„U Srbiji nikad nije bilo više priče o rodoljublju, a nikad manje suvereniteta, dok su unutrašnji represivni mehanizmi i medijska kontrola javnosti sve jači“, kaže za „Vreme“ Ivan Ergić
Srbija je zemlja negde između, nit tamo, nit vamo, kreće se ka Istoku, a govori o Zapadu, naziva se demokratijom, a izbori su namešteni, hvali se velikim privrednim uspesima, a živi se u bedi. Srbi se diče velikim junaštvom, a pognute glave trpe, u istoriji se ističe borba za slobodu, a preko tri decenije u Srbiji je slobode sve manje. Stranim kompanijama prostire se crveni tepih pod noge, država ih obasipa raznoraznim olakšicama i donacijama, a od domaćih firmi traži se da budu deo jednopartijske mašinerije.
„Srbija je tipična zemlja periferije, u stalnoj tranziciji ka nekom zamišljenom uređenju koje kao takvo i ne postoji. Ljudi jako loše žive i zapravo je pravo čudo da nema pobuna odozdo. Sve što imamo su građanske pobune koje se bave površinom“, kaže za „Vreme“ Ivan Ergić, pesnik, ranije fudbaler.
Rođen je u Šibeniku 1981. godine, njegova porodica je izbegla u Srbiju kada je 1991. počeo rat, a odatle 1996. u Australiju. Tamo je igrao fudbal, primetili su ga u italijanskom Juventusu, potom je igrao za švajcarski Bazel i turski Bursaspor, bio reprezentativac Srbije i Crne Gore, kasnije Srbije. Duboko preispituje i kritikuje taj svet van koga je 13 godina.
„Mi zaista jesmo kolonija, naravno, primerena ekonomskom neokolonijalizmu. I mislim da je to počelo već osamdesetih. Pored naše kleptokratske elite, tu je kapital sa svih strana – od onih direktnih sa istoka i zapada, do onog kojem se u kafkijanskom svetskom finansijskom sistemu često i ne zna pravi vlasnik“, priča Ergić koji je u međuvremenu izdao tri zapažane knjige poezije, a trenutno u Zagrebu radi pozorišnu predstavu „Jezik kopačke“, čiji su autori on i Filip Grujić, a koja, u najkraćem, preispituje odnose savremenog fudbala, kapitalizma i depresije.
Kaže da mu je uvek zabavno kada neko iz razvijenijih zemalja kritikuje tzv. poslovni ambijent u Srbiji, naročito po pitanju korupcije, i pita se – „pa čekaj, zar sve te kompanije ne sklapaju poslove upravo sa korumpiranom elitom u tim polurazvijenim zemljama sveta? A te kompradroske elite pripremaju zakonodavni i antiradnički ambijent koji pogoduje tom tipu ekonomije“.
„Mislim da Srbiji nedostaje jaka autentična levica, dovoljno nacionalno osvešćena, ali socijalno orijentisana, sa realnim geopolitičkim pregledom na stvari“, zaključuje Ergić. „Do tada ćemo imati nešto što liči pomalo na Nedićevu Srbiju, gde nikad nije bilo više priče o rodoljublju, a nikad manje suvereniteta, dok su unutrašnji represivni mehanizmi i medijska kontrola javnosti sve jači“.
Ceo intervju sa Ivan Ergićem pročitajte u novom broju nedeljnika „Vreme“ koji je na kisocima od četvrtka, 18. jula
Kritičari režima Aleksandra Vučića obustavljanje postupka protiv Gorana Vesića i ostalih vide kao nastavak državnog udara i smatraju da je odluka doneta pod političkim pristiskom. Advokat Sead Spahović je mišljenja da je optužnica upravo zbog svoje širine bila tanka, ali da treba sačekati pravosnažnu presudu
Dok gradska vlast usvaja budžet koji deo javnosti ne smatra razvojnim, Nikola Jovanović iz Centra za lokalnu samoupravu upozorava na njegove manjkavosti, ali veruje da će 2026. doneti politički zaokret i novu energiju
Istoričar Dragan Markovina u novom broju „Vremena” govori o pobuni u Srbiji i tome šta su studenti uspeli, a šta im zamera
Novi sastav Ustavnog suda čine bivša ministarka, partijski potpisnici i kadrovi bliski Srpskoj naprednoj stranci, što otvara pitanje da li će najviša sudska instanca biti nezavisan čuvar Ustava ili produžena ruka režima Aleksandra Vučića
Srpska spoljna politika je 2025. doživela brodolom. Srbija se nalazi pod pritiskom američkih sankcija i carina, iz Evropske unije stiže šamar za šamarom, a škrgutanje zubima u Moskvi nad Beogradom huči kao grmljavina
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
