzervativac starog kova, multimilioner, vlasnik najmanje jednog aviona kojim sam pilotira, čovek koga je Angela Merkel svojevremeno počistila iz stranke i politike, dočekao je svojih pet minuta. Ako se ne desi nešto sasvim nepredviđeno, šef Hrišćansko-demokratske unije (CDU) postaće kancelar pre nego što se nadao, već negde u martu naredne godine. Mercov dolet do Kancleramta ubrzava se raspadom vlade socijaldemokrate Olafa Šolca koju je napustio najmanji koalicioni partner, Liberali.
Pad najmanje omiljene vlade u istoriji posleratne Nemačke nije neočekivan. Ali, način, uz otrovne strelice i otvoreni sukob, verovatno će zakucati sve tri dosada vladajuće stranke za mršave procente kakve im predviđaju ankete.
Prema ispitivanjima posle vesti o krahu koalicije, Socijaldemokrate mogu da računaju sa svega 15-17 odsto podrške. Zeleni su se srozali na 10-12 odsto, a Liberali će drhtati za cenzus jer im se predviđa 3-5 odsto.
Mercovi Demohrišćani su ubedljivo najjači sa 32-34 odsto, a sledi ih desničarska Alternativa za Nemačku (17-19 odsto). U parlamentu bi bila i nova levičarska snaga Savez Sare Vagenkneht (6-7), dok bi verovatno ispala stranka Levice (3-4) koju je Vagenknehtova pre godinu dana gromopucatelno napustila.
Mercu se smeši mesto koje je sanjao, ali onde će ga sačekati problemi kakve nije mogao da sluti kada je krajem osamdesetih ušao u visoku politiku, a Nemačku su tek čekale zlatne devedesete pod demohrišćanskim kancelarom Helmutom Kolom.
Danas Nemačka nije što je bila. Stešnjena je između recesije i ratova, svetskih vihora i kineske konkurencije na tržištu automobila koji seku izvoz kao nemački izvor blagostanja. Sa podeljenim društvom u kojem realne zarade ne rastu, a mali čovek sve češće glasa za radikalnu desnicu jer oseća da su ga ostali izdali.
U takvoj atmosferi teško da će i Merc moći da ostvari program “povratka u blagostanje”, a još nije jasno ni ko će pristati da mu bude mlađi partner u vlasti, što sada deluje kao samoubilačka misija za onu stranku koja bi se toga prihvatila.
ŠKRIPANJE U KRIVINI
Olaf Šolc nije radio u lakim uslovima. Takozvanu semafor koaliciju – nazvanu po partijskim bojama – skovale su Socijaldemokrate, Zeleni i Liberali potkraj 2021. godine penzionišući tako dugovečnu kancelarku Angelu Merkel. Bio je to pokus – nikada pre nisu vladale tri raznorodne stranke u koaliciji.
Ta već teška gimnastika postala je još teža pošto je Rusija napala Ukrajinu. Šolc je proveo ceo mandat u znaku kriza, ratova, poskupljenja energenata i opšte inflacije. Do danas je Nemačka poslala Ukrajini vojne opreme, humanitarne i finansijske pomoći u vrednosti od oko 23 milijarde evra. Primila je oko 1,2 miliona izbeglica iz Ukrajine koje, prema ranijoj odluci EU, ne moraju da prolaze proces azila – odmah dobijaju zaštitu.
Ali, nije samo to bila Šolcova muka. Od početka saradnje Zeleni i Liberali su u javnom klinču. Za prve nema važnije teme od zaštite klime i ulaganja u obnovljive energije. Za druge je to koještarija koja ne vredi državnih para.
U leto prošle godine gunđanje u narodu izazvao je predlog “zakona o grejanju” zelenog ministra zaštite klime i ekonomije Roberta Habeka. Tu se od građana traži da se greju na obnovljive izvore, uvode toplotne pumpe, izoluju kuće – sve skupi poduhvati za koje većina nema ušteđevine.
