Autor Titovog portreta iz čitanki

Retrospektivna izložba Kun: Umetnik – radnik – borac povodom 120. godišnjice rođenja jugoslovenskog slikara, revolucionara i akademika Đorđa Andrejevića Kuna održava se do 8. septembra u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Izložbu priređuje Galerija SANU u saradnji sa Muzejom savremene umetnosti u Beogradu i Muzejom Jugoslavije u kojem je, kao poseban deo ove retrospektive, otvorena izložba Kun: Sloboda, emancipacija, obrazovanje, rad! Namera je bila da se osim Kunovih radova, prikaže i društveni kontekst vremena u kome je Kun živeo, formirao se i stvarao sve do smrti, koja ga je u Beogradu iznenada zadesila, pre 60 godina, 17. januara 1964.

Kada sam se latio posla pisanja teksta o Đorđu Andrejeviću Kunu, to nisam mogao da učinim niti kao likovni kritičar, niti kao istoričar umetnosti, niti kao Kunov savremenik pošto ništa od pobrojanog nisam. O Kunu mogu da pišem isključivo kao osoba koja je o njemu tokom godina slušala, čitala i čije su se sudbine članova familije, kasnije će se ispostaviti i tazbine, u određenim životnim momentima preplitale.

...

PORODIČNE VEZE

Moj deda Radivoj Nikolić, španski borac kao i Kun, redovno se sa Kunom viđao pre odlaska u Španiju. Kasnije, kada je počeo Drugi svetski rat, Kun se jedno vreme dok je bio u dubokoj ilegali, krio kod bake i dede moje žene, kod “Nemca Hermana na Topčiderskom brdu”, kako je sam Kun zapisao u svojim sećanjima. Mnogo decenija kasnije, 2008. godine, u istom gradu ali već drugoj državi, beogradski Institut Servantes organizovao je izložbu o Đorđu Andrejeviću Kunu. U to vreme u Servantesu radio je moj otac, koji je za potrebe realizacije izložbe blisko sarađivao sa Mirom Kun, ćerkom umetnika. Pošto me je tema zanimala, iskoristio sam gužvu oko organizacije izložbe da se “umuvam” i upoznam Miru. Bilo je to u njenom stanu na Studentskom trgu, u kome su se tada, kao i danas, nalazili štafelaji, tempere, četkice i radovi njenog oca, jednog od najznačajnijih jugoslovenskih umetnika.

Za Kunova dela, koja su na svojevrsni način obeležila period posleratne Jugoslavije postavljajući estetske kriterijume u vizuelnoj umetnosti, znaju svi, pa čak i oni koji o Kunu misle da ništa ne znaju. Dovoljno je da živite u Beogradu i da se po njemu krećete da biste se redovno na autobusima, sedištima institucija, suvenirima Beograda… susretali sa grbom glavnog grada za koji je on, za konkurs za novi grb Beograda 1931. godine, napravio nacrt i dobio prvu nagradu. Oni sredovečni i stariji stanovnici bivše države jasno pamte grb SFRJ za koji je izvornu ideju takođe dao Kun. Nisu retki ni oni koji su kao deca u školi, dosađujući se na časovima, dorađivali čuveni Kunov portret Tita sa prvih strana školskih udžbenika docrtavajući Maršalu veće uši i nos.

