Konzervativni pokret NAŠI širom Beograda izlepio je plakate sa likom bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, na kojima piše „Kosovo je Srbija“.
Kako su iz pokreta naveli na svom zvaničnom sajtu, „ova akcija ima za cilj da podseti građane na istorijsku ulogu i značaj Miloševića u borbi za suverenitet i integritet naše zemlje“.
„Plakati su izlepljeni uoči najvećeg srpskog praznika Vidovdana, i dana kada je Slobodan Milošević isporučen u Haški tribunal. Ovim činom želimo da podsetimo javnost na istorijski značaj Vidovdana i na borbu zaočuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije“, piše u saopštenju i dodaje se da je akcija istovremeno i odgovor na organizovanje festivala „Mirdita, dobar dan!“ u Beogradu.
Opšti utisak je da je ovaj režim sve bliži onom iz devedesetih godina prošlog veka. Populistička retorika, kontrola nad medijima, hajka na imaginarne neprijatelje i neistomišljenike – „Mirdita“ je jedan primer, a drugi je jučerašnji slučaj bosansko-hercegovačkog glumca i pisca Feđe Štukana kome je zabranjen ulazak u Srbiju jer predstavlja „pretnju po nacionalnu bezbednost“.
Mirdita, dobar dan
Hajka na festival „Mirdita, dobar dan“, koji se u Beogradu održava od 2014. godine, uveliko se vodi. Pokrenuo ju je narodni poslanik Vladimir Đukanović u „Kuriru“, kome je zasmetalo što se „Mirdita“ održava „u susret prazniku na koji se kod nas Srba uvek videlo ko je vera, a ko nevera“. On je festival, između ostalog, nazvao „boleštinom“, i rekao da ga organizuje „domaći antisrpski nevladin sektor kao što je organizacija Inicijativa mladih za ljudska prava, zatim Građanske inicijative, Integra, a kao šlag na tortu tu je i Rokfeler fondacija, kao i sama Evropska unija“.
Agitovanju su se pridružili i Aleksandar Šapić, Aleksandar Vulin i novopečena ministarka za brigu o porodici Milica Đurđević Stamenkovski. Zajedničko im je bilo protivljenje činjenici da se jedan deo programa „Mirdite“ održava na Vidovdan.
Međutim, iako su organizatori festivala objavili da neće biti programa 28. juna, čini se da to nije dovoljno da se tenzije smire. Akcija pokreta NAŠI sa plakatima Slobodana Miloševića još jedan je dokaz da je stanje u društvu sve sličnije onom iz vremena njegovog režima.
Dobre stare devedesete
Nostalgija je čudna boljka. Može podmuklo da se prišunja svakome. Nisu ni predstavnici vlasti izuzetak – pogotovo ako uzmemo u obzir da mnogi od njih imaju i za čime da budu nostalgični – jer su i pre 30 godina bili na raznim funkcijama.
Predsednik države Aleksandar Vučić je, tako, sa svojim parnjakom iz Republike Srpske Miloradom Dodikom nedavno organizovao Svesrpski sabor, kao svojevrsnu manifestaciju patriotizma i dokaz jedinstva srpskog naroda. U realnosti, događaj je posetilo nekoliko hiljada ljudi – uključujući i folkloraše, goste iz komšiluka i ljude dovedene autobusima. Ipak, cela manifestacija je neodoljivo podsetila na modus operandi Slobodana Miloševića i na onaj skup organizovan na Gazimestanu na Vidovdan 1989, povodom šest vekova od Kosovskog boja.
„Nije nam, prema tome, danas teško da odgovorimo na ono staro pitanje: sa čim ćemo pred Miloša. Igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski događaj iz daleke prošlosti koji je imao veliki istorijski i simbolički značaj za njenu budućnost“, pričao je tada Milošević.
On je tada poručio da nisu isključene ni oružane bitke, što su mnogi protumačili kao najavu rata i početak borbe za teritorijalno proširenje i prekrajanje granica tadašnje Jugoslavije.
I aktuelni predsednik Srbije često spominje Kosovski boj i zastupa sličnu retoriku, ali uvijenu u celofan i ukrašenu mašnom, da bi krajnji proizvod bio nešto poput „moramo po svaku cenu da sačuvamo mir“. Implicitno nagoveštavajući da je on taj koji će mir da sačuva, dok istovremeno kvari odnose sa gotovo svakom državom u komšiluku – sa izuzetkom Mađarske i njenog premijera Viktora Orbana sa kojim se predsednik Srbije odlično razume, i Milorada Dodika koji već dugo isprobava granice Dejtonskog sporazuma.
Srbi nisu genocidan narod
Zato, Miloševićev plakat izlepljen po čitavom Beogradu ni za koga nije iznenađenje. I sama vlast je navikla da šalje poruke putem plakata, grafita i bilborda. Najsvežiji primer je slogan „Srbi nisu genocidan narod“ koji je pred izglasavanje rezolucije o Srebrenici osvanuo na bilbordima širom glavnog grada, ali i na omiljenom glasilu vladajuće strukture – Kuli Beograd.
I 11. jul se bliži, a pretpostavka je da ni on neće proći bez sličnih egzibicija. Manje od mesec dana kasnije, obeležiće se 29. godišnjica „Oluje“. Potencijal zloupotrebe ovih događaja u populističke svrhe je, maltene, neograničen.
Pogotovo kada se uzme u obzir povratak kompanije Rio Tinto u Srbiju na mala vrata – pod uslovom da je ikad i odlazila. Već je odavno uvežbana taktika zamajavanja građana stvarima iz prošlosti i huškanja ih jedne na druge, dok se istovremeno ispod ruke završavaju poslovi poput predavanja institucija na Kosovu i Metohiji ili sklapanja ugovora sa kompanijom koju je narod već jednom oterao iz Srbije.
Povratak korenima
Srpska napredna stranka nastala je 2009. godine, nakon što je grupa njenih članova shvatila da se radikali, sa tako ekstremnim stavovima, nikada neće domoći vlasti. Tako su nekadašnji radikali krenuli u „rebranding“, pa su na prilično polarizovanoj sceni Srbije zauzeli poziciju u centru. Glavna razlika između radikala i bivših radikala bila je to što su ovi drugi odlučili da bi Srbija, ipak, trebalo da teži putu ka Evropskoj uniji.
Međutim, kroz godine je popularnost Evropske unije u Srbiji počela da pada, a kroz retoriku funkcionera Srpske napredne stranke sve više provejava ona radikalska, od koje su jedno vreme težili da pobegnu.
Slično je bilo sa Socijalističkom partijom Srbije. Nakon strmoglavog pada popularnosti ove partije početkom novog milenijuma, i SPS je pokušao da se „opere“ od zaostavštine Slobodana Miloševića, a njen novi lider Ivica Dačić je uspeo da preoblikuje partiju po svojoj meri. Ipak, ni njemu nije trebalo dugo da ponovo počne da koristi ime Slobodana Miloševića u svojim predizbornim govorima.
