Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
“Odrastanje u osamdesetim godinama prošlog veka značilo je da je hip-hop bio – svuda. Moj stariji brat ga je baš mnogo slušao, pa sam i ja tim putem čuo sve isto što i on. Međutim, prvi sastav koji me je stvarno pomerio bili su Run-DMC. Ali, kao kolektiv, Public Enemy bio je upravo onaj bend koji me je promenio. Govorili su o političkim temama unutar svoje neverovatno zgusnute muzike, a to je bilo zaista moćno i poučno”
Džejson Moran (Hjuston, 1975) američki je džez pijanista, kompozitor i nadahnuti pedagog srednje generacije, koji bar četvrt veka oduševljava džez znalce, muzičke sladokusce i takozvanu običnu publiku svojom osobenom autorskom i interpretativnom filozofijom. Klasično klavirski obrazovan, uz to pravo dete svog doba – imamo li na umu njegovu tinejdžersku naklonost prema hip-hopu i supkulturi skejtbordinga – Moran se veoma rano vinuo u ambiciozne stvaralačke sfere sledeći živopisnu ličnu maršrutu kroz džez zemljopis, i to uvek u najboljem društvu. Moran nastupa u nedelju 27. oktobra na jubilarnom 40. Beogradskom džez festivalu u organizaciji Doma omladine Beograda. Njegov aktuelni solo projekat Ellingtonia svojevrsni je omaž Djuku Elingtonu povodom 125. godišnjice rođenja ovog legendarnog džez kompozitora, koji je 31. oktobra 1971. i otvorio prvi Njuport džez festival u Beogradu.
“VREME”: Da li biste bili ljubazni da za početak sa nama podelite svoje najranije uspomene na muziku, naročito one koje su povezane sa vašim rodnim gradom Hjustonom? Čega se najpre iz detinjstva setite?
DŽEJSON MORAN: Jedan od prvih zvukova kojih se sećam bio je zvuk cvrčaka. Ovaj insekt inače živi na drveću, ali kada svi cvrčci zajedno podignu buku, to bude strastveni cvrčeći hor, zbog kojeg mi se činilo kako vazduh zvuči kao da se trese.
Bili ste tek šestogodišnjak kada ste započeli svoje klasično klavirsko obrazovanje u klasi ugledne profesorke Jelene Kurinec. Koliko je ova klavirska poduka bila važna za vaš docniji umetnički razvoj i zašto? Kako se danas sećate svoje profesorke i njenih časova? Šta bi se događalo kad ste zajedno radili i svirali?
Gospođa Kurinec mi je usadila tehniku koju imam u rukama i dan-danas. Bila je veoma stroga u pogledu pravilnog držanja ruku, glatkog nizanja fraza, fine dinamike i svih tih stvari. Ovakva vrsta klavirskog podučavanja bila mi je zapravo od velike pomoći. Na časovima su bila dva pijanina, jedan pored drugog. Ona je sedela za jednim, a ja za drugim. Sećam se da je moja majka sedela levo od mene i hvatala beleške tokom svakog časa zapisujući sve profesorkine sugestije o položaju prstiju, izražajnosti sviranja, stakatu i klavirskoj artikulaciji uopšte. Časovi su se održavali jednom nedeljno, četvrtkom uveče.
Kada ste i kako otkrili hip–hop i šta vas je najviše privuklo ovoj sceni? Koji se umetnički kolektiv ili muzičar iz ovog žanra pokazao kao najuticajniji kada je o vama reč?
Odrastanje u osamdesetim godinama prošlog veka značilo je da je hip-hop bio – svuda. Moj stariji brat ga je baš mnogo slušao, pa sam i ja tim putem čuo sve isto što i on. Međutim, prvi sastav koji me je stvarno pomerio bili su Run-DMC. Ali, kao kolektiv, Public Enemy bio je upravo onaj bend koji me je promenio. Govorili su o političkim temama unutar svoje neverovatno zgusnute muzike, a to je bilo zaista moćno i poučno.
Na koji način vam je zatim hip–hop pomogao da dođete do džeza? I zašto je baš Telonijus Monk bio važan za vaše sopstveno, unutrašnje otkriće džez muzike?
Za početak, moramo razumeti da je hip-hop izdanak džez muzike. Postoji čak filmski zapis iz 1940-ih gde Luj Armstrong repuje pred Bili Holidej. Hoću reći, hip-hop koji sam ja voleo kasnih 1980-ih i ranih 1990-ih često je semplovao džez snimke. To mi je pomoglo da uočim vezu. Telonijus Monk, recimo, imao je dara da napiše melodije koje se ponavljaju, kao da ih on sam lično sempluje. On razmišlja o rifu, potpuno nalik onome kako hip-hop producent razmišlja o loopu.
Vozite li i dalje skejtbord? Naravno, ta pasija može biti veoma opasna za vaše ruke.
Pre nekoliko godina definitivno sam prestao da skejtujem. I potpuno ste u pravu, pao sam i tom prilikom povredio palac, a potom se upitao zašto sve to uopšte više radim. Da se razumemo, meni se sviđa kako skejteri svaki put stavljaju svoje telo na kocku, samo da bi se uspešno prizemljili nakon neke nesvakidašnje akrobacije u vazduhu. E, vidite, to je žrtvovanje za princip.
