Čim se organizuju u grupe, ljudi, kao i najveći broj vrsta primata, majmuna i “nižih” sisara, u određenim situacijama efikasno uspostavljaju hijerarhijske odnose, a jedan od njih nameće se kao vođa. Narušavanje hijerarhije može biti opasno, obično vodi riziku, sukobima i borbama. Većina članova grupe zbog toga odlučuje da poštuje nametnuta pravila i da makar ne izaziva vođu. Ipak, poslušničko ponašanje može biti u krajnjem neskladu s našim unutrašnjim stavovima. Kako izgleda iskreno poštovanje? Čemu ono zapravo služi? Zašto je važno i šta je koren samopoštovanja
...Aleksandar Dimitrijević
Neka se osoba, po našem sudu, izdvaja svojom veštinom, talentom, vrlinama, posvećenošću. Mi tu osobu uopšte ne moramo lično poznavati, čak ta osoba ne mora nužno biti više ni živa. Ali, gledajući, na primer, njene slike, mi osećamo divljenje, možda se čak ugledamo na nju, “kad porastem, biću kao…”. Ako je ta osoba iz našeg radnog kolektiva ili susedstva, poštovanje je obično povezano s njenim očiglednim dostojanstvom – ne ogovara, ne ponižava druge, ima svoj način za rešavanje nesporazuma, bili bismo skloni tome da joj se poverimo – ili s njenim kapacitetima, recimo radnik koji probija normu, lekar koji svakome pristaje da pomogne…
U nekim slučajevima, poštovanje uključuje divljenje i osećaj neravnopravnosti. Ono se ovde naslanja na našu potrebu za idealizacijom, koja je u detinjstva i mladosti vrlo jaka. Ako roditelje nije bilo moguće u nečemu važnom idealizovati, a kasnije realističnije poštovati, možemo veliki deo života provesti tražeći figure prema kojima tako nešto možemo da osetimo.
Poštovanje može biti i deo ambivalentnih odnosa. Neko mi nije mnogo simpatičan, ali poštujem to da je u nečemu odličan. Nekada poštujemo dobrog rivala, koga je teško pobediti ili koji nas porazi na izuzetan način, poput aplauza Spaskog nakon što je Fišer dobio jednu partiju u njihovom meču za titulu prvaka sveta ili aplauza navijača Real Madrida Ronaldinju.
Ono ne mora da se odnosi na ljude. Mi kažemo da poštujemo pravila ili obrede jer su nam neki od njih posebno važni. U više psihološkom žargonu, pominjemo i poštovanje granica, kada se trudimo da ne narušimo privatnost druge osobe; nekad je tu vrlo važan prostor: koga pozivamo u kuću, koliko blizu nekome stojimo, koliko telesnog kontakta pri pozdravljanju dozvoljavamo. Ovde je lako pratiti razvoj, pošto, recimo kad se radi o društvenim igrama ili pisanju, mnogoj deci biva teško da poštuju pravila i dugo su sklona tome da sebi olakšavaju ili da varaju da slučajno ne bi izgubila.
Kod obe kategorije – poštovanje osoba ili apstraktnijih kategorija – nije teško uočiti uzrasne razlike i fluktuacije u ponašanju. Što se tiče onog prvog, deca dosta rano iskazuju različita osećanja, ali im je poštovanje teško dostižno i dugo se zasniva isključivo na strahu. A kao da su i odrasli lako u iskušenju da “spuste” nivo poštovanja – prestanu da persiraju, ne čekaju pozive, postavljaju neprimerena pitanja, pričaju viceve, udvaraju se – kada upadnu u krizu, napiju se ili osete neprimereno visoko samopouzdanje.
ODBRANA I MOTIVACIJA
Ali, zašto je sve ovo važno? Čemu poštovanje služi i zašto je neophodno? U mnogim vrstama odnosa, poštovanje je odbrana od toga da nekoga poželimo da potčinimo, ponizimo, iskoristimo. Više nego mnoga druga osećanja i stavovi, poštovanje je garant jednakosti, bilo potpune u (idealnom) prijateljstvu ili delimične (u saradničkim odnosima) Ono, takođe, čini da sa nekim želimo da budemo bliski, ali do izvesne mere, što može da pojednostavi neke oblike saradnje. Konačno, poštovanje može biti nešto što moramo da zahtevamo da bismo se zaštitili od tuđeg napada, poniženja ili ponavljanog emocionalnog zlostavljanja. Jer, kako kaže jedna korisna formula, niko nema obavezu da me voli, ali svako ima obavezu da me poštuje.
