Da li radnik sme da pita koliko mu je radno vreme: „Deco, bežite od ovakvih poslodavaca“

„Hajde da nešto objasnim – ukratko“, napisao je jedan preduzetnik u, sada već obrisanoj, objavi na Linkedin-u. Imao je da objasni, ukratko, sledeće – ukoliko kandidat na razgovoru za posao upita koliko je radno vreme, postoji 99 odsto šanse da neće dobiti poziv za sledeći intervju i posao. Fotografija ove objave koju je napisao izvesni Dejan Dekić, preduzetnik i vlasnik agencije „ZipTalents“ širi se društvenim mrežama u poslednjih nekoliko dana, a komentari su, najblaže rečeno, izuzetno negativni.

Kao razloge za ovakvo postupanje Dekić je naveo da mu to pitanje govori da kandidat više vrednuje svoje vreme nego svoje znanje i iskustvo, a da on „za svoje klijente ‘hajruje‘ (zapošljava) isključivo ove druge“.

Objava je izazvala burnu reakciju korisnika društvenih mreža, te je usledila lavina negativnih komentara.

„Deco, bežite od ovakvih poslodavaca. Niti će vas naučiti, niti će vas ceniti, niti će vas adekvatno plaćati“, napisala je jedna korisnica društvene mreže Iks.

Dekić je u međuvremenu obrisao objavu na Linkedin-u, ali ovo nije sprečilo da se komentari poput: „Koliko je radno vreme?“ pojavljuju ispod njegovih drugih objava na ovoj mreži.

Deco, bežite od ovakvih poslodavaca.
Nit će čas naučiti, nit će vas ceniti, nit će vas adekvatno plaćati pic.twitter.com/cIW0IDCMnG

— Lila Petrovdanska (@petrovdanska) June 11, 2024

Svesno kretanje ka kršenju zakona

Zakon o radu propisuje da puno radno vreme u Srbiji iznosi 40 časova nedeljno. Sve preko toga bi, po zakonu, trebalo da bude dodatno plaćeno. Predsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“ i narodni poslanik Željko Veselinović kaže za „Vreme“ da je ovakvo ponašanje poslodavca „apsolutno neprihvatljivo“.

„On, u principu, ne krši zakon jer još uvek nije primio radnike na posao. Ali svaka osoba koja želi da se zaposli apsolutno ima pravo da zna šta se od nje traži, šta se očekuje. Tu pre svega mislim na vrstu posla, visinu zarade, radno vreme, uslove rada… U svakom slučaju, ako poslodavac postupi na taj način i odbije sve te ljude koji pitaju koliko je radno vreme, on je svesno krenuo u kršenje zakona i kršiće ga svakako, tu nema nikakve dvojbe“, ističe Veselinović.

Dodaje da, iako je u Srbiji propisana radna nedelja od 40 časova, većina poslodavaca to ne poštuje. Ovo potvrđuju i nedavni statistički podaci, prema kojima radnici u Srbiji u proseku rade 41,7 sati nedeljno, po čemu su na evropskom vrhu.

„Pored toga što Srbi imaju jednu od najdužih radnih nedelja u Evropi, na ostatku kontinenta se ovaj broj konstantno smanjuje. Postoji i ona klauzula ili izuzetak da poslodavac može da uz pisanu odluku propiše prekovremeni rad od osam sati nedeljno, koliko je zakonski dozvoljeno. Ali to je dozvoljeno u nekim izuzetnim slučajevima, a ne kao praksa i standardno radno vreme. Ovde je nastao problem jer u Srbiji postoji klasično kršenje zakona. Ja sam nedavno imao priliku da slušam na radiju oglase pojedinih, pre svega kineskih poslodavaca, koji u samom oglasu kažu da se radi šest dana u nedelji. Oni praktično javno krše zakon jer reklamiraju da firma radi šest dana u nedelji“, ukazuje sagovornik „Vremena“.

Nema ko da kontroliše poslodavce

Član 53 Zakona o radu propisuje da je „na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran“. U prevodu, kao što je i potvrdio naš sagovornik, ovo ne bi trebalo da bude redovna praksa poslodavaca. Često kršenje zakona posledica je činjenice da se „inspekcija rada godinama sistemski urušava“.

„U našoj državi postoji inspekcija rada koja bi trebalo da kontroliše te stvari, ali koja iz više razloga nije u mogućnosti da to čini. Prvi razlog je što u Srbiji ima samo oko 130 inspektora rada koji bi trebalo da kontrolišu oko 400.000 pravnih subjekata, što je apsolutno nedovoljno. Sa druge strane, njihova ovlašćenja su veoma mala, a njihova prosečna starost je između 55 i 60 godina. Ta služba je na neki način sistematski uništavana, a ona, praktično, jedina pored suda, ima nadležnosti i prava da reaguje u slučaju kršenja radničkih prava i kršenja zakona“, kaže predsednik sindikata „Sloga“ i dodaje da je „uveren da se to radi namerno“.

„Jednom sam čak i postavio poslaničko pitanje tadašnjem ministru za rad Nikoli Selakoviću koji mi je odgovorio da država u narednom periodu planira da zaposli još 30 inspektora, što je zaista mizeran broj. Na taj način se praktično omogućava poslodavcima krše zakon, jer nema ko da reaguje i da ih spreči u tome“.

Mladi su svesniji svojih prava

Objava vlasnika kompanije „ZipTalents“ Dejana Dekića neodoljivo je podsetila na raniju izjavu još jedne preduzetnice. Vlasnica kozmetičkog brenda „Hedera Vita“ Olgica Samoilović je u maju, gostujući u jednom podkastu, izjavila da mladi treba da rade i godinu dana bez plate ako im se ukaže šansa u dobroj firmi. Čim je snimak počeo da se širi, počeli su da se gomilaju i komentari besnih i uvređenih građana, pre svega mladih, koji se poslednjih godina bore za to da neplaćene prakse postanu prošlost.

Tako su neki korisnici društvenih mreža napravili paralelu između ovo dvoje preduzetnika.

„Prošli put gospođa smatra da treba raditi bez plate. Ovi sad misle da nije važno ni radno vreme“, navela je jedna korisnica na Iks-u.

Željko Veselinović objašnjava da među mladima postoji veća svest o sopstvenim pravima.

„Mlađim generacijama je dostupnije mnogo više stvari, i na internetu, ali i uopšte u životu. Oni mogu vrlo lako da procesuiraju koja su njihova prava. Nisu baš spremni na to da se njihova prava krše na takav način“.

Međutim, on dodaje da, generalno, i dalje postoji razlika između stanovnika urbanih i ruralnih sredina, i to među svim generacijama.

„U urbanim sredinama i mladi, a i stariji, nisu spremni na tu vrstu mobinga da ih neko tera da rade prekovremeno, a da im to ne bude plaćeno“, zaključuje Veselinović „U ruralnim sredinama je to drugačije jer je tamo mnogo teže dobiti posao, tamo su ljudi često malo drugačijeg vaspitanja i lakše pristaju na neke uslove nego što je to slučaj u urbanim sredinama. Pogotovo ako su u pitanju mesta na jugu Srbije. Poslodavci koji dobijaju subvencije od države upravo i idu na jug jer su tamo i manje zarade, manji standard, ljudi teže dolaze do posla i često može da se čuje ono čuveno – ćuti, može i gore“.