„U Srbiji se vrednost žena često zasniva na njihovom potencijalu da budu majke, dok imamo siguran pristup abortusu ako to želimo, dok je u SAD-u pola saveznih država oduzelo pravo na abortus“, kaže za „Vreme“ autorka i ranija zvezda porno-filmova Džesika Stojadinović Stoya
Džesika Stojadinović Stoya bavila se snimanjem filmova za odrasle od ranih dvehiljaditih godina, a pisanjem od 2012. Pisala je za Njujork tajms, Gardijan, Plejboj…
Vrhunac njene dosadašnje karijere u pisanju predstavlja knjiga „Filozofija, mačkice i pornići“, koja predstavlja zbirku Stoyinih eseja i kratkih priča.
Na gorko-sladak način, uz dozu humora, knjiga opisuje kako izgleda živeti kao zvezda porno-filmova, sa kojim se izazovima bore glumci u toj industriji i, na kraju, o tome kako je sve to pregurala.
Iako objavljena 2018. godine, knjiga je prešla dug put, da bi konačno dobila prevod na srpski jezik (Laguna), što je za Stoyu velika stvar. „Dobar deo knjige je upravo o Srbiji, pa mi je zato bilo važno da ona bude dostupna i ovde“, kaže ona.
Stoya trenutno živi u Beogradu, nešto mirnijim životom, u stanu sa dve mačke. Snimanjem se više ne bavi, a živi od pisanja.
VREME: Kako ste se opredelili za to da se bavite snimanjem filmova za odrasle?
STOYA: Pročitala sam mnoge feminističke knjige koje govore o tome kako je pornografija zla. Naime, postoji jedna antologija koju sam pročitala koja je podržavala pornografiju, sve dok je urađena na određen način. Tako da čitala sam dosta o tome i postala sam dosta zainteresovana, i najbolji način da saznam više o tome jeste da to radim. Mislim da mlađe generacije za to govore “fuck around and find out”.
Svesni ste da u toj industriji većina glumaca ne doživi veliki uspeh, već ostane nepoznata. Šta je ključ Vaše popularnosti?
Ličnost. Bila sam na pravom mestu u pravo vreme, sarađivala sam sa produkcijskim studijom koji me je reklamirao i promovisao. Takođe, budući da sam odrasla na internetu, kad su se pojavile društvene mreže, odmah sam krenula da preko njih predstavljam svoju ličnosti i svoj život.
Glumili ste u srpskom filmu „A.I. Rising“ i takođe ste u knjizi pomenuli da ste se oprobali u pozorišnim predstavama. Da li biste možda želeli da glumite u pozorištu?
Mnogo bih to želela, ali moj život mi to trenutno ne dozvoljava da se vežem za projekat na koji bih morala da se fokusiram sto odsto. Tako da trenutno, i ako bih mnogo želela to, nemam vremena.
Na čemu trenutno radite?
Pored pisanja, bavim se i podučavanjem na internetu. U suštini, slušam ljude dok mi govore o problemima zbog kojih su me kontaktirali. Postavljam im pitanja i dajem različite perspektive kako bih im pomogla da sami dođu do zaključka i reše svoje probleme i nastave sa životom.
Na koji način ste uspeli da balansirate između dva sveta – privatnog života i sveta u kojem Vas ljudi posmatraju kao veliku zvezdu?
Teško je odvojiti moj privatni život od poslovnog, jer me ljudi prepoznaju dok radim svakodnevne stvari. U SAD će ljudi bukvalno zahtevati slike dok jedeš. Ponašaju se kao da je neophodno da se iste sekunde slikaju sa tobom, čak i ako imaš ostatke hrane svuda po sebi.
Ali, ovde u Srbiji ljudi imaju više razumevanja prema meni kao osobi koja igra ulogu i spremni su da sačekaju da završim sa večerom i ne prave problem ako im kažem da nisam raspoložena, što je lepo.
Gde se osećate prijatnije – u Srbiji ili u Sjedinjenim Državama? Postoje li velike razlike u društvenom statusu žena?
Definitivno se osećam ugodnije u Srbiji. Dok sam snimala film u Srbiji se nisam osećala nervozno uopšte, iako mi je ovo prvi film u kojem glumim glavnu ulogu, tako da bi bilo normalno da sam bila pod stresom.
Ali, onda sam primetila jednu stvar: da me niko ne spopada na ulici. Mogu da šetam i da sedim u restoranu sama i niko mi ne pravi problem. Što se tiče društvenog statusa žena, to je dosta komplikovanije.
Ovde se vrednost žene često zasniva na njihovom potencijalu da budu majke, dok imamo siguran pristup abortusu ako to želimo, dok je u SAD-u pola saveznih država oduzelo pravo na abortus, čak i kad je neophodan kako bi majka preživela. I takođe pokušavaju da ograniče i ukinu pristup sredstvima za kontracepciju.
Koje je Vaše mišljenje o Trampovoj administraciji, budući da ste živeli tamo dok je bio na vlasti?
Trampova administracija je bila zastrašujuća. U tom periodu smo videli kako počinju da se odvijaju stvari koje su dovele do pomenutih ograničenja. Tramp je u Vrhovnom Sudu imenovao trojicu sudija što je stvorilo disbalans koji veoma negativno utiče na prava žena.
Naime, svaka borba za prava žena kad-tad mora da dođe do Vrhovnog suda i svi znamo kako se to završava. Tako da tokom Trampove vlasti smo gledali kako se polako ide u desnom konzervativnom pravcu.
