Individualni napori su najčešće romantizovani. Prvo, najuspešniji pojedinci uz sebe, po pravilu, imaju čitave timove asistenata, trenera ili saradnika. Potom, svakom stvaraocu treba neko ko će štititi njegovu “stvaralačku samoću” i omogućiti mu vreme i koncentraciju neophodne za razvoj ideja. I konačno, svaki rad uključuje prvenstveno usvajanje veština i znanja stečenih zahvaljujući napornom radu prethodnih generacija, bilo da se radi o tablici množenja, muzičkim lestvicama ili popravljanju automobila, što podvlači našu pripadnost tradiciji
...Aleksandar Dimitrijević
Saradnja se, kako i sama reč kaže, odvija u grupi ili makar u paru; mogu ili moram da radim zajedno sa nekim. I tu počinju sva dobra i sva loša svojstva saradnje. Pošto da bih sarađivao moram da pripadam grupi, pitanje je – da li sam izabrao (ili dobio) pravu grupu za sebe? Kako se uklapam? Koliko razumem druge i doprinosim zajedničkim ciljevima? Da li sam primoran da budem deo neke grupe? Osećam li da u grupi gubim svoj glas ili se makar bojim da bi mi se to moglo desiti?
Da bismo, dakle, razumeli kapacitet za saradnju koji predstavlja definišuće svojstvo ljudskih bića, moramo da pokušamo da odgonetnemo fenomen pripadnosti grupi, njegov razvoj, te pozitivne i negativne strane.
Kad se rodimo, nismo svesni da nam pripisuju članstvo u različitim grupama, od porodice preko nacije do ljudskog roda, i ne možemo da damo pristanak ili da odbijemo kad/ako nas, na primer, upišu u matičnu knjigu rođenih, obrežu ili krste. Prvi doživljaj grupne pripadnosti stičemo na uzrastu od oko osam meseci, kada se, kod većine beba, pojavljuje strah od nepoznatih osoba. Možda ste primetili da baš malu bebu može da umiri bilo koja smirena i vešta osoba, dok pre prvog rođendana beba pokazuje jasne preferencije, te znake razlikovanja društvenih grupa. Podela je, u tom trenutku, krajnje jednostavna – plašim se nepoznatih, novih lica, a strah smiruje kontakt sa odraslim članovima moje porodice, koje prepoznajem i na koje sam se već navikao.
Pripadnost, dakle, počinje od osećanja da sam deo porodice, a u stara vremena deo plemena. Tu je važno da osećamo da smo bezuslovno voljeni i prihvaćeni, ali i da nas neko, sve vreme, pažljivo ohrabruje na to da se, korak po korak, osamostaljujemo. “Osnovna ćelija društva” u ranom detinjstvu može biti čitav naš socijalni svet, pa prećutno verujemo da svi ljudi i zajednice funkcionišu na isti način. Istovremeno, ona obično deluje na nas toliko duboko da se neki obrasci koje usvajamo u detinjstvu prenose vekovima, a da o njima gotovo nikada ne mislimo i ne razgovaramo. Veliki delovi savremene psihološke nauke i psihoterapijske prakse zasnivaju se na tome da ta ponavljanja mogu da ometaju saradnju u odraslo doba i da ih je neophodno prepoznati i prevazići.
PRVO (NAPORNO) UKLAPANJE
Deca ne prepoznaju da se sve u svakodnevnom životu zasniva na saradnji. Ona ne vide, sve dok saradnja potpuno ne krahira, da je brak njihovih roditelja beskrajni sistem dogovora; još manje su svesna otkud dolazi koka-kola ili čemu, zapravo, služe semafori na pešačkom prelazu. Tek sa uključivanjem u druge grupe, obično pri polasku u obdanište ili školu, pitanje saradnje postaje za decu presudno važno. Jako mnogo se može saznati iz posmatranja takvih situacija. Za većinu dece, prvo naporno uklapanje znači da im odjednom niko više “ne čita misli”. Ona se nađu u velikoj grupi, i, za većinu njih, to je prvi put da dece ima više nego odraslih, pa moraju da se izbore za priliku da se njihov glas čuje, a onda i da uspešno artikulišu svoje želje, potrebe ili ideje. Obrasci komunikacije usvojeni u porodici tu mogu, ali uopšte ne moraju biti od koristi.