Na kraju je zakon prošao u ublaženoj formi. Ali, buna Liberala protiv toga činila je da kancelar Šolc izgleda kao slabić, nedozreli moderator svađe manjih koalicionih partnera. “Još škripi tu i tamo, ali to je zato što smo u oštroj krivini”, rekao je Šolc o prepirkama.
SUDSKI ŠAMAR
Krivina je postala vratolomna pre godinu dana kada je Ustavni sud zabranio Vladi da za klimatsku politiku i energetsku tranziciju koristi šezdeset milijardi evra koje su pretekle od borbe protiv posledica pandemije. To je Sud video kao nenamensko trošenje zajma. Tako se u budžetu razjapila rupa koju koalicioni partneri nisu umeli da zapuše. Nemačka još nema budžet za narednu godinu.
U pokeru oko para šef Liberala Kristijan Lindner je kao ministar finansija zauzeo busiju da novih zaduživanja ne sme biti. Tako piše u nemačkom Ustavu, a tako i odgovara Liberalima koji se zalažu za što manju državnu potrošnju i što manje pravila kako bi krupni kapital imao slobodno igralište.
Sa druge strane, nisu samo levičari pristalice kejnzijanske ekonomske politike. Mnogi upozoravaju da Nemačkoj treba neka vrsta domaćeg Maršalovog plana kako bi se obnovila dotrajala infrastruktura i došlo do energetske efikasnosti.
Kako ocenjuje Dojče vele, upravo je čarobnih šezdeset milijardi bilo način da se prevladaju protivrečnosti između Liberala i druge dve vladajuće stranke. “Bio je to finansijski temelj koalicije, jer je tako bilo moguće štedeti u budžetu, a opet imati novac za socijalnu i klimatsku politiku SPD-a i Zelenih.”
Sudska odluka bila je šamar koji još bridi. Vlada je postala jedva funkcionalna i jedino pitanje bilo je hoće li je na okupu održati činjenica da tri partije očajno stoje u anketama pa se možda, do redovnog termina izbora – u septembru iduće godine – nadaju nekom čudu.
PAPIR JEDNOG NEOLIBERALA
Čuda nije bilo. Prošle sedmice je prvo u medije tobože procureo Lindnerov papir u kojem na 18 stranica izlaže plan za izlazak iz ekonomske krize. U pitanju je neoliberalni pamflet – niži porezi, manja socijalna davanja i penzije, manje regulative, fleksibilnije radno vreme, ukidanje subvencija za obnovljive energije…
Popularni nemački filozof Rihard David Preht misli da je Lindner svesno torpedovao koaliciju. “Piše papir koji nema veze sa koalicionim dogovorom, bez pardona prema koalicionim partnerima, hoće razgradnju socijalne države, da skrajne klimatsku politiku, smanji poreze za boljestojeće”, nabrajao je Preht u jednom podkastu.
“Čisto neoliberalni papir u jednoj Nemačkoj kojoj preti srozavanje srednjeg sloja, pooštravanje društvene klime, razdor. U takvu tempiranu kuću baca papir koji je poput bombe. Zašto bi Lindner to radio? Pa, da bi bio izbačen”, kaže filozof.
Onda je došla sreda (6. novembar), koja je u Nemačkoj delovala kao neproglašeni dan žalosti. Sa nevericom su praćeni rezultati izbora u Sjedinjenim Državama, gde je Donald Tramp komotno pobedio Kamalu Haris.
To je verovatno vladajuću koaliciju samo poguralo u raskid. Jer, sa Trampom neće biti lakše onome ko vlada u Berlinu, naprotiv.
“ETO. BEZ VEZE”
Na sastanku lidera koalicije, kažu insajderi, Šolc je tražio da se odstupi od ustavne zabrane zaduživanja navodeći kao povode rat u Ukrajini i izbor Trampa za predsednika. Lindner se protivio.
“Onda, dragi Kristijane, više ne želim da budeš u mom kabinetu. Sutra ujutru ću zamoliti saveznog predsednika da te otpusti. Eto. Bez veze”, rekao je navodno Šolc, a Lindner je uzvratio: “Okej”.