Kada me posao odvede u Palatu Srbije, nekadašnju zgradu SIV-a, ugrabim vreme da se prošetam hodnicima zgrade obložene bračkim mermerom, u kojoj vreme kao da je stalo u SFRJ. Tada uvek zastanem pred Kunovim delima koja se nalaze u vlasništvu, birokratskim rečnikom rečeno, Uprave za zajedničke poslove. Pored brojnih dela Stojana Aralice, Peđe Milosavljevića, Jožeta Ciuhe i drugih, uočljiva je figura žene borca iz Španskog građanskog rata pod nazivom No Pasarán koju je Kun naslikao 1948, a koja danas u Galeriji SANU predstavlja jedno od centralnih dela izložbe. Naziv slike inspirisan je uzvikom No Pasarán (Neće proći), koji su uzvikivali španski republikanci u Madridu dok je glavni grad odolevao napadima frankističkih snaga. Na kraju je Madrid u martu 1939. godine ipak pao. Tada će se na ulicama glavnog grada pevati pesma Selije Games “… Neće proći, pevali su marksisti, neće proći, vikali su po ulicama, neće proći, slušalo se po celi dan, po trgovima bednim glasovima… ali mi smo već prošli!” Diktatura koja je tada zavladala trajaće do Frankove smrti 1975. godine.

ŠTAMPARSKI POMOĆNIK

Đorđe Andrejević Kun rodio se 31. marta 1904. u gradu Vroclavu, koji se nalazi na jugozapadu današnje Poljske, gradu u kome je radio i umro čuveni psihijatar i neuropatolog Alojz Alchajmer. Đorđe je rođen kao četvrto dete grafičara i ksilografa Veljka Kuna. Najranije detinjstvo proveo je u Berlinu, a u januaru 1914. godine njegov otac se sa ženom i petoro dece vratio da živi u Srbiju. Sklonost i talenat ka slikarstvu kod Đorđa su postali vidljivi u najranijem detinjstvu dok je pomagao ocu u raznim grafičkim poslovima. Iako je talenat došao preko oca, on nije podržao sina u težnji da se bavi slikanjem, već je zbog svog praktičnog duha nastojao da mu sin postane majstor u grafičkoj struci.

Povinujući se očevoj želji, Đorđe je izučio štamparski zanat i 1920. s uspehom je položio ispit za “zanatskog pomoćnika štamparskog”. Budući da je bio član Saveza grafičkih radnika, iz vremena izučavanja zanata datiraju njegove prve veze sa radničkim pokretom. Paralelno sa zanatom, Đorđe je privatno završio i četiri razreda gimnazije, i tada se još odlučnije vratio svojoj nameri da se posveti slikarstvu, u čemu je i uspeo. Crtanje i slikanje učio je u klasama Ljubomira Ivanovića, Petra Dobrovića i Milana Milovanovića, koje je uvek rado isticao kao svoje učitelje. Umetničku školu i akademski tečaj završio je 1926, a zatim je, dobivši stipendiju, pošao na dalje školovanje u centre klasične umetnosti Veneciju, Milano, Firencu i Rim.

Za razvoj i umetničko stvaranje Đorđa Andrejevića Kuna prelomna godina bila je 1934. kada je on sa grupom politički naprednih umetnika osnovao novu umetničku grupu “Život”, koja je zastupala borbeni realizam. Tada će i Kun u centar svog stila postaviti socijalne teme. Članovi ove grupe propagirali su umetnost blisku širokim masama, a Kun je grafiku smatrao najpogodnijom tehnikom za postizanje tog cilja. U toj fazi, koju godinu kasnije, nastaće mapa Krvavo zlato, jedno od najznačajnijih Kunovih dela, koje predstavlja ciklus od 28 drvoreza, posvećen rudarima iz Bora sa kojima je Kun proveo mesec dana.

ATELJE

Jednog nedeljnog jutra prošle godine, usled slabog sna, otišao sam pre svitanja na Zemunski buvljak. Tamo sam na ćebetu među starim peglama, polovnim escajgom i starim LP pločama našao i nakon kraćeg cenkanja za trista dinara kupio list “Dimitrovac”, publikaciju bataljona “Dimitrov” koji je bio u sastavu Internacionalnih brigada u vreme Španskog građanskog rata (1936–1939) i za koju je Kun uradio ilustraciju. Isto ono izdanje lista “Dimitrovac” koje moj deda, govoreći o Kunu, drži u ruci u jednoj televizijskoj emisiji Radio Televizije Beograd iz 1974. godine posvećenoj Kunu, koju je pre nekoliko godina oživeo “Trezor”.