Odnos poštovanja i ljubavi, inače, suviše je složen da bi život mogao da bude jednostavan. Mnoge ljude duboko poštujemo i razmena s njima nam je dragocena, ali u njoj nema ničega imalo ličnog. Adolescenti mogu i dalje voleti svoje roditelje, ali moraju da izgube poštovanje prema njima. U suprotnom ćemo se svi za njih zabrinuti.
Stara mudrost kaže da brakove ne spasava opstanak zaljubljenosti, već neprekidni razvoj uzajamnog poštovanja. Najverovatnije bi se, u nekoj drugoj vrsti teksta, mogla braniti ideja da Magbet počinje da ubija dobrim delom da bi izbegao prezir svoje žene, a italijanska operska tradicija puna je tragedija nastalih usled kombinacije zaljubljenosti i prezira.
Većina ljudi voli da oseti tuđe poštovanje. To je važan izvor motivacije i mnogi su ljudi ambiciozni upravo zbog ovoga. Školski uspeh, popularnost među vršnjacima, privlačnost i, kasnije u životu, profesionalna ostvarenost mogu mnogo da nam znače i da u njih ulažemo mnogo energije zato što se zahvaljujući njima osećamo dobro i važno.
Kao i u slučaju bilo kog drugog psihičkog svojstva, i ovde postoji opasnost – ona se ogleda u pokušajima nametanja ili izmamljivanja poštovanja. Zastrašivanje s ciljem da se izazove strahopoštovanje obično izazove kontraefekat i licemerno odobravanje, ali zavođenje čiji je cilj da mi se neko divi (koje uopšte ne mora imati erotsku komponentu) može izazvati dugoročnu zaglavljenost i moguće duboko razočaranje. Možda zvuči paradoksalno, ali kao da najviše poštujemo one koji se oko toga najmanje trude.
Dodatni problem sa strahopoštovanjem leži u tome što u tim situacijama ne poštujemo nikoga: ni drugog, zato što svoju silu ne koristi za opšte dobro, a ni sebe, zato što nismo dovoljno jaki da se otvoreno suprotstavimo.
Poštovanje se, kao i poverenje, jednako teško stiče i lako gubi. Ako su u njega bile uključene idealizacije, onda će ponor, po pravilu, biti jednak prethodnom ushićenju. Iz ovoga, na nesreću, često nema povratka i odnosi mogu ostati nepopravljivo narušeni. Teško je reći kojoj strani to teže pada, pošto, dok takvi odnosi traju, svako zadovoljava svoju motivaciju (da se divimo i da nam se dive), ali je tip patnje vrlo sličan: “Da li ja sada zaslužujem bilo kakvo poštovanje?”.
SLIKA O SEBI
Ovo nas vodi još jednom zagonetnom psihološkom pojmu, a to je samopoštovanje. Pored toga što nas drugi ljudi mogu, do izvesne mere i na izvestan način, poštovati, mi u sebi nosimo doživljaj poštovanja sebe – da li sebe smatramo vrednim tuđe pažnje, kompetentnim, zanimljivim itd. Veza između ovih pojava može delovati očigledno (što me više drugi poštuju, sam ću sebe više poštovati), ali, nažalost, u mnogim slučajevima uopšte nije tako. Izgleda da nije presudno šta sada dobijam, već na kakvu osnovu to pada. Jedan od najupečatljivijih primera je samoubistvo Merilin Monro: ni karijera, inteligencija, ogromna popularnost, slava i novac, psihoanalitički tretmani, brakovi sa slavnim ličnostima, ništa nije moglo da je spase osećaja da je bezvredna i ne zaslužuje da živi.