Istog dana Šolc je u javnoj izjavi bio oštriji rekavši da je Lindner kao ministar blokirao zakone. “Previše često je taktizirao u skladu sa sitnim partijskim interesima. Previše često je izigravao moje poverenje.”
Ostala je kisela fotografija od četvrtka (7. novembar) – kod predsednika Frank-Valtera Štajnmajera su Šolc, Lindner i još dvoje ministara iz redova Liberala koji su smesta podneli ostavke. U Vladi je ostao ministar saobraćaja Folker Vising, koji je pak napustio stranku Liberala.
Pa, ko je kriv? To je možda već voda ispod mosta, ali će igrati ulogu u predstojećoj brzopoteznoj kampanji.
“Ako mi je ostavljen izbor između sloma koalicije ili kršenja Ustava, onda ne mogu da odaberem da zanemarim Ustav”, rekao je Lindner kasnije o tome zašto nije pristao da se Nemačka zadužuje. Time je stupio u kampanju u kojoj će zagovarati državnu štednju i odrešene ruke tržištu i pokušati da ipak preskoči cenzus.
“BOLESNA” NEMAČKA
Prevremeni izbori su retki u posleratnoj Nemačkoj. Ali, svi socijaldemokratski kancelari su do sada padali sa vlasti na takav način – Vili Brant, Helmut Šmit i Gerhard Šreder. Ovaj poslednji je taktički “skratio mandat”, ali se preračunao jer je izgubio izbore od Angele Merkel. Sada se Šolc pridružuje otužnoj tradiciji.
Ostavlja zemlju u lošijem stanju od onog u kojem je zatekao. Privreda je u recesiji, tek najveći optimisti računaju da će ove godine ekonomija ipak porasti za mršavih 0,4 odsto. Realne zarade su pale od pandemije naovamo. Vodeća pera štampe pišu o Nemačkoj kao “bolesniku Evrope”.
Kao crno znamenje uzima se najava Folksvagena da će zatvoriti tri fabrike u Nemačkoj i skresati desetine hiljada radnih mesta. To je prvi put da automobilski div otpušta ljude – još otkako je Adolf Hitler udario temelje današnjeg Volfsburga i najavio proizvodnju narodnog auta.
Tražnja je opala toliko, neprodate stoje stotine hiljada automobila, posebno električnih. Konkurencija iz Kine jača, a rat carinama, koji bi Donald Tramp mogao da zaoštri, ne sluti na dobro za izvoznu nemačku ekonomiju.
Tradicionalno istraživanje strahova osiguranja R+V pokazalo je u oktobru da se Nemci i dalje najviše plaše rastućih troškova života (57 odsto) i “preopterećenosti države izbeglicama” (56 odsto).
Vodeći tabloid “Bild”, vazda naklonjen konzervativcima, sa guštom piše: “Stranke semafor-koalicije su svojim javašlukom i stalnim međusobnim blokadama oterale zemlju još dublje u ponor”.
ŠTA SADA?
Objavljujući krah vlade, kancelar Šolc je najpre rekao da će pitanje poverenja u Bundestagu postaviti tek 15. januara. Merc je hteo da se pitanje poverenja postavi odmah, na kraju su se našli na pola puta. Šolc će zvanično pasti sredinom decembra, a novi izbori treba da budu 23. februara.
U periodu između, Šolc će pokušati da iznađe većinu za nekoliko zakona koje smatra važnim.
U njegovom pokušaju da otegne sa novim izborima vodeći komentatori vide Šolcovu partijsku i ličnu računicu. Naime, on bi opet da trči za kancelara premda bi mnoge socijaldemokrate pre volele ministra odbrane Borisa Pistorijusa kao kandidata. Pistorijus je omiljeni političar u zemlji, što često ide uz funkciju ministra vojnog, lepe slike sa momcima i devojkama u uniformama i malo prilika da se birači razočaraju.
Može biti da Šolc hoće da kupi vreme nadajući se da će Merc – dobar govornik, ali sklon eskapadama – načiniti kiks, reći nešto što bi birače moglo da odvrati od Demohrišćana.
