Mediji
Potvrđene kandidature za Savet članova REM
Članovi Odbora Skupštine Srbije za kulturu i informisanje usvojili su sa 11 glasova za i četiri glasa protiv listu predloženih kandidata
„Setimo se bajki – starice su vrlo često nosioci negativnih karakteristika, nosioci htonskih mesta i odličja. Zle veštice su najčešće starice. Bilo da govorimo o Baba Jagi ili o Ursuli iz Male sirene, žena u zrelim godinama uvek uliva nepoverenje, koje se, kako priča odmiče, ispostavlja kao opravdano. To nikako nije slučajno“, objašnjava za „Vreme“ Ana Ninković iz Ženske solidarnosti
„Ovi preparati će učiniti da izgledate deset godina mlađe!“, „Instant rešenja protiv starenja“, „Ovu glumicu ste gledali u mladosti, šokiraćete se kada vidite kako izgleda sada!“, samo su neki od naslova koji već godinama, u različitim varijacijama, kruže internetom.
Podatak iz Zdravstvenog izveštaja Štada grupe za 2024. godinu kaže da se svaka druga žena (njih 49 odsto) starosti od 18 do 34 godine, plaši ideje da će ostariti. Ispitivanje je rađeno u 23 zemlje Evrope, uključujući i Srbiju.
Zašto se žene plaše starenja? O tome kako se društvo odnosi prema starenju žena, kao i da li je ženama uopšte dozvoljeno da stare, razgovarali smo sa Anom Ninković, diplomiranom profesorkom jezika i književnosti, članicom organizacije Ženska solidarnost i jednom od koautorki i izvođačica dokumentarne predstave „Devojčice“ u produkciji Reflektor teatra, čija je glavna tema – žensko odrastanje u današnjoj Srbiji.
Žene su često kritikovane i zbog prirodnog starenja i zbog podvrgavanja kozmetičkim zahvatima. Deluje da kojim god putem žena odluči da krene – sačekaće je negativni komentari. Zbog čega društvo smatra da ima pravo i slobodu da komentariše lični izbor žene?
Patrijarhalno društvo, kakvo je naše, ali i većina društava u savremenoj civilizaciji, ženu posmatra kao objekat koji nekome pripada i koji je potrebno kontrolisati. Da li su pripadanje i potreba za kontrolisanjem na ličnom ili društvenom nivou, nije važno. Na kraju krajeva, lično zaista i jeste političko. Upravo zato je percepcija ženskog izgleda, kao i svi zahvati na njemu, društvena posledica i ne može se posmatrati van patrijarhalnog društvenog konteksta. Fizički izgled i fizička lepota samo su jedan od alata kojima se žena svodi na opaženi i pripadajući objekat. Kada govorimo o starenju žena, govorimo o promenama koje se tiču njihovog fizičkog izgleda.
Postoje li primeri iz kulture ili istorije koji ilustruju kako su se te društvene norme razvijale?
Najbolje je to posmatrati kroz istoriju umetnosti. Ženski likovi koji su u književnosti, ali i drugim umetnostima, vredni pažnje, po pravilu pre svega nose epitete koji se odnose na lepotu. Lepa Fata Avdagina, Sofka, Helena od Troje samo su neki od njih. Da bi žena bila vredna, mora da bude lepa. Muškarac, s druge strane, da bi bio vredan, mora da bude jak, pametan, hrabar. Dakle, ženska lepota je glavni pokazatelj ženske vrednosti, i taj uzus nam se usađuje od malena, vekovima. Međutim, kao i svako telo, žensko telo stari, i sa starenjem se gubi ideal, pa samim tim i vrednost. Starenjem se gubi i fizička snaga, ali fizička snaga kod muškarca nije jedini i ključni nosilac vrednosti. Starost je sama po sebi sinonim za propadanje, pa ipak, star muškarac biće fizički slab, ali dokle god je pametan i hrabar, a što nije nužno u uzročno-posledičnoj vezi sa starošću, on će zadržati svoju vrednost.
Kako se to prenosi na savremeni svet i način na koji se žene tretiraju danas?
Sa modernim medicinskim tehnikama i tehnologijama, fizičko starenje konačno je moguće zaustaviti, tj. usporiti. Odjednom imamo ženska tela koja naizgled odolevaju starenju. Žena uzima vreme u svoje ruke i suprotstavlja mu se. Onome ko te žene, odnosno njihova tela, posmatra, to deluje kao prevara. On očekuje da će žena izgubiti svoju vrednost starenjem – jer mu je to usađeno u društveno-genetski kod, ali je ona odjednom više ne gubi. Kako samo sme? Sa druge strane, ona žena koja odluči da ne želi da se potčini trenutno dominantnim estetskim standardima, igra protiv pravila, a pravila su postavljena od strane patrijarhalnog društva. I opet, kako samo sme? Svako kršenje pravila dodatni je korak do njihovog ukidanja, a pravila su ono što čini jedan sistem. Stoga, društveni sistem koji počiva na tim pravilima grčevito se za njih drži kako bi se održao.
Postoji li generacijska razlika u tome kako se starije žene percipiraju ili tretiraju u srpskom društvu?