Jasno je da se temelji realističnog i stabilnog samopoštovanja postavljaju u ranom detinjstva. Ako tada iz okoline dobijam pravu meru – ni previše ni premalo – zainteresovanosti, pažnje, ljubavi i nege, najverovatnije ću razviti osećaj da je to delom zato što tako nešto zaslužujem, što sam dovoljno dobar da to mogu i ubuduće da očekujem od drugih (mada ne automatski i da im pružam), posebno ako ni kasnije ne budem izložen velikim udarcima (gubicima, neuspesima, bolestima, preseljenjima).
Ako odrastete sa slikom o sebi koja nije ni nerealno visoka ni bolno niska, odnosno koja nije ni tako krhka da je lomi svaki izazov ni tako rigidna da se nikada ne revidira, ta će slika biti vaš najvažniji zaštitnik i vodič. Kada znate da ste neke probleme u životu već kompetentno rešiti, te da ste redovno dobijali podršku koja vam je bila potrebna, nijedan otkaz, gubitak, raskid ne može biti tragičan. Svaki početak od nule je izazov, ali gde ima samopoštovanja, anksioznost se odbija o njega kao talas o stenu.
KAKO SE RUŠI SAMOPOŠTOVANJE DEVOJČICA
Evo jedne dobro poznate “studije slučaja”. Mnoštvo istraživačkih studija pokazuje da su devojčice u mnogo čemu superiorne u odnosu na dečke: ranije progovore, jezički razvoj im je brži, akademsko postignuće više, bolje kontrolišu impulse i, naravno, bolje razumeju osećanja. U svetu odraslih, međutim, muškarci rukovode, donose i sprovode odluke, naređuju i objašnjavaju, kao da devojke svoju pamet usput negde zature. Očigledno se dešava nešto sasvim drugačije.
U srednjoškolskom periodu dečaci postaju mnogo samouvereniji od devojčica i socijalna dominacija im se zasniva na tome, a vrlo često i samo na tome.
Zašto je to tako? U svim tradicionalnim društvima, devojčica ne može da ne primeti dve stvari: prvo, da se roditelji više raduju njenoj braći nego njoj i mnogo su više na njih ponosni; drugo, upravo s početkom puberteta, da je njoj zabranjeno da bude subjekt u svetu seksualnosti – njeno je da ćuti i trpi, upakuje se u najbolji vizuelni okvir i čeka da bude izabrana, dok je nekome drugom dozvoljeno da izražava seksualnu želju, bira i odlučuje o tome da li je kontracepcija greh ili ne. U ovakvoj konstelaciji, ne morate da doživite lične traume, ovo su vam Hirošima i Nagasaki vašeg samopoštovanja.
Nažalost, na svetu postoji mnogo nepoštovanja i mnogo ljudi koji nikoga i ništa ne poštuju. Ti su ljudi često vrlo glasni i vole druge da ubeđuju u svoj sud. Ali, uprkos njima i njihovoj buci, istina je samo jedna: ljubav je jedino što može da vas uvede u porodicu, a poštovanje jedino što može da vas uvede u društvo i kulturu, te jedino što svima trima omogućava da traju.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Među uhapšenima za tragediju na železničkoj stanici u Novom Sadu su i ministar građevinarstva u ostavci Goran Vesić, kao i Jelena Tanasković, vršilac dužnosti generalne direktorke „Infrastruktura železnice Srbije". Vesić demantuje da je uhapšen i tvrdi da se sam prijavio istražnim organima
Raspala se država, raspao se sistem; da li je barem jedno od toga moglo da opstane, makar nauštrb onog drugog? Ili su bili vezani istom bodljikavom žicom?
Porast vojnog budžeta Srbije izazvaće reakcije drugih zemalja u našem regionu u kojem nismo uspeli izgraditi međusobno poverenje i predvidljivost. Ne treba biti spoljnopolitički ekspert da se već sada predvidi virtuelna trka u naoružanju zemalja u regionu koje to sebi ne mogu priuštiti
Privatni univerziteti, domaći i strani, dobiće pravo na finansiranje iz budžeta, a status budžetskog studenta verovatno će se deliti više po naklonosti i lojalnosti nego po zasluzi. Ne delim mišljenje ministarke prosvete da mladi ljudi odlaze iz ove zemlje zato što u njoj nema dobrih univerziteta. Oni odlaze iz ove zemlje zato što u njoj više nema nade. A bez kvalitetnog obrazovanja, nema ni budućnosti
Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!