Merc je mogao i sam da sruši vladu brže, ali tu se krije začkoljica. Opozicija može izazvati samo “konstruktivno” glasanje o poverenju tako što predlaže svog kandidata za kancelara. Ako bi to bio Merc, postoji opasnost da bi odmah i bio izabran – uz pomoć glasova desničarske AfD.
“To nikad ne bih prihvatio. To ne dolazi u obzir”, rekao je Merc. Naime, partijska centrala Demohrišćana se zalaže za sanitarni kordon oko AfD, premda u pokrajinama na istoku Nemačke, gde je AfD najjača partija, lokalni demohrišćani nisu tako rezolutni.
Stara je bojazan da bi, koaliranjem sa AfD, bila legitimizovana ta radikalna desnica koja poentira na antimigrantskom sentimentu iako su neki ogranci stranke pod prismotrom službe zbog ekstremističkih tendencija.
ŠTA HOĆE MERC?
Ukoliko se ne desi čudo, Merc će uskoro jedini imati procente i legitimitet da vodi Vladu. Za njega je zgodno što je već dobio unutarblokovsku borbu protiv popularnog bavarskog premijera Markusa Zedera i što je već proglašen kandidatom Demohrišćana.
Posebno je pitanje sa kim skovati iduću koaliciju. Omiljeni partner su Liberali, ali oni će teško imati dovoljno glasova. Opcije za mlađeg partnera su onda Socijaldemokrate i Zeleni, premda je pitanje kako bi ovi drugi progurali išta od svoje zelene politike kod Merca.
Zeleni za svog kandidata ističu harizmatičnog ministra ekonomije Roberta Habeka, čiju je naklonost zelenim politikama “Špigel” jednom uporedio sa katoličkim sveštenikom koji vam namigne, da pokaže kako celibat baš i ne uzima ozbiljno. Ali, ni Habeku ne bi bilo lako da progura koaliciju sa konzervativcima pored fundamentalista u svojoj stranci.
Za Socijaldemokrate bi uloga mlađeg partnera pak bila povratak u “zagrljaj crne udovice” u kakvom su bili tokom tri od četiri mandata Angele Merkel kada su samo gubili sopstveni značaj.
Kako god bilo, Mercu se sada meri svaka reč. A on obećava krv, suze i znoj, hladno kaže da u budžetu nema para za sve, da država ubira dovoljno poreza, ali prekomerno troši.
Telefonira ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom i obećava više nemačke municije, uključujući rakete “taurus” dometa preko petsto kilometara. Njih Šolc odbija da isporuči jer se boji ciljanja teritorije Ruske Federacije.
U toj stvari će Merc – ako istraje uprkos dolasku Trampa u Belu kuću – morati da ide i protiv većine javnog mnjenja. Prema svežem ispitivanju Ipsosa, 51 odsto građana odbija dalje naoružavanje Ukrajine, a podržava ga samo 38 odsto.
Ali, demohrišćanin se nada “dilovima” sa biznismenom Trampom i upozorava da dolazeći američki predsednik ima “dugo pamćenje”, a o Šolcu ne misli ništa dobro. “Šolc je sada i na međunarodnoj sceni lame duck”, rekao je Merc koristeći američku frazu za lidera koji nema podršku dovoljnu da zbilja upravlja.
Merc će zaoštriti politiku prema migrantima i tražiocima azila zalažući se za odbijanje većine na granicama jer imaju male izglede da dobiju zaštitu. Trn u oku mu je i novi zakon koji omogućava dvojno državljanstvo – najavio je ukidanje.
Merc će učiniti sve da bude anti-Merkel. Uvek je smatrao da je bivša kancelarka odvukla Demohrišćane previše ka centru, ulevo čak, i da je potrebna konzervativnija politika.
Ali, možda će Merc uvideti da današnjom Nemačkom nije lako upravljati. U jeku podela, ratova i kriza pitanje nije kada će ekonomsko štucanje proći već da li je decenijama blagostanja došao kraj. I da li svet u kojem je ušao u politiku i postao bogat uopšte još postoji.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