Bili ste lider srednjoškolskog džez benda i deo državnog džez ansambla Teksaške srednje škole. Koliko je zapravo džez bio popularan među omladinom? I koliko ste vi sami naučili iz te vrste iskustva?
Kako bih vam rekao, u mojoj srednjoj školi za džez se mislilo da je apsolutno naj-cool muzika, a naj-cool klinci smatrani su decom džeza. I to je bila ključna stvar, jer su mnogi moji prijatelji – sa kojima sam nastavio da nastupam – u stvari završili istu ovu srednju školu. Svi mi i dalje duboko poštujemo način na koji smo učili jedni od drugih, kao i od naših nastavnika. A sada se pred novajlije postavljaju veoma strogi zahtevi, zato što imamo tako revolucionaran uzlet unutar džez scene.
U kom trenutku ste počeli da se profesionalno bavite džezom? Kakav je to osećaj bio zarađivati sopstveni novac kao muzičar? I da li ste se možda plašili šta će starije džez kolege misliti o vašem sviračkom umeću i muzičkoj maštovitosti?
Počeo sam da se profesionalno bavim muzikom još u srednjoj školi. Moja tadašnja srednjoškolska grupa često je nastupala po gradu. Uvek sam pritom osećao koliko je važno da odmerim snage sa starijim muzičarima i stvarno se nikada nisam toga plašio jer sam nekako znao da će tačno ova međugeneracijska razmena biti presudna za moj umetnički razvitak. To me je onda odvelo u Njujork da studiram kod Džekija Bajarda i Endrua Hila. Zaista cenim sve svoje kolege koje su ikada odvojile vreme da sa mnom podele ono što sam po njihovom mišljenju mogao da poboljšam.
Uveli ste nove standarde u klavirsku džez muziku pobedivši u mnogim dosadašnjim “best of” izborima koji se održavaju krajem svake godine. Šta biste rekli – koji se vaš solo album danas može smatrati klasikom?
Hmm, teško je reći. Ali je istovremeno i lako, pošto je to bez sumnje moj poslednji solo album The Sound Will Tell You. Na njemu su kompozicije proistekle iz pandemije, ali koje takođe označavaju i svojevrsni početak procesa proširenja mog sopstvenog odnosa prema klaviru.
Pa, da li ste na tom albumu konačno dokučili šta bi mogla da bude suština instrumenta kakav je klavir u džezu? I da li klasično klavirsko obrazovanje tu pomaže?
Klavir je orkestar. Djuk Elington ga koristi na ovaj način, jednako kao i Meri Lu Vilijams ili Kaunt Bejzi. Klavir je vrhunski prateći instrument koji se lako transformiše u izrazito solistički.
A kako biste definisali suštinu vaše vlastite umetnosti kao džez muzičara? Kada ste počeli da razumete šta bi u vašem slučaju mogla biti ta srž sopstvenog umeća?
Kada sam se preselio u Njujork, počeo sam da osećam koliko treba biti ludo hrabar da slediš ovaj put. Jer džez nije popularna muzika, ali ima veoma posvećenu publiku i neverovatnu istoriju. Zbog svega toga ova muzika zahteva pažnju i brigu. I upravo je ta “pažnja” nešto što bih podvukao i čime sam se bavio tokom karijere. Mogao sam da budem i pažljiv i nepažljiv prema njoj. Mislim da je muzika Sesila Tejlora, recimo, odličan primer za to kako treba brinuti o džezu i razvijati ga.
Nakon toliko solo albuma i različitih umetničkih kolaboracija, šta mislite – kuda se to džez zaputio u budućnosti? Ko su, po vašem mišljenju, najinovativniji savremeni muzičari, koji su u stanju da naprave vezu između današnjice i “svih sutrašnjih žurki”? Da li vam se, usput, dopadaju Velvet Underground, čiji smo naslov jedne slavne numere upravo pomenuli?
Budućnost se definiše u digitalnom carstvu, ali je sjajno videti kako nova generacija nastavlja da izlazi na scenu zadržavajući ipak komadiće tradicije u tim svojim probojima. Što se tiče liste inovatora, ima ih previše da svakog ponaosob pomenemo. Rekao bih da je Imanuel Vilkins izrekao svojom umetnošću nešto vrlo važno, što su mnogi mlađi muzičari odmah usvojili. A on je, takođe, u svoje vreme preuzeo mnogo od Embrouza Akinmuserija. Krug uticaja se tako nastavlja. I da, Velvet Underground su skroz legendarni.
Niste prvi put u Beogradu, već bar treći, ako se ne varamo. Po čemu se sećate našeg grada i ljudi iz svojih prethodnih poseta? Šta srpska publika može da od vas očekuje na jubilarnom 40. Beogradskom džez festivalu?
Ono što mi se mnogo dopalo u mojim prethodnim posetama Beogradu jeste što sam osetio kako publika uvek pažljivo sluša svaki zvuk. Privilegija je sresti se sa ljudima koji zaista obraćaju pažnju na ono što umetnik svira, i to zajedno sa svima drugima u sali. Svestan sam da smo verovatno i dalje u nekom stadijumu oporavka od pandemije, ali kada slušamo muziku zajedno – zajedno se i lečimo. Radujem se zato dolasku jer mi je Beograd ostao u mislima kao mesto u koje bih se bez premišljanja ponovo vratio.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve