Uskličnici vojvođanske ravnice

A sad dobro obratite pažnju na ono što ću vam ispričati: u godinama naše mladosti – dakle, pre ravno pola veka – knjiga uglavnom nije imala alternativu, a književne večeri i susreti i razgovori stvaralaca sa čitaocima bili su nam pokatkad uzbudljiviji čak i od olimpijskih finala ili utakmica u Evropskom kupu šampiona.

I ako je među milion sramotnih nepodopština komunistička vlast učinila i jedno jedino dobro delo – to je bila izgradnja hiljada i hiljada domova kulture u svim gradovima i selima svih naših republika i pokrajina (pokrajina smo tad imali duplo više nego sad, tj. dve!). A u tim domovima nije se, kao danas, gde ih još uopšte i ima, igrao samo folklor, nego su i dva-tri puta nedeljno priređivane književne večeri (dakle, stotinu godišnje), najčešće lokalnih i sreskih pesnika i pripovedača, a naši najveći živi pisci, od Desanke, Meše i Branka Ćopića pa i do samog nobelovca Ive Andrića, a na kraju i Miloša Crnjanskog, stizali su i u poznim godinama do najvećih zabiti u državi. Jer su znali šta njihov dolazak znači novih čitalačkim (a što da ne i stvaralačkim) pokoljenjima.

Možda ću biti nepodnošljivo subjektivan kad sad izvalim da je moj Novi Sad prednjačio nad svim ostalim, pa i onim najvećim i najnaseljenijim gradovima, republičkim centrima ili čuvenim banjama i letovalištima, mada ipak manje subjektivan od onih naših predaka i prethodnika što su ga i srpskom Atinom još pre četvrt milenijuma nazvali. Tri epicentra književnih večeri decenijama su u Novom Sadu bili Matica, Gradska biblioteka i onoliko znana i po svemu i svačemu pominjana Tribina mladih, sa koje su organizatori direktno u zatvor isto veče odvođeni ili u serijama smenjivani i otpuštani, uglavnom iz antidržavnih delatnosti koje nam danas zvuče krajnje detinjasto i smešno.

A ja sam, uzočin, ko begečka nana, uvek najviše hvalio četvrto mesto, večeri koje je u našoj novinskog palati “Dnevnika” organizovao Miroslav Mika Antić, veliki pesnik Vojvodine, a istovremeno i naš kolega – novinar. Zvale su se “Obično petkom” i održavale su se u onom ogromnom novinarskom klubu na desetom spratu, svojevrsnom vidikovcu odakle se danju kao na dlanu video ceo Novi Sad, Dunav i svi mostovi njegovi, Petrovaradinska tvrđava i još dalje, u dalekoj plavoj izmaglici, obronci Fruške gore i sremačka strana Velike Reke. A noću milijarde zvezda, nad difuznom reflektorskom rasvetom velegradskog bulevara.

Da, naš Novi Sad je danju bio manji nego što jeste, a noću je uvek izgledao kao velegrad, dakle – ko što nije.

Sakupljao se i gostovao tada, tih davnih šezdesetih, pa čak i ranih sedamdesetih godina prošlog veka, kod Mike u “Dnevniku” svakog tog njegovog petka, društveni, estradni, privredni, pa i duhovni, intelektualni krem Novog Sada, Vojvodine, pa često i Srbije, da ne kažem i, ponekad, a najviše s proleća na Sterijinom pozorju, i krem cele Jugoslavije. I to one, lepe i velike, za koju mnogi neupućeni ili pak kockasti formalisti – svi odreda suvi i sivi kao prašak za buve ili Aristotelova logika – misle da više i ne postoji, da, da, one naše SFRJ, one lepe zemlje u kojoj smo rođeni, odrasli, one kojoj smo se divili i ponosili jer smo u njoj kol’ko-tol’ko čak i živeli. I to živeli, ili bar imali iluziju da živimo, kao i sav normalan, pa možda i veliki svet. Onaj svet sa filma ili s televizije.

E, onda je krenulo onako kako je već krenulo, i dešavalo nam se baš sve što se moglo desiti, i imali smo, pogotovo poslednjih 30-35 godina važnija (eh, važnija!) posla od organizovanja književnih ili drugarskih večeri (s pevanjem i pucanjem) u našem klubu, u našoj, Dnevnikovoj, “desetki”. Jer se sad izvodio program sa plakanjem i pucanjem.