Mislim da suštinski ne postoji. Vratiću se na percepciju starijih žena u književnosti. Setimo se bajki – starice su vrlo često nosioci negativnih karakteristika, nosioci htonskih mesta i odličja. Zle veštice su najčešće starice. Bilo da govorimo o Baba Jagi ili o Ursuli iz Male sirene, žena u zrelim godinama uvek uliva nepoverenje, koje se, kako priča odmiče, ispostavlja kao opravdano. To nikako nije slučajno. Kako u folkloru, tako i u umetničkoj književnosti, gotovo po pravilu je starija žena ljubomorna na mlađu ženu – upravo jer je lepota, koja ne postoji bez mladosti, nosilac vrednosti. Ona žena koja pak uspe da odoli toj ljubomori, ona koja je smerna, i ne čini zlo mladoj devojci, postaje ispravna, ali suštinski ostaje i bezvredna jer ne poseduje ključnu vrednost – mladalačku lepotu. Ona je ispravna, ali ostaje u zapećku, ona ni o čemu ne odlučuje i ostaje objekat koji se kontroliše i koji se poseduje. Ono što starenje sa sobom nosi jeste i iskustvo. Mladom ženom lako je manipulisati, iskusnom baš i ne toliko.
Podstiče li jezik održanje ovakvih stereotipa?
Reči kao što su tetka i baba, i njihove izvedenice, često se koriste u derogativnom kontekstu. Jezik nam prilično često i prilično dobro pokazuje šta mislimo o svetu oko sebe, hteli mi to da priznamo ili ne. Ili, možda ne šta mi lično mislimo, ali šta misli društvo koje nas oblikuje. Baba nije poželjna. Tetka nije poželjna. Njima nije tako lako upravljati. Poželjna je i prihvaćena mlada, lepa, zgodna, ali istovremeno i smerna i naivna – devojka.
Kako mediji i reklame u Srbiji doprinose stigmatizaciji starenja kod žena?
Pre svega, ovo nije slučaj samo u Srbiji. Premda je naša kultura, i uopšte naše društvo, duboko patrijarhalno, što vidimo upravo i kroz analizu folklora, mediji i reklame dolaze nam sa „progresivnog” Zapada. Ispostavlja se da je taj Zapad daleko od progresivnog. Jako se dobro sećam žute štampe dvehiljaditih, što naše, što strane. Sećate li se naslovnica koje stigmatizuju parče kože na ženskom telu, ili ne daj bože sala, koje je „višak”?
The Sun je na naslovnicu stavio Britni Spirs, Skandal je stavio Radu Manojlović. Naši „ženski” magazini samo su prepisali od stranih. Pritom, vrlo često u pitanju uopšte nisu starije žene. Vrlo često su meta žene u dvadesetim, tridesetim, nekad čak i tinejdžerskim godinama. To čak nisu ni žene; to su devojčice. Svi ti „ženski” časopisi odmalena nam usade da ne smemo da starimo. Da ne smemo da odudaramo od standarda lepote koji su u tom trenutku aktuelni. Ne možemo govoriti o pitanju starenja bez osvrta na standarde lepote. Danas je moderna mršavost na granici sa anoreksijom, sutra obline, a već prekosutra neka frankeštajnska kombinacija to dvoje.
Kako je pojava društvenih mreža uticala na ovaj fenomen?
One su novina. Sada ne mora urednik da odluči o čemu će se pisati i koji će se standardi lepote postati dominantni. Dovoljno je da pročitamo komentare na objavi na društvenoj mreži gde vidimo da svaka naša strija, svaka dlačica na licu ili stomak koji nije zategnut svake sekunde, svakog minuta, sata i dana u mesecu, predstavlja nešto zbog čega nećemo biti poželjne, odnosno nećemo biti vredne.
Ne mogu a da ne spomenem slučaj žene Pirsa Brosnana. Malo, malo, pa se Kili Šej Brosnan spomene na društvenim mrežama kao predmet diskusije. Zamislite, ona je bila mršava i „zgodna” kada je ušla u vezu sa njim, a više nije. Uzmite u obzir da su ušli u vezu pre dvadeset tri godine, ona sada ima šezdeset, a on sedamdeset. I, zamislite, on je i dalje sa njom u braku, nije je ni ostavio, ni prevario sa nekom mlađom, mršavijom, zgodnijom. I on je zbog toga veliki! I svaka mu čast! Nije ostavio ženu koju voli iako ona sa šezdeset ne izgleda istovetno kako je izgledala kada je imala trideset sedam.
Rekla bih svakoj devojčici, devojci i ženi – šta te briga šta neki časopis ili komentar ili trend na društvenoj mreži kaže, ali niko od nas ne živi u vakuumu. Svaki taj komentar utiče na svaku od nas. Ja imam nepunih dvadeset i osam godina i svaki taj komentar, koliko god ja bila svesna svega ovoga o čemu pričam, utiče na mene, utiče na moju percepciju sebe i sebe u društvu u kom živim. Opet, da se ista ta Kili Šej Brosnan podvrgla liposukciji, ubrizgavanju botoksa ili nekom drugom kozmetičkom tretmaun, onda bi rekli – a pa da, klasična žena poznatog glumca, bezumna sponzoruša koja misli samo na svoj izgled i to joj je jedino bitno – iako je ta žena pre svega novinarka i spisateljica, rediteljka, glumica i producentkinja, i bila je sve to mnogo pre nego što je upoznala njega. Ona, uostalom, u očima šire javnosti i nije niko drugi do „propala” žena Pirsa Brosnana.