I tu dolazimo do temelja svake saradnje i doživljaja pripadnosti. Već bebe uspostavljaju kontakt i regulišu interakciju. Ali, koliko god to bilo neverovatno važno, to još nije pokušaj da se zajednički reši neki zadatak. Za ovo drugo neophodne su razvijene veštine komuniciranja, pre svega jezik, a često i specijalizovana znanja. Ako umem dobro da razumem na čemu radimo, precizno da izložim svoj predlog ili postavim pitanje, verovatno je da ću moći da dam doprinos i budem prihvaćen kao ravnopravan ili čak popularan član grupe kojoj želim ili bi trebalo da pripadam. Kad god probam da uđem u neku grupu bez makar jedne od tih veština, osetiću zanemarenost, izbegavanje ili otvoreno odbacivanje.
Jezik koji delim sa svojom okolinom predstavlja otud jedan znak zajedništva, pripadnosti koliko i razlikovanja, kao što to mogu biti i religijski i/ili nacionalni identiteti, u adolescenciji omiljena vrsta muzike, a za odrasle profesija, sportski klubovi ili politička orijentacija. Mi svi, makar ponekad, koristimo neke od ovih opštih kriterijuma ili druge, više idiosinkratične, da bismo se nekome približili ili od nekoga (nepovratno) razdvojili, ali nam taj proces obično smeta tek kad ga neko primeni na nas.
HORIZONT (NE)PODRAZUMEVANOG
Mnoge ovako generalne oblike pripadnosti ljudi, a posebno deca, podrazumevaju, a počnu da ih dovode u pitanje tek ako, na primer, krenu da uče latinski ili se presele na drugi kontinent. Neke deluju nepromenljivo, bilo objektivno ili subjektivno: velika većina ljudi ne promeni nacionalnost, pol/rod ili profesiju nijednom u životu; ko zna koliko studija iz različitih uglova zavređuje fenomen “preletanja” iz stranke u stranku, koji ostavlja utisak da u političkom životu Srbije uverenja i čast uvek pokleknu pred ličnim interesom (a sve to u narodu tako ponosnom na otpor “poturčivanju”!?). I konačno, mi suviše često previđamo da nam pripadnost i identitet definišu kategorije u vezi s kojima je odlučujući faktor slučajnost: naravno da prosečna osoba rođena u srednjoj Evropi neće misliti da je najlepši jezik na svetu mongolski, neće verovati u bogove Inka, navijati za reprezentaciju Zimbabvea ili organizovati miting podrške Brutu i protiv Marka Antonija; jedino je važno da ne zaboravi da njeni izbori najčešće potiču samo iz činjenice da je slučajno rođena tu gde jeste i da najveći broj ljudi bira na isti način, pa shodno tome vole druge jezike, mole se drugim bogovima, navijaju za svoje sunarodnike i (ne) podržavaju savremene političare iz svoje zemlje.
Ništa od gore navedenog nije problem samo po sebi. Načini da razlikujemo svoju od strane grupe su neophodni, a deca ranije primećuju razlike nego sličnosti. Sa članovima svoje grupe se bolje razumem, lakše sarađujem, pre mogu da se nadam da će me oni podržati, zaštititi, spasti, pre ću i sam biti motivisan da njima to isto pružim. Problem nastaje kad osetimo da je naša pripadnost izuzetno dragocena i pomislimo da je naša grupa superiorna. I dok slučaj devojčice koja s ponosom kaže “moja mama najbolje kuha” nije opasan jer njeno razočaranje ne može da eskalira, navijači se lako potuku jer se tu poraz izražava na očigledan način, brojčano. Najopasnija od svega može biti zloupotreba monoteističkih religija pošto one koriste ogromne uloge, poput raja i pakla, odnosno teško pregovaraju, pošto ih je neobrazovanim ljudima lako predstaviti kao jedini izvor istine na čitavom svetu (mada, da parafraziram Ivana Karamazova, nijedna sveta knjiga ne pominje antibiotike, analgetike ili lek za dečju leukemiju).
Koheziju unutar grupe lako jačaju prezir ili mržnja prema grupama minimalno različitim od moje. Ovo se odnosi i na romantične parove ili prijateljske grupe (koji često ogovaraju ili čak spletkare), ali ima strašnije posledice u slučaju velikih grupa, koje mogu i da ratuju protiv drugih grupa ili da istrebljuju pripadnike manjinskih grupa.
