Nastaje huk kad dođe Vuk

Kako li će ravnogorci, učesnici četničkog derneka koji se od početka devedesetih vikendom sredinom maja okupljaju na Ravnoj gori, preboleti odlazak svoje ikone Draškovića Vuka sa čela Srpskog pokreta obnove?

To je veliko pitanje, ali je neupitno da je novi predsednik te partije Aleksandar Cvetković za takve anonimus, i neće imati Draškovićevu harizmu, niti vokabular kojim je „Vuče“ palio masu.

Istini za volju, Drašković se već desetak godina, otkako je ogrnuo evropski šinjel, ne pojavljuje na skupu na Ravnoj gori, što je na početku izazivalo blagi revolt učesnika, obučenih u sve kolorite kojima su u partizanskim filmovima predstavljani četnici (Veljko Bulajić i Sava Mrmak bi, kao najpoznatiji režiseri tog žanra pozavideli ravnogorcima).

Kasnije su već uzeli zdravo za gotovo da „Vuče“ ili „Čiča“, kako su ga zvali, ne dolazi.

Foto: Miloš Cvetković

Rakija i četnički pasulj

Sa novinarske strane gledano, onaj ko tih devedesetih nije išao da izveštava sa Ravne gore, taj nije mogao da postane ozbiljan politički novinar, niti pisac reportaža.

A tek fotoreporteri, za koje je to bio svojevrstan hadžiluk, jer „četnici“ čim vide fotoaparat ili kameru, odmah poziraju, vade kame i noževe, stavljaju ih u zube, uzvikuju razne parole, sa sve crnim zastavama sa mrtvačkom glavom i natpisom „Sloboda ili smrt“. Bedževi sa likom Draškovića na reveru su se podrazumevali.

Malo je novinara koji su na hepening na Ravnu goru dolazili dan ranije, i provodili noć sa sledbenicima čiča Draže.

To je priča koja se ne može lako prepričati – improvizovani šatori, rakija koja teče u potocima, kafane sa pečenjem raznih vrsta, „četničkim pasuljem“, pesme sa raznih razglasa… Četničke, podrazumeva se, one koje je davno snimio orkestar izvesnog Miće Petrovića iz Čikaga, a onda neizostavni Baja Mali Knindža.

Sve se to sliva u ludu pijanu noć, posle koje u svitanje iz raznih grmova bauljaju „četnici“, spremni da „kolju ustaše, balije i šiptare“.

Foto: Draško Gagović

Stiže Vuk

Onda prepodne dolaze ostali učesnici, isto uparađeni, i čeka se da dođe „On“.

Stiže Vuk, širi se kroz masu, a onda počinje skandiranje „Vuče, Vuče“, svi bi da ga dodirnu, poljube, izgrle… A „Vuče“ ide kroz špalir, zacakljenih očiju od sreće, pozdravlja, maše, i kad dođe za govornicu nastaje huk.

Vatreni govori, svojstveni mu, mora se reći i inspirativni, sa dramskim pauzama, zapale masu koja samo viče „tako je, Vuče“. I da im je izgovorio „vi ste svi idioti i budale“, oni bi uzvratili sa „tako je, Vuče!“

Bilo je to u maju 2000. godine, na Ravnoj gori poprilično oružja, uključujući i automatske puške, na svaku njegovu dramsku pauzu kreću rafali uvis.

I „Vuče“ u jednom trenutku oštro, zapovednim tonom kaže: „Prekini paljbu – štedi municiju“, na šta kreću rafali i rafali, uz neizbežno „tako je, Vuče“.

Policija je tad privela samo nekog nesrećnika, uparađenog po četnički, jer je pucao iz trešnjeva topa – prangije.

Kao i svake godine, na Ravnoj gori je vrvelo od policajaca u civilu i udbaša, što sa lokala, što onih iz Beograda. Neki od njih čak i uparađeni kao četnici.

Foto: Draško Gagović

Kako je počelo

Pravi dernek na Ravnoj gori, masovni, počeo je od 1997. godine, kad je se-pe-o, kako ga je zvao Drašković, ušao u beogradsku vlast, a potom je i potpuno preuzeo uz kiosk-demokratiju i masovnu dodelu gradskih stanova partijskim ljudima.

Tad se nije žalilo para na organizaciju tog skupa, koji je postao hodočašće. Stranka je organizovala i autobuse za novinare i teško je prepričati šta se događa u povratku.

Kad se novinari, na primer, dogovaraju, sa koliko ljudi da časte se-pe-o, pa jedan kaže „ajde da stavimo 15.000“, a kolege zameraju „mnogo je, nisu toliko zaslužili“.

I onda se nađemo na 10.000, a bilo je realno 5.000-6.000. Komesarka se-pe-oa to sluša i pobesni, izgovori „ko god stavi manje od 100.000 taj radi za DB i Miloševića“.

I zove tad Studio B, koji je bio potpuno pod njenom kontrolom i naređuje da objavi da je bilo više od 150.000. Kako strpati 150.000 ljudi na Ravnu goru, to je nebitno.

Za Studio B je vezana i jedna anegdota – pošto su Draškovićeve pohode na Ravnu goru redovno pratili, pa tako i onaj gde je išao da kumuje na krštenju nekom detetu, novinar (danas u diplomatiji) pita ga, a kamera snima: „Vuče, evo sad je ovde krštenje, hoće li uskoro biti i prvo venčanje“, a ovaj odgovara, ushićeno: „Svakako!“

Što se crkve na Ravnoj gori tiče, ona je, kao i spomen-dom Draži Mihailoviću, kao i spomenik mu, podignuta sredstvima koja su, na razne načine izvučena iz budžeta Beograda. Za to su ljudi iz SPO bili maheri, kao što je i Draškovićev kum Vojislav Šešelj tada preko budžeta Zemuna silne pare ugradio u stranku.

Umesto Draškovića, na Ravnoj gori sada praktično stoji njegova bista – jer je vajar koji je radio spomenik Mihailoviću zapravo preslikao glavu, bradu i frizuru Vuka, čak i njegov pogled.

Svako ko se iole bolje zagleda to primećuje, kad se uporede fotografije Mihailovića, vidi se da tu nema ni D od Draže. „Vuče“ je tako za života dobio spomenik na Ravnoj gori.