Tramp je idiot, ali njegov izbor za potpredsednika Džej Di Vens nije. I on je spreman da oduzme prava ženama. Rekao je da žene koje ne mogu da imaju decu ne bi trebalo da glasaju pošto nemaju ulogu u budućnost zemlje.
Vaša knjiga je, posle šest godina, dobila srpski prevod. Šta za Vas to predstavlja?
Ja sam iz Severne Karoline, ali roditelji moje bake su Srbi, i ja sam u knjizi toliko pisala o Srbiji da sam tražila od svog izdavača da knjigu prevede na srpski i oni su rekli da će da se potrude. Bila sam istrajna u tome. Kad sam se preselila ovde, jedna urednica me je na Instagramu pitala zašto još nema prevoda na srpski i ja sam joj objasnila da mi je samo falila urednica. Igrom slučaja, ona je to bila.
Koje teme istražujete u knjizi?
Moja knjiga govori o tome kako je bilo biti porno glumica, kako je bilo biti žena koja je seksualizovana u Americi. I o Srbiji, to jest o stvarima koje me vuku ka njoj i zbog kojih je volim. U knjizi pričam i o religiji, i o feminizmu, ali pre svega govorim o tome šta je porno industrija.
Kako na Vas gledaju nakon objavljivanja ove knjige, kao na spisateljicu, ili kao na porno glumicu? Da li se i dalje suočavate sa stereotipima?
Ljudi mene vide onako kako oni to žele. Ako žele da diskredituju moju knjigu i moje pisanje onda me vide kao porno zvezdu, ako žele da govore o tome kako su porno zvezde inteligentne, onda na mene gledaju kao na spisateljicu. Objavljivanje knjige meni jeste otvorilo nova vrata, što se tiče pisanja, ali obični ljudi na ulici će na mene da gledaju onako kako oni to žele.
Jedan od glavnih stereotipa vezanih za glumce u filmovima za odrasle jeste da su privatno promiskuitetni, te da će sigurno pristati na seksualni odnos. Kako se zaštititi od seksualnog uznemiravanja?
Ovakvi stereotipi se ne mogu isključivo vezivati za porno industriju, već se može desiti bilo kome ko se na neki način bavi seksom. Jedina stvar koju možemo da radimo jeste da nastavimo da ponavljamo da mi jesmo obični ljudi koji nisu uvek zainteresovani za seks. Mislim da bi problem bio drastično umanjen ako bi se radilo na obrazovanju ljudi, pre svega o pristanku i granicama.
U Srbiji postoji mnogo rijaliti programa koji promovišu nasilje, između ostalog i nasilje prema ženama, ali ne postoje isti negativni stereotipi vezani za njih kao što postoje za porno glumce. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
Slična je situacija u Americi gde se na televiziji redovno prikazuje nasilje vezano za oružje, i to je okej, ali kada bi pustio dve osobe koje imaju lep seks, to je mnogo loše i mora da se cenzuriše.
Takođe, mlade žene se ovde često bore sa problemom osvetničke pornografije.
Veliki problem kod ovoga je što postoji dobra šansa da je osoba na snimku mlađa od 18 godina. Kada se pornografski sadržaj ne gleda kod nekog legitimnog distributera, onda nema garancije da je osoba na snimku punoletna. Trebalo bi da postoje zakoni kojim bi se zaštitila lica na tim snimcima. Takođe, treba napraviti posebne zakone o lažnoj pornografiji koja se pravi uz pomoć AI tehnologija.
Šta mislite da je ključ u borbi sa stigmatizacijom glumaca u filmovima za odrasle? Kakvu ulogu tu igra seksualno obrazovanje?
Mislim da su se stvari već malo promenile. To smo mogli da vidimo pre tri godine kad je Onlyfans zabranio seksualni sadržaj, što je dovelo do ogromnog nezadovoljstva, koje je bilo toliko veliko, da su brzo ukinuli tu zabranu. Što se tiče obrazovanja, treba se pomiriti sa činjenicom da će deca bez nadzora roditelja videti pornografiju, i neophodno je da deca znaju da pornografija nije stvarna već da je to fantazija.
Prošlo je deset dana od početka rušenja hotela „Jugoslavija“, a još se ne zna istina: da li se u zgradi hotela nalazi otrovni azbest ili ne. Nekoliko učesnika polumaratona je otkazalo učešće zbog mogućeg azbesta. Ništa se ne zna, pa čak ni da li „Milenijum tim“ ima projekat o rušenju
Od tragedije u Novom Sadu, svakodnevno i svuda, gde god da prolazimo, otkrivamo fasade, mostove, nadvožnjake, plafone, opasne po život. Škole su najopasnije
Skok sa monitora u stvaran život. Nekomforno, pomalo zastrašujuće, uzbuljidvo i oslobađajujće iskustvo večere sa pet potpunih stranaca sa kojima me je spojila aplikacija
Mnogi vozovi sa Prokopa ovog petka ne saobraćaju, a navodni razlog je „pucanje kontaktne mreže“. Uprkos tome, „Srbijavoz“ putem aplikacije i dalje prodaje karte za otkazane vozove
Građani širom Srbije su simboličnom petnaestominutnom tišinom odali poštu poginulima na novosadskoj Železničkoj stanici 1. novembra. Iako je u medijima bliskim vlasti akcija predstavljena kao „nasilje“, u Leskovcu su se protestu pridružili i gradonačelnik Goran Cvetanović, član SNS-a, i direktori javnih preduzeća
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
