Izbori u SAD: Pilići su glasali za KFC

Američki izbori su završeni. Poražena strana je šokirana i zgrožena spoznajom u kakvom društvu živi, pobednici su čitavu stvar primili dosta mirno, kao nešto što se podrazumevalo samo po sebi. Ovi prvi uopšte nisu shvatili i tek sada polako shvataju šta je zaista bila tema tih izbora, a ovim drugima je to bilo jasno od samog početka.

Sve bezbrojne ankete i fokus grupe organizovane poslednjih meseci su pokazivale da su ubedljivo najvažnije teme za birače bile ekonomija i prava žena na abortus. I sve su bile pogrešne. Ne zbog toga što istraživači javnog mnjenja ne znaju svoj posao, već zato što su učesnici anketa, oprostite, masno lagali. Ljude je  jednostavno bilo sramota da priznaju da ih na ovim izborima interesuju samo pol i rasa kandidata. Ni ekonomija, ni imigracija, ni prava žena, ni bezbednost, ni spoljna politika. Ništa od toga.

Crna žena je neprihvatljiva

Jednostavno, Amerika je mogla, doduše jedva, da podnese crnog predsednika, ali nipošto nije spremna za predsednika koji je žena. Bila ona bela ili crna. A žena koja je i crna, poput Kamale Haris, apsolutno nije ni imala šansu. Ona je neprihvatljiva po oba osnova.

I kako smo, pre nekoliko dana na ovom mestu analizirali kampanju za upravo završene izbore iz rediteljskog ugla, sada je vreme da, na sličan način, sagledamo i njihove rezultate.

Foto: AP

Imali smo, dakle, situaciju poput one kada dva velika, repertoarska pozorišta u gradu imaju premijere iste večeri. Jedno je ponudilo rimejk njihove stare predstave, postavku svima poznatog klasičnog komada sa istim glavnim glumcem, a drugo novu dramu sa savremenom tematikom i potpuno novim, još neafirmisanim glumcem.

Uloženo je približno jednako sredstava, u produkcionom smislu između ovih predstava nije bilo veće razlike a marketniške kampanje su bile sličnog intenziteta i dometa. Ipak, jedna od produkcija je postigla neuporedivo veći uspeh kod publike.

Šta prodaje predstavu

I kako nas istorija pozorišta uči, više ulaznica, gotovo uvek, uz retke dragocene izuzetke, proda poznati naslov sa glumačkom zvezdom u glavnoj ulozi. I uopšte nije bilo bitno što je taj stari glumački bard vidno oronuo, što ga samo masivna šminka i protetska pomagala drže kako tako na okupu, ni što je komad izanđao, izvođen još pred publikom u minhenskim pivnicama tokom tridesetih a i danas se igra po svetu od Moskve do Pjongjanga.

Nije smetalo ni što je glavni protagonista sa bine direktno vređao i omalovažavao sopstvenu publiku, govorio im, sasvim otvoreno i doslovno, da mu trebaju samo i isključivo zbog glasova, puštao ih da ga čekaju na početak predstave i po tri sata, dok on završi intervjue sa nekim podkasterima, ostavljao ih bez prevoza u sred noći u nekoj kalifornijskoj pustopoljini. Čak im je nedvosmisleno i uporno ponavljao da namerava da im radi i još mnogo gore stvari, ukoliko ga podrže.

Teatar apsurda

Ali publika nije imala ništa protiv toga. Naprotiv. On im je ponudio nešto njima neuporedivo važnije – dozvolu da nekažnjeno ispolje njihov osnovni impuls da nekoga ne vole. U ovom slučaju žene i crnce ili idealno, oboje. Velikom delu društva, čije želje su dugo bile prokazane i društveno neprihvatljive je obećao moć ili makar projekciju moći. I oni su mu odgovorili slepom podrškom.

Tu već stižemo do, često zloupotrebljavanog, termina – teatar apsurda. Ali zaista, mnoge elemente ovog pozorišnog žanra nije teško prepoznati u ovoj situaciji. Sami rezultati istraživanja publike to nedvosmisleno pokazuju. Evo ih ovde, tabelarno, kako vole mnogi pozorišni menadžeri:

Beli muškarci: Haris 39% Tramp 57%

Bele žene: Haris 46%, Tramp 51%

Crni muškarci: Haris 73% Tramp 23%

Crne žene: Haris 88% Tramp 9%

Latino muškarci: Haris 51% Tramp 45%

Latino žene: Haris 60% Tramp 36%

Ako ove brojeve ukrstimo sa podacima o glasanju u ruralnim sredinama, industrijskim gradovima i među drugim etničkim grupama, vidimo kako ideje Beketa, Joneska i neumrlog Žana Ženea deluju u praksi.