Moj deda i Kun su se tridesetih godina prošlog veka, nekoliko godina pre njihovog odlaska u Španiju, redovno viđali i razgovarali u umetničkom ateljeu u Gospodar Jevremovoj 19 i ateljeu na mansardi Osnovne škole “Vojislav Ilić” u kojoj je Kun, zajedno sa Mirkom Kujačićem, imao svoj atelje.

Uzavreli ambijent tadašnjeg Beograda preslikavao je u malom ambijent koji je vladao Evropom. Sve učestaliji bili su štrajkovi, kralj je ubijen u Marselju 1934, a napetost između brojnih evropskih zemalja sa vojno sve jačom Nemačkom prelivala se i na Jugoslaviju. Umetnički ateljei u tom ambijentu nisu bili samo mesta gde su umetnici stvarali, već i mesta gde se okupljala napredna omladina i intelektualci raspravljajući o društvenim temama o kojima nije bilo moguće govoriti na drugim mestima. Jedna od tema bio je i odlazak u Španski građanski rat, ilegalni čin u tadašnjoj kraljevini. Inspirisan tim iskustvom i razgovorima koji su vođeni u umetničkim ateljeima, deda je kasnije napisao dramu u tri čina koju je nazvao Ja to gledam drugačije. Ta drama koja danas još uvek živi samo u rukopisu, u fascikli u koju ju je deda spakovao pre mnogo decenija, odiše autentičnim ambijentom koji je u to vreme vladao u umetničkim ateljeima.

Uprkos zabrani koja je bila na snazi, poznato je da je više od 1900 Jugoslovena dobrovoljno otišlo da se bori u Španiju u redovima Internacionalnih brigada u odbranu Republike. Kun je među njima bio jedini umetnik.

Put do Španije svakog od tih boraca predstavlja priču za sebe. Veliki broj njih bio je opremljen lažnim pasošima, dokumentima i unapred dobro pripremljenim pričama. U ateljeu na mansardi škole “Vojislav Ilić” nije se samo slikalo i pričalo. Jedno vreme je tamo u strogoj tajnosti skrivana presa koja je služila za izradu lažnih pasoša za ilegalce koji su želeli da se dokopaju Španije. Za organizaciju slanja dobrovoljaca u Španiju bila je pokrenuta čitava partijska struktura čiji se centar nalazio u Parizu.

foto: iz porodične arhive

ŠPANIJA

Mira Kun se za “Vreme” priseća: “Imala sam dve godine kada mi je, kao i svima, rečeno da moj otac, mladi slikar, ide u Francusku, u Pariz na veliku Svetsku izložbu i da će tamo biti izvesno vreme. Cilj očevog odlaska u Francusku bio je ilegalni odlazak u Španiju. Prva stanica bio mu je Pariz gde se nalazio Jugoslovenski komitet za odlazak naših dobrovoljaca u Španski građanski rat”.

U Kunovim beleškama koje se sad nalaze u Istorijskom arhivu Beograda, o tome piše: “Preko slikara Bore Baruha u Parizu sam se povezao sa odgovarajućim drugovima da bih otišao u Španiju… skoro dva meseca morao sam da čekam da bih došao na red za ilegalni odlazak u Španiju.

U malom mestu na jugu Francuske sakupila se grupa dobrovoljaca iz raznih zemalja kako bi nas dva Španca prevela jedne noći preko Pirineja peške u potpunoj tišini, bez razgovora, bez pušenja u nečujnim patikama do Španije. Kada smo se spustili na špansko tle, našoj sreći nije bilo kraja. Kao kulturni radnik dodeljen sam jednoj jugoslovenskoj jedinici, sa kojom sam retko odlazio na front jer su rukovodioci čuvali slikara da svojim talentom obeleži istoriju. U Španiji sam se sreo sa Augostom Cesarecom, kome sam dao crteže. Posle 8-9 meseci donesena je odluka da se vratim u zemlju. Bio sam prvi ‘španac’ koji se vratio u zemlju. Crteže koje sam napravio u Španiji nisam prenosio preko naše granice. Oni su bili poslati kanalom i srećno stigli u zemlju”.