Da li su očekivanja koja se postavljaju pred žene u vezi sa starenjem stroža u poređenju sa onima koja se postavljaju pred muškarce?
Apsolutno. Dovoljno je da pogledamo broj i raznolikost onih kozmetičkih zahvata i kozmetičkih preparata za kućnu upotrebu koji su namenjeni ženama i onih koji su namenjeni muškarcima. Muškarcima se zamera gubitak kose i eventualno višak telesnih masti. Ženama se s druge strane zameraju pojedinačno obim butina, obim listova, obim struka, obim kukova, obim grudnog koša odnosno veličina grudi, nedovoljna zategnutost kože tela i lica, strije, celulit, dužina noktiju, dužina trepavica, oblik obrva, punoća obraza, bore, punoća usana, gustina kose, dužina kose, boja kose i tako dalje. Kada ste poslednji put sreli ženu koja sedi, a ne farba se? Kod određenih profesija podrazumeva se da žena nosi šminku dok obavlja posao. Postoje slučajevi mlađi od dvadeset godina, gde je presuđeno u korist poslodavca koji je ženama nametao kao obavezu da nose šminku na radnom mestu. Odjednom u javnom diskursu možemo čuti i to da je botoks u određenim godinama već stvar lične higijene. Sintagma „skin care rutina” odavno se već odomaćila i gotovo je nezamislivo da žena ne koristi, a kamoli da ne zna šta su i čemu služe retinol, salicilna kiselina, hijaluronska kiselina, micelarna voda i slično.
Kako se žene u Srbiji mogu boriti protiv dvostrukih standarda starenja, gde ni prirodno starenje ni kozmetički zahvati nisu prihvaćeni bez osude?
Da imam konkretan i tačan odgovor na ovo pitanje, industrija lepote, estetska hirurgija i modna i mnoge druge industrije odavno bi propale. Ono što možemo pokušati da učinimo pre svega za sebe, a onda i za žene u svom okruženju, jeste da pokušamo da posmatramo sebe kroz sebe, a ne kroz prizmu drugih ljudi. Idealno bi bilo kada bismo samo sve prestale da marimo šta drugi o nama i našem izgledu misle, nosile svoje sede kose, izborane obraze i spuštene kapke ponosno u inat svima i uprkos svemu. To je, naravno, lakše reći nego učiniti jer su pritisci ogromni, a društvo nam kroz generacije nije pomoglo da im se otmemo, naprotiv. Potrebno je osvestiti kod sebe tačan uzrok nesigurnosti. Rekla bih da je taj uzrok često dublji nego što se čini.
Nezadovoljstvo tankim usnama ili malim grudima ne leči se ubrizgavanjem stranih materija u njih, već mapiranjem uzroka koji dovode do tog nezadovoljstva, te njihovog prevazilaženja. Često kažem da se kompleksi ne leče kod estetskog hirurga već kod psihoterapeuta, ali istina je da ova problematika ne može da se posmatra samo na ličnom nivou, već mora da se posmatra u društvenom kontekstu. Ako je kasno da pomognemo sebi i generacijama koje su već stasale, možemo da pokušamo da pomognemo devojčicama. Nemojmo im šminku nametati kao imperativ, nemojmo im govoriti da je najbitnije da budu lepe i zgodne, nemojmo im stavljati filtere na fotografije, nemojmo im komentarisati izgled, telo, lice, kosu. Učimo ih da su pre svega bića za sebe, a ne posmatrani objekti koji treba da ispune neke izmišljene, nametnute standarde lepote i da ne treba da traže validaciju a konto svog fizičkog izgleda – ili uopšte.
Članovi Odbora Skupštine Srbije za kulturu i informisanje usvojili su sa 11 glasova za i četiri glasa protiv listu predloženih kandidata
Studenti su na plenumu ispred Skupštine Novog Sada izglasali nepoverenje predsednici gradskog parlamenta Dini Vučinić i gradonačelniku Milanu Đuriću
Za sve koji su bili skeptični u vezi studentskih blokada za Novu Godinu, stiže poruka: „Nema Nove, za staru ste nam dužni“. U Beogradu, Novom Sadu i Nišu studenti će jedan od najradosnijih praznika provesti - u potpunoj tišini
Vladimir Kecmanović je osuđen na 14,5 godina robije, a Miljana Kecmanović na tri godine zatvora. Instruktor iz streljane je osuđen na 15 meseci zatvora zbog lažnog svedočenja
Tužilaštvo podiglo optužnicu zbog pada nadstrešnice na ulazu u Železničku stanicu Novi Sad, kada je poginulo 15 osoba
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve