Strelac na ponti

Valja s vremena na vreme poštovati određene tradicije, kakvu poganu tajnu ili dobronamerne savete uže okoline. Postoje ljudi, a ne bih ni sebe baš tako lako preskočila, koji će hrabrosti za odluke radije tražiti u zvezdama nego iscrpnim karakternim spoznajama i provetravanju letećih ćilima u glavi, naročito usred besprizornog leta. Moja najstarija prijateljica i jedina penzionerka sa kojom se družim, nesumnjivo nikad otkrivena Tik-tok majstorica, ume da mi opali šamar realnosti svaki put kada je neophodan, a čak ni ona ne bi dirala u zvezde. Uvek se zajedno vratimo istom principu – valja poslušati sve što je matoro, pa makar to bile i veštice.

...

Na letovanjima upoznajemo različite ljude. Svi oni imaju svoje male rituale, javna zadovoljstva i prigušene tajne svetove – koje more potapa, pa načinje. E sad, ako vam je konstelacija vatrena toliko da nema prostora ni za bocu vode, a kamoli okean, jezera, nadobudnu reku, preostaje vam samo da slušate šta sve ne treba činiti i naročito kojim redom. Sa tridesetima se vratila žal za superherojima, kad želiš očima da spržiš sagovornika ako te provlači kroz prostore iza zalupljenih vrata, naročito da bi se razgovor održavao ili još gore – započeo. Idem za drugaricama i ponavljam: Ne valja se kupati na Ognjenu Mariju, ali čitava moja opomena izgubi smisao kada shvatim da sam se i sama setila tri dana kasnije.

Ženama na ponti padaju na odsjaj različiti oblici muških tela, večito onih koji izrone iz anegdote, baš na granicama kad zaboravljamo da svaka upamćena počiva na određenom kompromisu između misterije i stida. Meni, sa druge strane, ume za vreme reklama da izroni moja pokojna baba sa svojom kosmičkom tvrdnjom: voli mala Ciganke i gatare.

A činjenice su činjenice. Još kao devojčici, govorili su mi da ću dva puta da se udam, da ću samo mušku decu da rađam, da neću svetu da budem laka, ali da ni svet neće da bude lak meni. Mislim se, izgleda su mi vračali sumnjivo jer gde bi sve stalo. Uprkos solidnoj pameti, volim da čačnem, naročito ako priča povede na metaforičnu vožnju kroz Usudove pikantne večerice.

Englez se dere u bašti starog restorana i niko nije glasniji od njega, ona predivno zna da mi je pisano da živim kao Al Kapone, fakultetski nastavni kadar nešto slavi, na finjaka, ne kao mi u školi, u elegantim toaletama pred sviropevom (za sve neupućene – to je klavijaturista sa mikrofonom), dvoje zajedno jedu, ali nijedno ne može više. Pitam je koliko dugo Jupiter može da čuva povilenelog strelca, čitateljka mi odgovara nastavnički – da se sve lekcije uče individualno. Opet se mislim, bolje da čuva nego da napada, ali u susretu sa svim interpretacijama, iz profesionalnog deformiteta, neminovno dođem do zaključka da sam se samo iznervirala. Jedino lud ili vrlo nesiguran čovek može isplanirati celo leto verujući da se on tu nešto pita.

Posmatrala sam ljude koji svoje ushićenje pronalaze u trenucima zalaska i svitanja, druge koje obnavlja dodir morske soli na golom i zategnutom telu, treće dok istražuju nemi govor stenja podno i iznad gospinog carstva, nemušto se pravdala što sam nas dovukla u najtamniji kutak zaliva tragajući za zvezdama koje se ne vide lepo ili bar dovoljno jasno da bi se prkosilo gordim krivcima direktno u oči, sa onih tačaka gde je ljudskost najpitomija. Na sam kraj turističkih prilika, gde uspeva da se dogodi sve, pa čak i sahrana. A nakon bura, zvezda ni za lek.

Strelčevi se uglavnom slažu oko činjenice da im leto smeta isključivo ako imaju hormonalne probleme. Svi ostali oblici smetnje ne mogu biti do samog vatrenog štrebera, nego je sve isključivo do pogrešne postavke sveta. Nekako se sve nakrivilo.

Te baš u ovom trenutku, kad je cela kiša meteora ponovo za nama, kad nastupa period leta u gradu koji jednako košta kao i leto na moru, želela bih da mogu da izbrojim tačnu računicu neophodnih protesta u koju stanu sve nepravde sa kojima ženski strelac svakodnevno ratuje, makar i kroz zabludu, ukoliko odabere da misli. Međutim, misliti se mora, pošto i zvezde, izgleda, zamiru baš tamo gde priroda moli za opstanak.