Procena Partije bila je da je zbog svog talenta i neophodnosti rada na falsifikovanju dokumenata, Kun potrebniji u zemlji nego u Španiji. Po povratku iz Španije, Kun je 1939. godine objavio mapu grafika sa 12 listova drvoreza pod naslovom Za mir i slobodu. Mapa je zabranjena, a Kun je zbog nje zatvoren u Glavnjači. Pošto policija nije mogla da pronađe dokaze da je bio u Španiji, nakon mesec dana je pušten na slobodu.

Kun je po povratku iz Španije aktivno bio angažovan na ilegalnim aktivnostima KPJ uspevajući da taj segment života uklopi sa porodičnim i slikarskim životom. Mira Kun, koja je tada imala svega pet godina, priseća se: “Uoči Drugog svetskog rata, 1939. godine, tata, mama i ja stanovali smo u posebnoj zgradi sa lepom baštom u ulici Vojvode Stepe 280. Tata je ceo dan slikao i crtao u dobro osvetljenoj prostoriji. Za rad mu je bila potrebna potpuna samoća. Mama je vodila domaćinstvo. Ja sam se sa dvema devojčica iz susedstva igrala. Predveče sam sa tatom odlazila u pekaru i radnju preko puta po svež hleb, šunku i puter za večeru – to mi je i danas omiljena večera. Živeli smo radno, mirno, bez poseta, koliko se sećam. Tata me je sa sobom vodio u grad, na izložbe ili posete kolegama u ateljee. Na poslednjem spratu hotela Mažestik nalazio se atelje jednog od tatinih kolega slikara. Sa terase tog ateljea, na moje veliko iznenađenje, ugledala sam prvi put reku Savu kako nedaleko protiče. To je bio prvi put da sam shvatila da se Beograd nalazi na reci”.

Januara 1940. beogradska policija uhapsila je Kuna nakon čega je bio interniran u koncentracioni logor u Bileći, napravljen za političke zatvorenike. Okupacija Jugoslavije zatekla je Kuna kao ilegalnog partijskog radnika u Beogradu gde je, krijući se pod imenom Petar Antonijević, boravio do juna 1943. godine. Tada je sa većom grupom ilegalaca, među kojima je bila i njegova supruga Nada Andrejević Kun, prešao u Bosnu na slobodnu teritoriju.

foto: iz porodične arhive

Mira Kun mi pokazuje pismo koje je kao osmogodišnja devojčica napisala svojoj mami koja se nalazila u Bosni u kome joj govori kako je dobro i kako je uspešno završila školsku godinu. Poslala joj ga je iz Beograda preko strica moje supruge, tada osamnaestogodišnjeg Konstantina Kikija Hermana. Pismo je u ratnim uslovima, kako Mira tvrdi, putovalo dva meseca.

U Bosni je Kun kao član Propagandnog odeljenja Vrhovnog štaba NOV i POJ, tokom 1943. i 1944. grafički i likovno rešio brojne zadatke. Tada je uradio nacrt za grb Nove Jugoslavije, nacrt za novčanicu, prva partizanska odlikovanja, legendarne portrete brojnih lidera za Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu i mnoge druge radove.

Nakon rata, Kun je obavljao funkcije sekretara Udruženja likovnih umetnika Srbije, predsednika Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, rektora Umetničke akademije i mnoge druge funkcije. Srpska akademija nauka ga je 1957. godine izabrala za svog redovnog člana. Do smrti je stvarao u svom ateljeu koji se nalazio na Dedinju, na mestu na kome se od 1979. godine nalazi vila Mir.