NAPETOST IZMEĐU SVOG I TUĐIH GLASOVA
Nikada ne treba potceniti to da neki ljudi imaju tako jaku potrebu za pripadanjem, da su spremni na sve ne bi li istakli i dokazali članstvo u grupi. Zbog te želje da pripadamo, neki ljudi su spremni da se adaptiraju, uče, prilagođavaju. Psihološki eksperimenti upečatljivo potvrđuju izuzetnu moć konformizma: ako za dve linije upadljivo različitih dužina nekoliko ljudi (u dogovoru sa istraživačem) kaže da su jednake, i ispitanik će reći da su jednake. Potencijalni razlozi za ovo su, naravno, mnogobrojni, ali je tenzija između unutrašnjeg glasa i socijalnog pritiska sigurno uvek važna.
Grupe, takođe, imaju različite mehanizme da nas prisile na pripadnost. Strah od podsmeha, na primer, kao da postoji od najranijeg detinjstva, a stereotipizacija i stigmatizacija, pomoću kojih se osoba ili grupa svode na jedno negativno svojstvo, blisko su povezane s njim. Većina adolescenata brzo shvati koje oblike ponašanja moraju da izbegavaju da bi ušli u grupu za koju smatraju da je kul, odnosno da ne bi bili izbačeni iz nje. Totalitarne ideologije svoje članove zastrašuju, a one koje obeleže kao drugačije dehumanizuju. Proces je zbunjujuće i zastrašujuće sveobuhvatan.
ČLANOVI IZABRANE, NEVIDLJIVE ZAJEDNICE
Za temu saradnje, najvažnija je pripadnost grupama sa jasno određenim radnim zadacima, kao što su istraživački i sportski timovi ili muzički orkestri. Stepen formalizovanosti i hijerarhizacije odnosa u ovim grupama može da varira, ali sve one moraju da prevaziđu gorenavedene izazove, u rasponu od komunikacionih barijera i procedura za razmatranje predloga ili određivanje prioriteta do izvinjavanja i zahvaljivanja.
Da bi koncentracija na zadatak ostala na najvišem mogućem nivou, sve razlike moraju biti, makar privremeno, prevaziđene ili ostavljene po strani. Čim je zadatak obavljen, grupa može i da se raspadne, a neki članovi mogu da se sete animoziteta prema (nekim) drugim članovima, tako da bi se nekad moglo reći da ih zapravo povezuje jedino pripadnost istoj ideji, strasti, misiji.
Značaju pripadanja za saradnju svedoči i činjenica da su individualni napori najčešće romantizovani. Prvo, najuspešniji pojedinci uz sebe, po pravilu, imaju čitave timove asistenata, trenera ili saradnika. Potom, svakom stvaraocu treba neko ko će štititi njegovu “stvaralačku samoću” i omogućiti mu vreme i koncentraciju neophodne za razvoj ideja. I konačno, svaki rad uključuje prevashodno usvajanje veština i znanja stečenih zahvaljujući napornom radu prethodnih generacija, bilo da se radi o tablici množenja, muzičkim lestvicama ili popravljanju automobila, što podvlači našu pripadnost tradiciji. Tako da mirne duše možemo da kažemo da pojedinac može da ne pripada društvenoj zajednici samo kada u potpunosti pripada svojoj izabranoj nevidljivoj zajednici.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Među uhapšenima za tragediju na železničkoj stanici u Novom Sadu su i ministar građevinarstva u ostavci Goran Vesić, kao i Jelena Tanasković, vršilac dužnosti generalne direktorke „Infrastruktura železnice Srbije". Vesić demantuje da je uhapšen i tvrdi da se sam prijavio istražnim organima
Raspala se država, raspao se sistem; da li je barem jedno od toga moglo da opstane, makar nauštrb onog drugog? Ili su bili vezani istom bodljikavom žicom?
Porast vojnog budžeta Srbije izazvaće reakcije drugih zemalja u našem regionu u kojem nismo uspeli izgraditi međusobno poverenje i predvidljivost. Ne treba biti spoljnopolitički ekspert da se već sada predvidi virtuelna trka u naoružanju zemalja u regionu koje to sebi ne mogu priuštiti
Privatni univerziteti, domaći i strani, dobiće pravo na finansiranje iz budžeta, a status budžetskog studenta verovatno će se deliti više po naklonosti i lojalnosti nego po zasluzi. Ne delim mišljenje ministarke prosvete da mladi ljudi odlaze iz ove zemlje zato što u njoj nema dobrih univerziteta. Oni odlaze iz ove zemlje zato što u njoj više nema nade. A bez kvalitetnog obrazovanja, nema ni budućnosti
Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!