A dok smo se mi onako bratski klali, ubijali, silovali i ponižavali, blatili i preseljavali, spoljni svet se za tih 30 godina tehnološki uzdigao više nego mi za tri veka moderne istorije. Sateliti su nam nebo premrežili, a preko njih i TV programi koji su sociološki promenili i civilizaciju i ljude u njoj. Niko više nikom u kuću ne svraća, nema poseta sa flašom vina i pakovanjem kafe, rođena braća se “skajpuju” i “emajliraju” bez ikakve želje da se zagrle ili bar rukuju. I književne večeri, i pozorišne predstave su dobile alternativu, pa se, nažalost, brzom brzinom pokazalo da ne mogu ili ne umeju, a možda i neće, da pobede tu relativno novu konkurenciju. Na književnim promocijama broj govornika često bude veći nego broj posetilaca.

Ali ne u Novom Sadu, Atinici našoj srpskoj… i ne samo srpskoj. Ovde jedan čudesni književni festival na jednoj beloj lađi u centru grada, tik preko puta Petrovaradinske tvrđave, slavi desetogodišnjicu! Sa monografijom o 260 književnih večeri uz više od 400 učesnika ne samo iz Vojvodine, nego i iz cele Srbije, iz svih država bivše nam SFRJ i mnogih okolnih zemalja… i ne samo književnih nego i muzičkih večeri, šest pozorišnih predstava i jednom mono-operom. (Nisam ni znao da postoji mono-opera, znam samo za monodrame). I svi gosti se čude: otkud po 150-200 knjigoljubaca u publici, crveni tepih preko mosta do palube, otkud vatromet kao na Mostri i Kroazeti, otkud gudački kvarteti, koncerti harfi, akustičnih gitara, resitali budućih operskih diva, otkud pijanino na jednoj rečnoj lađi, otkud dalmatinska klapa… sve to samo zbog jedne, doduše nove, ali ipak samo knjige.

E, pa vidite: ta moderna istorija za vojvođanske Srbe nije počela 1804. sa voždom Karađorđem, nego 1690. sa patrijarhom Arsenijem. I ta razlika od tričavih 115 godina vidljiva je i danas. Nađe je na svakom koraku ko hoće da je nađe. Ko neće, ne vidi je i ne priznaje je.

I da, najzad, završim. Za mene, starog Vojvođanina, više nisu uskličnici ni oni (već stereotipni) vojvođanski đermovi, ni crkveni tornjevi, ni žitni silosi ni vodotornjevi, ni mlinovi sa vetrenjačama po Bačkoj i Banatu, pa ni onaj jablan na davno porušenom salašu kod mog deda-Steve Piroškog, onaj jablan koji je bio tako velik dok sam ja bio mali i kad je, jednom rečju, lepše i lakše bilo živeti na svetu.

Uskličnici Vojvodine su oni živi ljudi, oni stvaraoci, književnici, umetnici, naučnici i ostali pregaoci sa kojima već deset godina četvrtkom na Književnom brodu “Cepelin”, na lepom plavom Dunavu, u centru Novog Sada, sedimo i razgovaramo.

Uskličnici ove ravnice – od Vršca u Banatu do Bratislave (Požuna!) u Slovačkoj – bili su nekad Dositej i Sterija, pa za njima i Branko, Laza, Zmaj, Đura ili Jaša, pa drugi Jaša, ili Isidora… Blago narodu koji svoje velikane pamti po imenima. Prezimena su višak. A mi ćemo ovde pokušati da utvrdimo i napravimo bilans: ko su nam danas ti uskličnici, a ko njihovi poštovaoci? Ili bar poznavaoci. I ko nam je danas Miletić, ili Polit-Desančić, ko je Jaša Ignjatović, a ko Čika-Jova Zmaj, ko peva ko drugi Branko, ko peva i slika ko novi Đura, a ko nam je i nadaren i učen ko ludi Laza iz Kovilja..?

Ko su nam, rečju, sad i danas uskličnici, u vremenima sasvim očajnim, ko se diže nad ovim bačkim i vojvođanskim, i srpskim i jugoslovenskim horizontima, pod istim suncem i pod istim nebom?