Dakle, latino imigranti su glasali za sopstvenu deportaciju, bele i trećina latino žena za ukidanje svojih prava na telesnu autonomiju, svaki četvrti crni muškarac za rasistu, seljaci za uvođenje taksi samima sebi, siromašni za poreske olakšice bogatašima, a arapska zajednica za Netanjahua. Kako je neko primetio – pilići su glasali za KFC.

Jedine grupe koje su ostale u okvirima klasičnog teatra i ako smemo primetiti, zdravog razuma, bile su crne i deo latino žena. One su podržale savremeniji komad i pre svega, glavnu glumicu sličnu njima. I to vam je sudbina svake pozorišne avangarde – donese nove ideje, nove ljude, uzburka duhove, ali posle prvobitnog uzbuđenja propadne na blagajnama.

Šta dalje

I dobro, reći će uprava pozorišta čija je predstava doživela krah, šta dalje? Osnovno bi bilo da shvati, po našem mišljenju, da, pre svega, ima repertoarski a zatim i problem glumačke podele.

I da sada napustimo ovaj (para)teatarski jezik, vratimo se ovom običnom i konstatujemo da bi, ako želimo uspešniju borbu protiv ekstremizma fašističkog tipa, bilo neophodno poći od bazičnih stvari, recimo načina komunikacije.

Aroganicija kojom se levica, pa i ona američka, otelotvorena u Demokratskoj stranci, obraća ljudima je šokantna. I još gore od toga – neproduktivna. “Ako želiš da menjaš ljude, ne odmeći se”, rekao bi im Branimir Štulić.

Ovi izbori, a i mnogi drugi u Evropi pokazuju da pitanja koja interesuju ogroman deo stanovništva nisu ni ekonomska a još manje ideološka, već kulturološka. Pitanja identiteta i pripadnosti. A levica im uporno nameće nekakvu klasnu borbu, za koju ovi apsolutno nisu zainteresovani.

Pomeranje Demokrata ka centru, primetno na ovim izborima, posebno kada su republikanci dozvolili neprijateljsko preuzimanje svoje stranke od stane Maga kulta i otišli udesno, sve do granice fašizma, je neophodno i potencijalno spasonosno. Samo što bi i krajnje levo, takozvano progresivno krilo demokrata i njihov Woke pokret morali slediti primer političke evolucije i sazrevanja jedne od njihovih najviđenijih lidera, harizmatične i kako sada deluje pragmatične, Aleksandrie Akasio – Kortes i prihvatiti činjenicu da se neistomišljenici ne mogu pridobiti ni silom, ni arogancijom, ni odbijanjem da, bez obzira na to koliko nisu u pravu, ipak budu saslušani a ne, kako se sada kaže, kenselovani, koliko god ta reč bila nakazna.

Sami ljudi da spoznaju istinu

Danas se više ne radi o tome da se ljudi moraju uveriti i pridobiti za drugačije ideološke ili ekonomske koncepte, već o mnogo dubljim promenama u ponašanju ali i karakteru, o pomoći da se oslobode sistemski ugrađenih strahova od novog i pre svega drugačijeg. Na tom poslu neophodna  je i ogromna doza veštine, pa i nešto lukavosti.

Sokrat je govorio da nam je potrebna majeutika – babička veština, kako bi se ljudi sami naveli da spoznaju istinu koju kriju u sebi. Ili manje poetično, rečima arhinamazanka Šojića, velikog Laneta Gutovića – da im uz kafu uvaljamo i ventilatori. Da im ponudimo makar deo repertoara koji im je blizak i glavnog glumca koga u tom trenutku mogu da prihvate. Da ih prvo pripremimo za moderno pozorište i savremeni glumački stil, ako me razumete…

Ljudska priroda se verovatno nikada neće promeniti, zato što je upravo to – naša priroda. Impulsi agresivnog primata će uvek pokušavati da prevladaju i pitanje je samo da li ćemo ih kao pojedinci i kao društvo u u celini uspeti da kontrolišemo dovoljno dugo i na stranu progresa dovedemo dovoljan broj ljudi, da bismo kupili vreme neophodno da nas tehnolški proboji dovedu dotle da život postane toliko kvalitetan da pitanja rasa, polova, ideologija i religija postanu potpuno irelevantna.

Biće to vreme kada ovo današnje političko pozorište neće biti toliko presudno važno i kada će dobiti formu čiste umetnosti i zašto ne, zabave.